Težak rastanak od statusa quo
Piše: Idro Seferi
Albanci i Srbi tokom predizborne kampanje na Kosovu su izgledali kao da se glasa, na primer, na lokalnim izborima u Prizrenu i Kragujevcu. Zastave, parole i političke izjave se ni po čemu nisu slagale, niti su bile blizu toga da to liči na izbore za istu teritoriju.
Srbi su imali svoje zastave i uglavnom su se međusobno delili na one Srbe koji se sviđaju Beogradu i na one koji su ranije odlučili da urade isto što sada radi većina kosovskih Srba, a to jeste učešće na izborima. Razlika između njih je ona ista za koju se zalažu zvaničnici Srbije – ili jeste ili niste “Srpska”.
Potpisivanje sporazuma između Srbije i Kosova u aprilu ove godine u Briselu je dalo nade da će ipak doći do normalizacije odnosa. Međutim, do sada se to nije dogodilo.
Jedina stvar koja se promenila u odnosu na poslednje izbore na Kosovu jeste to da ovaj put Beograd učestvuje na izborima i kampanjom i podrškom, dok su ranije vlasti Srbije apelovale na građane da ne učestvuju na izborima.
Realna slika podela
Već na početku predizborne kampanje, kad su sadašnji kandidati za predsednike opština sa severa bili protiv učešća, videlo se da će biti podele između Srba. Njih nije podelila samo reka Ibar i most na kome, eto, već četrnaest godina stoje barikade kao znak podele grada gde jedni prekoputa drugih žive dve populacije, dva naroda.
Nažalost, zvaničnici Srbije su tokom predizborne kampanje propustili sjajnu priliku da smire situaciju na Kosovu i da stvore neki ambijent gde bi ljudi bolje živeli sa svojim susedima. Nekad se čini, čudesno i iracionalno, da Srbija baš i ne razmišlja puno o Srbima na Kosovu.
Srbija je očigledno nagazila na trulu dasku, pa je odlučila da ide sa otvorenom podrškom za samo jednu stranu, kao što se često kaže, svog naroda na Kosovu. Ovo je učinilo da se Srbi koji su do sada učestvovali na izborima osećaju prozvanim kao izdajice, kao ljudi koji neće moći da budu pri matici, iako su godinama smatrali da treba da imaju neke posebne veze, da pripadaju Srbiji. Šta su mogli ljudi iz Gračanice, koja je maltene do učešća Srba u kosovskim institucijama, bila enklava.
Gračanica je nekada takođe služila za barikadiranje, blokadu puteva, živela pod tenzijama. Ali, to danas više nije isti slučaj, nije ista scena i nisu iste potrebe građana kao što su bile nekada. Oni se slobodnije kreću i žive, rade i idu dalje. Šta su oni mogli da urade, da ostanu enklava, da se nadaju i žive u zabludi da će se to samo od sebe rešiti?
Štrpce, gde je, ne slučajno, hteo da ide premijer Srbije Ivica Dačić, je jedan od najlepših krajeva Kosova. Srbi su tu većina, sa oko osam ili devet hiljada stanovnika, a Albanci čine trećinu ili četvrtinu stanovništva.
Grad je nadomak Brezovice, nekada jednog od najjačih turističkih mesta bivše Jugoslavije za zimski odmor, skijališta i provoda. Međutim, konflikt tamo se bazirao na privatizaciju javnih preduzeća. Grad je svakako daleko od Srbije, odsečen i bez neke fizičke komunikacije. Ljudi su živeli zajedno, ali komunikacija nije bila tolika.
Na svu sreću, priroda je još bila tu. Albanci su kupovali placeve i pravili vile, ali većina Srba nije napustila ovo mesto i nastavili su da rade i da funkcionišu. Kafane su uvek prepune – konobari jedne nacije, a gosti druge – i sasvim se lepo razumeju. Oni sarađuju i pozdravljaju se, kao komšije.
Nisu mogli da čekaju da Srbija dođe, ustane i nekako, nekim čudesnim činom vrati Kosovo pod svoju kontrolu.
Promena stanja svesti
Priča o paralelnim institucijama je počela davno, čak sa posetom nemačke kancelarke Angele Merkel Beogradu, gde je ona jasno izjavila da je situaciji na severu došao kraj. Srbija, kao kandidatkinja za članstvo u Evropskoj uniji, morala je da rešava probleme unutar svoje teritorije i otvorene konflikte koje je imala sa susedima.
Kad se promenila vlast u Beogradu i izgubila Demokratska stranka, činilo se da će sve propasti. Međutim, novi lideri i državnici su pokazali spremnost da sarađuju, da se sretnu i sa onima protiv kojih su podigli poternice i da postignu dogovore. Ti činovi su oduševili javnost i politiku koja je navikla na razne poteze pod formulom “nećemo učiniti ništa da ne bismo pogrešili”.
Albanci treba da se pobrinu za otvaranje dijaloga sa Srbima unutar Kosova.
Međutim, kada su izbori u pitanju, sada se vidi da Briselski sporazum i sve što mu je prethodilo nije imalo nekog smisla.
Razlozi za to su jer nema iskrene saradnje između Beograda i Prištine. Sve se svodilo na tehničke probleme i rešavanje tih komplikacija. No, stanje svesti se nije promenilo.
