Svi izumi naprednjačke vlasti

Prošlogodišnji patent koji se pripisuje Srpskoj naprednoj stranci (SNS), čiji su zvaničnici tada najavili štrajk glađu zbog nečega što radi opozicija, poslanici ove vladajuće partije sada su “unapredili” i ovog puta stvarno i započeli gladovanje. Istina, i tada i sada brzo su odustali na molbu predsednika svoje stranke i Srbije Aleksandra Vučića.

Ovog puta, štrajk glađu ispred Skupštine Srbije započeo je bivši poslanik Dveri, sada nezavisni, Miladin Ševarlić tražeći da parlament raspravlja o Kosovu. Potom je to isto ispred skupštine učinio i Boško Obradović iz opozicionih Dveri, ali sa zahtevom za odlaganje izbora, da bi na kraju i poslanik naprednjaka Aleksandar Martinović započeo gladovanje tražeći da tužilaštvo reaguje zbog koškanja Obradovića i poslanika SNS-a Marijana Rističevića ispred parlamenta, nazivajući to napadom huligana.

Tako je apsurd da vladajuća stranka neke zemlje protestnim štrajkom glađu praktično priznaje da institucije u državi koju vodi ne funkcionišu ili da reaguju samo pod političkim pritiskom, postao presedan od čije upotrebe vlast, čini se, nema nameru da odustane.

To, međutim, nije i jedini patent SNS-a, kojim je dala svoj doprinos inovacijama u političkoj borbi u Srbiji, a prognoze govore da bi i neki drugi izumi, koji su smatrani apsurdnim, mogli da postanu deo političke prakse posle parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih izbora zakazanih za 21. jun.

Duga lista političkih fenomena

Tokom četvorododišnjeg mandata još aktuelnog republičkog parlamenta, vladajuća koalicija predvođena naprednjacima izumela je i običaj da podnosi stotine amandmana na predloge zakona koje podnosi vlada koju podržavaju. Od njih su potom odustajali, nakon što bi opoziciji potrošili vreme za raspravu.

Postavljanje čoveka koji je bio finansijer kampanja SNS-a, pa čak i na izbornoj listi te stranke za direktora Agencije za borbu protiv korupcije (nezavisnog regulatornog tela u čijem je opisu posla i provera načina finansiranja stranaka), promena izbornih pravila (smanjenje cenzusa) uoči izbora, uvođenje vanrednog stanja bez odluke parlamenta, samo su neki od noviteta, uspostavljenih tokom poslednje četiri godine vladavine naprednjaka, koji su umnogome obesmislili dosadašnje oblike političke borbe u Srbiji. Ako se pogleda čitav period od 2012. kada je SNS preuzeo vlast u Srbiji, onda je lista i duža.

“Za mene je najvažniji presedan uvođenje nepotrebnih vanrednih izbora koje je SNS praktikoo u fazi pre 2017. godine, uz konstante medijske spinove o vanrednim izborima. Time se stvarao osećaj nestabilnosti, a medijski prostor se popunjavao nebitnim temama. Drugi fenomen je rastezanje formiranja parlamentarnih većina posle svih izbora, bez ozira što je uvek bilo jasno ko će činiti većinu. Time se povećavao institucionalni nered, ali i ostvarivala disciplina unutar naprednjačkih redova, jer niko nikada nije siguran za svoju poziciju”, kaže za Al Jazeeru docent na Fakultetu političkih nauka (FPN) u Beogradu Dušan Spasojević.

“Treći fenomen je sve što dolazi iz skupštinskog života – od glasanja na zvono, preko zatrpavanja dnevnog reda i postavljanja prijateljskih poslaničkih pitanja predstavnicima vlasti. I četvrti fenomen je stvaranje paralelnog civilnog društva, odnosno GONGO-va, pokreta, organizacija i protesta, kao i proizvodnja paralelne stručne i akademske javnosti koja služi za analitičarske poslove na provladinim medijima, ali i za popunjavanje institucija poput Saveta Regulatornog tela za elektronske medije [REM]”, navodi dalje Spasojević.

Nastavak ‘sporog hoda ka autoritarizmu’

Sociolog Dario Hajrić objašnjava da vlast dominantno koristi dva mehanizma. “Prvi je sabotiranje opozicije i nezavisnih medija na svakom koraku, tako što se na svaku kritiku odgovara konstruisanjem optužbi za istu stvar. Drugi komplementaran mehanizam je proizvodnja lažne stvarnosti s ciljem fingiranja ogromne podrške građana.” 

“Prošle nedelje smo videli dokaze o tome kako funkcioniše sistem takozvanih botova, koji s poslova u državnoj upravi ciljano zasipaju vesti i društvene mreže generičkim komentarima. Kontraproteste na krovovima zgrada i pred skupštinom pravile su takozvana GONGO (“vladina nevladina”) udruženja, koja vlast finansira iz budžeta putem nameštenih konkursa. Na konferencije za štampu šalju se ‘reporteri’ kojima je zadatak da provociraju prave novinare. Tabloidi kriminalizuju svakoga koga vlast prepozna kao pretnju”, podseća Hajrić.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Na pitanje da li je opozicija u Srbiji imala adekvatan odgovor na takve poteze vlasti, Hajrić odgovara da je prostor za delovanje opozicije minimalan, jer “režim nije dužan da igra po bilo kakvim pravilima, a institucije poput tužilaštva, policije i sudstva ga na to ne primoravaju, iako im je to posao”.

“Posledica je to da građani biraju između emigracije i domaće partokratske eksploatacije. Nema propagande koja život u takvim uslovima može da učini dostojnim slobodnih ljudi”, ocenjuje Hajrić.

I Spasojević smatra da opozicija nije imala odgovor na navedene poteze vlasti, jer su njima obesmišljene demokratske procedure. “Zapravo je pitanje da li je moguć odgovor opozicije ukoliko im na raspolaganju nisu mehanizmi poput slobodnih medija, jer je to jedini način da diskreditujete neke od ovih fenomena. Kada na to dodamo podeljenost opozicije, onda je jasno zašto je ishod aktuelna kriza demokratije”, objašnjava.  

Šta može ugroziti vlast SNS-a?

Imajući u vidu podeljenost opozicije, najpre na onu koja bojkotuje izbore i onu koja će na njima učestvovati, a potom i podele među opozicionim strankama koje će se boriti za ulazak u parlament, kao i istraživanja javnog mnjenja, sve procene govore da će naprednjaci najverovatnije ostati na vlasti još neko vreme. Pitanje je samo hoće li SNS nastaviti da koristi slične taktike i u narednom sazivu skupštine ili će se opredeliti za drugačiji pristup, makar zato da bi dodatno neutralisao vanparlamentarnu opoziciju.

Hajrić smatra da se nakon izbora može očekivati “nastavak sporog hoda ka autoritarizmu, novi ciklus krize u opoziciji koja ne uspeva da se konsoliduje, jer za to nema prostora, i dalju eksploataciju građana i države od strane političke klase”.

“Nelegitimno snižavanje cenzusa sa pet na tri odsto uoči samih izbora omogućiće to da se u Skupštini, osim sadašnje vlasti i njenih satelita, nađe i neka opoziciona lista, ali ona će kao i do sada biti marginalizovana i onemogućena da radi, smokvin list na ogoljenoj autokratiji. Vučiću su potrebni u parlamentu da bi se simulirala demokratija, ali i da služe kao dežurni džak za udaranje, ali antirežimski nastrojeni građani od toga neće imati nikakve koristi”, prognozira Hajrić.

Spasojević misli da će parlament biti “velika predstava, u kojoj će opozicione partije, naročito one koje nisu toliko daleko od vlasti, imati veliku priliku da govore i kreiraju privid pluralizma”.

“Zbog toga očekujem da se otvaraju osetljive, a politički marginalizovane teme (poput migranata ili autonomije Vojvodine) kad god to bude potrebno. Naravno, iz ovoga će biti izuzete stranke koje će kritikovati SNS, za njih će važiti isti princip kao i do sada. Što ih bude manje, odnosno što veći broj opoziconih stranaka odluči da bojkotuje izbore, to će SNS većini biti lakše da radi šta želi”, dodaje Spasojević. 

‘Makedonski scenario’ nije izvjestan

Iako nisu retki analitičari koji smatraju da rejting SNS-a posle osam godina vlasti više ne može da raste, Spasojević ukazuje da to još ne mora da znači da će nužno početi da opada. “Zapravo, on je već neko vreme stabilan i takav će ostati sve dok opozicija ne počne da ga ugrožava, ali i ako se dese neke nepredviđene okolnosti poput ekonomske krize ili nekog razvoja kosovske situacije”.

Epidemija korona virusa svakako će uticati na ekonomiju, ali je, budući da još nije završena, teško prognozirati kolike će biti razmere i posledice krize, pa samim tim i njen potencijalni uticaj na biračko telo. S druge strane, i pored povremenih izjava o razgraničenju, za sada nema naznaka da je blizu sporazum, koji bi mogao uzburkati političku scenu u Srbiji. U takvim okolnostima, sa ograničenim pristupom najuticajnijim medijima, teško je poverovati da bi podeljena opozicija uskoro mogla da ugrozi vlast naprednjaka. Naročito ako se podele prodube nakon izbora.

Iako se u Srbiji često pominjao “makedonski scenario”, gde je opozicija nakon izbora bojkotovala rad parlamenta, potom organizovala masovne proteste, koji su doveli do posredovanja Evropske unije i dogovora o vanrednim izborima, koje je pripremila prelazna vlada, sastavljena od predstavnika vladajućih i opozicionih stranaka, pitanje je koliko je realno da se eventualnim zahtevima za vanrednim izborima, koje bi mogli da traže “bojkotaši”, pridruže i stranke koje ovog juna uđu u parlament.

“Što se tiče odnosa parlamentarne i vanparlementarne opozicije, on će zavisiti od toga da li će bojkot nastaviti da bude tema i na koji način. Ako se ta podela perpetuira i u mesecima nakon izbora, to neće biti dobro. Ali, ako opozicija nađe način da sarađuje i da koristi oba mehanizma – parlamentarni i vanparlamentarni, što je, zapravo, nužno, onda ima šansu da se konsoliduje. Problem je što opoziciji za početak jedini cilj može biti konsolidacija, a napad na izborni uspeh tek u drugom koraku. To zahteva posvećenost i planiranje kakvu do sada nismo videli”, kaže Spasojević.

‘Cilj nije samo smjena Vučića’

Podela u opoziciji bi mogla da nastane i oko metoda borbe protiv naprednjačke vlasti, gde bi deo mogao da se odluči za ekstremnije oblike, poput lidera Dveri Boška Obradovića, koji je jednog dana prekinuo sednicu Skupštine, potom se odlučio na verbalne okršaje i koškanja sa poslanicima vladajuće stranke, ali i nekih opozicionih stranaka ispred parlamenta, da bi se na kraju upustio u štrajk glađu. Drugi deo opozicije mogao bi pokušava bitkom u institucijama.

Hajrić smatra da vanparlamentarna opozicija mora “pod hitno da shvati da vlast neće pasti sama od sebe, i da se za građanske slobode ne može boriti u tandemu sa strankama koje ih negiraju i svojim programom i svojim delovanjem”.

“Osnovna tema borbe mora da postane lustracija i demontiranje partokratije: drugim rečima, opozicija mora da nas uveri da će sadašnje zloupotrebe biti kažnjene, i da će samoj sebi nametnuti oštra ograničenja ako misli da je podržimo na nekim budućim izborima. Cilj nije samo smena Vučića, nego onemogućavanje da nam se ovakva apsolutistička vlast ikad više ponovi”, zaključuje Hajrić.

Novija politička istorija Srbije, međutim, pokazuje da su opozicione stranke po dolasku na vlast bile sklonije preuzimanju poluga moći svojih prethodnika, nego njihovom demontiranju. Pri čemu je stepen zloupotrebe tih poluga obično bio direktno srazmeran stepenu dominacije jedne stranke nad ostalim.

Izvor: Al Jazeera