Trijumf duha nad mjestom zločina

U knjizi satirične poezije Step by step – Stepinac & još mnoge popularne pjesme, koju je objavila izdavačka kuća “Adamić” 2016. godine, Predrag Lucić izložio je razornom dejstvu lirike ustaše i četnike, lažnu levicu i pravu desnicu, nacionaliste i neoliberale, katolibane i njihovu pravoslavnu braću po oružju, premijere i gradonačelnike, krupne lopuže i sitne duše, predsednike i predsednice… Luciću nijedan opšteprihvaćeni kumir nije svet, jer satira i poezija počinju tamo gde završava svako idolopoklonstvo.

Većina pesama u knjizi prethodno je objavljena u Novom listu, na sajtu Radija Slobodna Evropa, ili su nastale za satirični kabare Melodije svega i svačega, u kojem je Lucić nastupao sa Borisom Dežulovićem. Reč je o poeziji inspirisanoj tekućim društveno-političkim zbivanjima između 2013. i 2016. godine, koju, kako je Lucić rekao u jednom intervjuu, “ljepodusi i sinekuristi zaposleni u firmi Vječnost d. o. o.” pokušavaju da smeste u dnevnopolitičku prolaznost.

Međutim, kod nas dominantno shvatanje da pesnici treba da pišu isključivo o tzv. večnim temama, prezrivo gledajući na dobar deo stvarnosti u kojoj živimo, u Lucićevoj poeziji postaje sopstvena parodija. Jer, veliko je pitanje šta su, zapravo, te večne teme ako imamo na umu da je Lucić decenijama pisao o prolaznim pojavama, a one žilave, kakve ih je zloduh nacionalizma i gluposti dao, ne pokazuju ni najmanju nameru da prođu.

Zavlačenje zlikovcima pod kožu

Lucić je našao zakopano blago tamo gde ga niko ne bi tražio: u drvenom političkom jeziku, glupavim izjavama političara, militantnom nacionalističkom govoru, fantazmagorijama ideološkog bunila, andramoljama frazetina i opštih mesta, tricama i kučinama svakodnevne medijske produkcije. U onome što je Marko Ristić zvao “trenje trunja”. Čitave tone duhovnog i duševnog smeća Lucić je prerađivao u svojoj alhemijskoj pesničkoj manufakturi, pretvarajući ih u čisto zlato poezije. Ali, zadatak velikog pesnika i jeste da otkriva zone stvarnosti u koje književna noga još nije kročila, osvaja ih i uključuje u pesničku republiku.

Omiljena strategija Predraga Lucića je travestija, pisanje iz perspektive onih koje je uzeo za metu svoje satire, preuzimanje jezika i načina mišljenja raznih političara, nacionalnih intelektualaca i ostalih nabeđenih veličina, koje dovodi do humornog apsurda, groteske. Lucić se zlu ruga i podsmeva navlačeći na lice njegovu obrazinu, zavlačeći se zlikovcima pod kožu, da bi ih iznutra smehotresno razorio snagom razigranog, nesputanog pesničkog jezika, oslobođenog svih stega.

Iznad naslova svake pesme jasno je naznačeno iz koje je perspektive napisana, odnosno ko je njen fiktivni autor. Ređaju se antijunaci našeg doba kroz Lucićevu zbirku: tu su Andrej Plenković, Zlatko Hasanbegović, Zoran Milanović, Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, Amfilohije Radović, Kolinda Gaultier-Diorović, Yves Saint-Toujmanes, Stihomir Orešković, duet Karamarko & Karamarkić, Generalski horovi i zborovi Srbije i Hrvatske, Hrvatska molitvena zajednica “40 dana s preponama”, Hrvatska klemokratska zajednica i još trista čuda od istog brašna.

Kad Internacionala postane ‘Korporacionala’

Precizno odredivši ugao iz kojeg peva, Lucić stihove obično piše preko neke već postojeće matrice, koristeći kao predložak pesme iz lektire, popularne hitove, šlagere, narodne pesme, himne, pesme za decu. Parodirajući poznate poetske forme, ne zaustavlja se na vinaverovskom poigravanju predloškom, već u gotov model uliva sasvim nov sadržaj, naizgled nespojiv sa originalom. Tako Internacionala u Lucićevoj preradi postaje “Korporacionala”, himna međunarodnog proleterijata preobražena je u himnu međunarodnih korporacija, a povodom Zakona o radu, koji je Socijaldemokratska partija skrojila po meri tajkuna. Pa kad je već socijaldemokratija prešla u svoju suprotnost, logično je da i Internacionala krene istim putem i postane “Neoliberala”.

Od sitnih nama nema para, / Tajkuni su nam car i bog; / Tko novcem sve na svijetu stvara, / Sam nek’ zgazi roba svog! // Naš zakon vlasnika ne tišti, / Sloboda njemu sviće sad, / Sva prava radnička da ništi, / Osim prava na bijedu i jad.