Propuštene prilike
Zvaničnici Beograda su redom krenuli da posećuju Kosovo i nijednom se nisu obratili Albancima, koji su po Ustavu Srbije građani za koje treba da služi Vlada u Beogradu. Tenzije su se digle i zbog spiskova i viška birača, što je očigledno priroda svih balkanskih izbora, ali i zbog odluke da se zvaničnicima Srbije zabranjuju posete Kosovu.
Jasno je da su srpski zvaničnici otišli na Kosovo radi političke kampanje i tu nije bilo nikakvih verskih razloga. Ali, takođe je jasno da njihove izjave često ne doprinose pomirenju Albanaca i Srba.
Nažalost, zvaničnici Srbije su tokom predizborne kampanje propustili sjajnu priliku da smire situaciju na Kosovu i da stvore neki ambijent gde bi ljudi bolje živeli sa svojim susedima. Nekad se čini, čudesno i iracionalno, da Srbija baš i ne razmišlja puno o Srbima na Kosovu.
Jasno je da Srbija želi da napravi posebne teritorije na Kosovu … Ali, kako se to može napraviti da izgleda kao Republika Srpska u BiH kada nisu sve teritorije povezane i kako se pomiriti ako predsednici opština neće priznati ništa od onoga šta se na Kosovu dešava?
Razume se da su Srbi sa Kosova svojom dušom bliži Srbiji, to je prirodno. Ali, njima je potrebno otvaranje puta ka mogućnostima, a ne isključenje drugih opcija, osim barikada.
Tokom predizborne kampanje, Albanci se nisu mnogo bavili Srbima. Osim kad se moralo, kao na odbranu, ali nezainteresovanost kosovskih političara je zabrinjavajuća. Međutim, možda su se oni ipak bavili lokalnim izborima i pokušajima da dobiju što više glasova. To bi na kraju podrazumevalo da je kosovsko društvo već krenulo da se pomakne od nule.
Albanci treba da se pobrinu za otvaranje dijaloga sa Srbima unutar Kosova.
Ova agresivna predizborna kampanja pojačanja nacionalizma ne uliva mnogo nade za procese koji se očekuju nakon izbora. Naravno, osim ako glavni grad Kosova i Srbije ne postane Brisel i ako se za svaku sitnicu ne bude išlo tamo. Ipak, izgleda da će komesarka za spoljnu politiku i bezbednost Evropske unije, Catherine Ashton, morati stalno da drži na stolu svoje kancelarije dve zastavice, Srbije i Kosova.
Očekuje se da se nakon izbora formira Zajednica srpskih opština, koja će udružiti sve opštine gde žive Srbi, ili makar gde oni budu pobedili. Za Prištinu, to će imati status asocijacije opština. Slična postoji za sve opštine Kosova, međutim očigledno je da će ova asocijacija imati odnose sa Prištinom samo kad baš bude morala. Dok će kosovska policija na severu Kosova imati uglavnom pripadnike srpske nacionalnosti, jako je teško odrediti kako će to zasad funkcionisati.
Jasno je da Srbija želi da napravi posebne teritorije na Kosovu. To je rekao i premijer Dačić tokom svoje navodno verske posete, jedne obične subote u Gračanici. Objašnjavajući da je njegova poseta Kosovu i Metohiji verskog karaktera, premijer Srbije je rekao da je to tačno zato što on veruje u Srbiju na Kosovu i zato što je KiM za svakoga Srbina sveta zemlja, a dolazak na nju hodočašće.
Ali, kako se to može napraviti da izgleda kao Republika Srpska u Bosni i Hercegovini kada nisu sve teritorije povezane i kako se pomiriti ako predsednici opština neće priznati ništa od onoga šta se na Kosovu dešava?
Normalan život
Javno mnenje u Srbiji dobija polovične informacije o svim događajima i ništa ne izgleda pozitivno.
Srbija će krenuti svojim putem ka integracijama sa Evropskom unijom i ti pregovori će ići dalje, ali će se uvek vratiti na tačku 35 agende koja u “ostalim pitanjima” predviđa Kosovo kao temu.
Politički je to jasno – pošto se nijednoj zemlji regiona neće uskoro desiti Evropska unija, onda do tada Srbija neće priznati Kosovo. Ali, u nekom trenutku će morati iskreno da se pozabavi Kosovom. Drugačije će sve ići ka novim blokadama, tenzijama, mržnjom i patnjom nevinih ljudi.
U ovim odnosima treba da se vidi malo iskrenosti i realnih promena, bez zastava po uniformama. Nevažni su suvereniteti i teritorije ako ljudi ne mogu da žive normalno i da se kreću, ako ne mogu da studiraju, zaposle se, stvaraju porodicu.
Važno je da za sve aktere politike i javnosti u ovim odnosima Srbi budu srce, a ne teritorija.
Kada su u Beogradu na prezentaciji svojih sedam tačaka za Srbiju, odnosno sedam uslova, nemački parlamentarci u šestoj tački spominjali promenu stanja svesti, svi su se podsmevali. Međutim, potrebno je menjati političko ponašanje.
Uostalom, može doći do legalizacije srpskih institucija na Kosovu i završetka procedura i obećanja da će nečega tehnički biti, ali ovako kako je, Kosovo se još nije pozdravilo sa svojim status quom, a naročito ne sever.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera