Tranzicija ne smije biti izgovor
Piše: Goran Stanković
Od 1992. godine kada je Srbija, odnosno tadašnja Jugoslavija prestala da koristi prefiks socijalistička, naša država se neprekidno nalazi u procesu tranzicije. Po svemu sudeći, ovom procesu se ne nazire kraj.
Ono što je trebalo da bude kraći prelazni period pretvorilo se u 23 godine nestabilne privrede sa političkim privilegijama. Kad god je bilo potrebno dati opravdanje za neko nečinjenje ili nepoštovanje zakona, pojam tranzicije je pomagao u smanjenju tenzija kod nezadovoljnih građana. Taj pojam označava neki magloviti put kome se ne vidi kraj, ali bi trebalo da je tu negde blizu.
Kada se osvrnemo unazad, može se uočiti bivše socijalističko rukovodstvo koje je zadržalo vodeće pozicije na važnim i dobro plaćenim mestima, čak i onda kada su im kolektivi bili dugogodišnji gubitaši. Nove mlade snage koje su došle posle 2000. godine, došle su uglavnom praznih džepova, sa dosta ideala, a isplivali su kao uspešni biznismeni, tako što su njihove firme postale deo nekog državnog posla ili monopola. Neki su se čak ostvarili kao primaoci subvencija za delatnost kojom se nisu ranije bavili.
Ostatak privrede koji posluje nezavisno, kao i zaposleni građani poslednjih dvadesetak godina su mogli da osete sve ono što nosi jedna nestabilna privreda, sa velikom količinom bezakonja i neuređenih oblasti.
Posao za političke kadrove
Ceo proces prelaska sa socijalističke, odnosno planske privrede na tržišnu je mogao biti obavljen za dve-tri godine bez većih problema. Međutim, tako bi jedan deo bivših socijalističkih kadrova ostao bez privilegija i komfornog života.
Oni su se pokazali kao odlični političari koji su uspeli uz finansijsku i drugu pomoć da održe svoja često nerentabilna preduzeća. Jedna od rečenica koja ih je spašavala je bila je: “Mi smo nosioci privredne aktivnosti celog regiona i imamo veliki broj kooperanata”.
Neki od primera su: Simpo, Galenika, Železara Smederevo, JAT i drugi. U ovim preduzećima najbolje su prolazili politički kadrovi kojima nije bio problem da potpuno promene političku orijentaciju, po potrebi posla.
Ovaj period tranzicije je potrajao i traje toliko dugo, da je ta reč potpuno obesmišljena, jer je to trebalo da bude kraće prilagođavanje, a ne polovina jednog radnog veka.
Problem prelaska u novi sistem dodatno je pogoršavao strah radnika od promene posla i okruženja. Tako je jedan broj radnika koji se skoro orodio sa okruženjem u kojem je proveo veći deo radnog veka, stvarao odličan ambijent za bivši socijalistički menadžment, koji je vešto koristio državne dotacije u neuspešnim preduzećima. Radnici su u strahu od otpuštanja činili sve da ne izgube bivša preduzeća.
To je kasnije prouzrokovalo preskupu državu koja je pokrivala ove gubitke kao i luksuzan život rukovodstava. Time se gušila zdrava ekonomija i onemogućavalo zapošljavanje novih radnika. U isto vreme smo dobili scene sa štrajkovima radnika koji nisu primili plate više godina, nemaju zdravstveno osiguranje, nemaju uplaćene doprinose za penziju, ali su zvanično zaposleni.
Radnici se obraćaju samo medijima
Mnogi radnici kada dostignu godine potrebne za odlazak u penziju, zbog neizmirenih obaveza preduzeća prema penziono-invalidskom osiguranju, ne mogu da ostvare penziju.
Radnici su prinuđeni da se obraćaju medijima, da blokiraju pruge ili prete štrajkom glađu da bi rešavali svoje probleme, umesto da jednostavno problem prijave državnim organima.
Za vreme bivše SFRJ u domaćoj ekonomiji plaćanja među državnim firmama i institucijama takođe su bila u drugom planu, dok je plansko prelivanje onima koji imaju manje ili su “zaslužili” bio osnovni model. Ipak, čak i tada je bilo malo veće discipline kod plaćanja komunalnih računa.
Trenutno u Srbiji postoji određeni broj osnovnih škola kojima je račun u blokadi pa ne mogu da namire svoje najosnovnije potrebe. Takođe veliki broj toplana zbog nagomilanih dugova građanstva ne mogu da plate gas ili mazut.
Stresno poslovanje
Prethodnih dana premijer Aleksandar Vučić je insistirao na strožoj kontroli plaćanja među državnim preduzećima i institucijama, što je dobar korak.
Međutim tranzicija kao stanje koje nas opseda tako dugo nije opravdanje za nerešavanje pitanja platnih razreda u državnom sektoru, kao i državnih agencija koje su se nagomilale u velikom broju, a nemaju jasnog razloga za postojanje.
Podvlačenje crte i vraćanje na kapitalizam koji je ugašen 1945. godine takođe zahteva jasne i iskrene stavove vezano za restituciju. Znamo da je veliki broj socijalističkih giganta bio pre Drugog svetskog rata u privatnom vlasništvu (BIP, Teleoptik, Navip…).
Mislim da je pri promeni sistema bila potrebna ozbiljna kampanja koja bi ukazala građanima šta zapravo znači promena ekonomskog sistema. Međutim, za ovo mnogi nisu bili spremni, svako iz svog razloga.
U ovakvom ekonomskom ambijentu jako je stresno baviti se nekim poslom. Tako smo dobili sve veću ekonomsku emigraciju koja je mlada i školovana, a slična je situacija i u većini bivših jugoslovenskih republika.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera
Izvor: Al Jazeera