Vest da Hrvatska planira prodaju Golog otoka te da će na mestu logora biti izgrađen turistički kompleks podstakla je Lucića da napiše urnebesno duhovitu pesmu Goli otok spa & wellness luxury resort. Pretvaranje mesta stradanja u turističku atrakciju apsurdna je i luda zamisao, koja prosto vapi za satiričnom obradom. Lucić ideju koju uglednici predstavljaju kao ozbiljnu hiperbolom dovodi do krajnjih konsekvenci, ukrštajući dve realnosti koje naizgled nemaju nikakve veze jedna sa drugom:

Goli otok kupit tko će / Za budžeta našeg spas, / Nek’ izgradi što god hoće: / Guantanama depandans, / Gulag bonsai franšizu, /Il’ avliju prokletu… / Sve da prebrodimo krizu / U platnome prometu. / Goli otok nek’ pretvori / U wellness & spa resort, / Tucat kamen koji gori / Neka bude extreme sport.

Jezičke vratolomije i anarhija

Jezičke vratolomije, kojih je prepuna Lucićeva poezija, raznolike igre rečima, humorni efekti dobijeni kovanjem neologizama nastaju kao vid otpora represivnom simboličkom poretku. Jezička anarhija kao zaštitni znak Lucićevog pisma dovodi do genijalnih igrarija kao, na primer, u pesmi Udžbaški udžbenici povijesti (čiji je fiktivni autor Tomislav Kaznamarko), gde se ukrštanjem UDB-e i udžbenika dobijaju hibridne tvorevine poput Udžbe i udžbaša. Pesma otkriva i tajni plan Tomislava Karamarka kako će nahraniti gladne u Hrvatskoj:

Pita li me – neću krit – / Narod što će jesti, / Svoje ću mu ponudit / Knjige iz povijesti. // Hrvatski će hranit duh / Vlast Karamarkova: / Nitko neće jesti kruh – / Svi će gutat slova! // Ako nekom jelovnik / Bude povod srdžbi, / Doći će mu službenik / Zaposlen u Udžbi! // Udžbenici povijesti / Kad postanu naši, / Svi su dužni pojesti / Što spreme udžbaši!

Na sličnom tragu je i pesma Daj djetetu za marendu dijetu!, pripisana izvesnom Zoranu Neslanoviću, koji neobično podseća na bivšeg predsednika SDP-a. Evo kako izgleda Milanovićeva, pardon – Neslanovićeva nutricionistička briga za zdravu ishranu dece u maestralnoj Lucićevoj izvedbi:

Nareži na šnite tanke / Zdravo ništa za sve đake, / Jer bi šnite deblje malo / Stvorile kod djece salo. // Kad bi djeca tusta bila, / Punomasna i pretila, / Vlada bi se na toj masti / Mogla skliznuti pa pasti. // A kada bi Vlada pala, / Što bi jela djeca mala? / Tko bi ništa u kužinu / Poslao im za užinu?

Što nas je podsetilo na jednu davnu Lucićevu pesmu pod naslovom Jeli smo za gladne u Africi.

Pristalice istorijskog revizionizma u našim nesrećnim zemljama ne odustaju od ideje pomirenja kvislinga sa borcima protiv nemačkog okupatora. Svako malo neko izađe u javnost sa projektom pomirenja koji bi trebalo da zamagli tekovine Narodnooslobodilačke borbe. Jedna takva inicijativa za pomirenje ustaša i partizana, potekla od gradonačelnika Splita Ive Baldasara u maju 2014, potakla je Lucića da ispeva pesmu logičnog naslova koji rečito govori u kakvom Apsurdistanu živimo – Dan pobjede nad antifašizmom. Ne mireći se sa nasilnim pomirenjem ulja i vode, Lucić ovako peva o baldasarskom pomirenju:

Zarazni smijeh slobode

Miri Juru i Bobana / S četom palih partizana: / ‘Svak je mrtav tko je pao, / Svak je za me život dao. / Partizani i ustaše / Pali su za dobro naše. / Podnijeli su svoje žrtve / Da ih pomirimo mrtve. / Najveća im bješe želja / Pomirba neprijatelja. / Samo zato pali svi su / Da imaju skupnu misu, / Da u grobak legnu bratski, / Pomirbeni, svehrvatski, / Da nam budu svima isti / Fašisti-antifašisti.

Politika izjednačavanja svega i ničega uzela je maha i u Srbiji. Tako je Aleksandar Vučić u avgustu 2015. najavio da će predložiti zajednički dan sećanja na žrtve sukoba u bivšoj Jugoslaviji, na šta je Lucić odmah reagovao pesmom Kad bi svi mrtvi na svetu…, u kojoj je nesebično pomogao tadašnjem srpskom premijeru, dajući mu predlog himne za ovaj nakaradni jubilej. Lucić je na pesničkom delu pokazao koliko je Vučićeva ideja sumanuta i apsurdna:

Tad bi sve / Ratne se žrtve / Osećale / Jednako mrtve, / O tad bi svi / Živi na svetu / Poželeli mret. / Deco, / Mnogi bi / Živi da plate / Da budu / Ispod lopate, / Svak mrtav bi živeo / Za taj / Sećanja dan.

Citiranje Predraga Lucića lako može da se pretvori u celodnevan posao. Neka ovo bude tek mali nagoveštaj i nagovor na čitanje Lucićeve knjige Step by step – Stepinac, koja – najkraće rečeno – predstavlja trijumf duha nad opštim mestom zločina.

Veliki čovek i veliki pesnik Predrag Lucić otišao je prerano sa ovog sveta, ali u poeziji koju nam je ostavio i dalje odjekuje njegov zarazni smeh slobode. I odjekivaće sve dok bude ovog našeg zajedničkog jezika, na kojem je Lucić ispisao hiljade blistavih, smehotresnih stihova.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera