Svi građani Srbije postaju potencijalni donori organa

Svi građani Srbije biće potencijalni donori organa u slučaju smrti, ukoliko se za života u pisanoj formi ili usmeno ne izjasne da su protiv toga.

Ovo je jedna od ključnih promena koje donosi novi Zakon o presađivanju ljudskih organa, o kojem ovih dana raspravlja Skupština Srbije, a koji bi, veruju u Vladi, trebalo da doprinese povećanju broja donora organa za transplataciju.

Takvo zakonsko rešenje je slično onom kakvo postoji u Hrvatskoj, koja je među vodećim zemljama u Evropi kada je reč o broju donora organa.

Ipak, postoji značajna razlika između hrvatskog i zakona čije je usvajanje u toku u Srbiji. U Hrvatskoj se mogućim davaocem organa smatra svaka preminula osoba koja se za života tome nije izričito protivila, dok u Srbiji novi propis predviđa da, čak iako se preminula osoba pre smrti nije decidno izjasnila da ne želi da bude donor organa, konačnu reč o tome daju najbliži srodnici.

Preciznije rečeno, ako se u trenutku smrti neke osobe, njegov roditelj, supružnik, vanbračni partner ili punoletno dete izričito usprotive da organi preminulog srodnika budu donirani za transplantaciju, onda se to neće ni dogoditi.

Ključan stav porodice

Ipak, i u Hrvatskoj se u praksi poštuje stav porodice, navode u Hrvatskoj donorskoj mreži.

“Prema hrvatskom zakonu, liječnici su u stvari obavezni obavijestiti obitelj da će se učiniti eksplantacija organa (doniranje), a ne tražiti dozvolu obitelji. Međutim, u stvarnosti se takav razgovor uvijek vodi kao traženje suglasnosti, jer smo to dužni prema pravilniku Hrvatske liječničke komore, a i inače smatramo da obitelj ima pravo sudjelovati u ovako važnoj odluci. Osim toga, podrška javnosti iznimno je važna u ovoj grani medicine. Uvijek se poštuje odluka obitelji, čak i kad je ona različita od želje pokojnika. Iako, moram reći da obitelji rijetko kad idu protiv želje pokojnika”, kaže za Al Jazeeru Nikola Žgrablić, predsednik Hrvatske donorske mreže (HDM).

U Hrvatskoj gotovo 80 odsto porodica se ne protivi darivanju organa, što je jedan od najviših procenata u svetu i to se vidi i po broju donora. U Srbiji, i pored apela vlasti, javnih ličnosti, pa čak i podrške Srpske pravoslavne crkve, taj procenat pristanaka nije ni blizu hrvatskom.

Još jedna razlika u odnosu na Hrvatsku je što u toj zemlji osobe koje se protive doniranju organa posle smrti, moraju za života otići kod svog izabranog lekara i tamo potpisati izjavu o tome, koja se potom čuva u registru nedavaoca pri Ministarstvu zdravlja. Trenutno je, prema podacima HDM-a, oko 3.000 registrovanih nedavalaca u Hrvatskoj.

U Srbiji zakon nije decidno propisao kako osoba koja ne želi da posle smrti njeni organi budu donirani treba o tome da se izjasni, odnosno kome i na koji način da dostavi takvu izjavu, pogotovo što ona može biti i usmena. To bi moglo da izazove dodatne probleme, tim pre što je i u Hrvatskoj, gde je ta procedura preciznije definisana, bilo slučajeva da su nekim građanima bili potrebni meseci da bi savladali birokratske prepreke i upisali se u registar nedavalaca.

Ipak, ono što se suštinski ne menja jeste da će konačnu reč o doniranju organa imati porodica preminulog.

Srbija bez registra nedavalaca

Naime, i po još važećem zakonu o transplantaciji koji je na snazi od 2009. godine, a koji je predviđao dobrovoljni pristanak da se organi posle smrti doniraju za transplantaciju (davanje pisane izjave o pristanku i uzimanje donorske kartice), organ se nije mogao uzeti sa umrle osobe, čak i ako je  imala donorsku karticu, ukoliko bi se se članovi njene porodice tome izričito usmeno, odnosno pismeno usprotivili, “uz navođenje jasnih i neospornih činjenica iz kojih se može nedvosmisleno zaključiti da je umrlo lice za života promenilo stav o doniranju”.

Srbija, za razliku od Hrvatske, neće imati ni registar nedavalaca organa. U obrazloženju predloga zakona navodi se da je stav Radne grupe koja je pisala zakon bio da uvođenje registara iziskuje velike finansijske troškove koji se mogu izbeći, jer se i postojanjem, odnosno nepostojanjem registra uvek dolazi do istog rezultata – uvek se razgovara sa porodicom kojoj je pružena mogućnost da interpretira volju davaoca organa.

“Praksa svih zemalja koje imaju pomenute registre je upravo razgovor sa porodicom, i u slučaju njihovog protivljenja ne započinje se postupak presađivanja organa. Pored toga, registri davalaca i nedavaoca organa ne utiču na porast broja donora, već tome doprinosi poverenje u sistem koji funkcioniše i gde se poštuju jasna pravila za sve”, navodi se u obrazloženju predloga zakona.

Primena novih zakonskih propisa trebalo bi da poveća šanse za članstvo Srbije u Eurotransplantu, međunarodnoj organizaciji, zahvaljujući kojoj pacijenti kojima je potrebna transplantacija na organe donora čekaju znatno kraće.  

“Ukoliko ovaj zakon pomogne da Srbija postane članica Eurotransplanta, to će značiti da naši građani koji idu na lečenje u inostranstvo više neće biti praktično građani drugog reda, već ravnopravni sa ostalima. Drugim rečima, kada građani Srbije, recimo, preko društvenih mreža skupljaju novac za neko dete, kojem je potrebna transplantacija, ne znaju da u inostranstvu tamošnji državljani imaju prednost u odnosu na to dete. Ukoliko bi Srbija postala članica Eurotransplanta, njeni građani bi onda bili ravnopravni sa ostalim članicama i imali bi veće šanse da pre dođu do novog organa”, objašnjava Dušan Milisavljević, poslanik opozicione Demokratske stranke u Skupštini Srbije i član skupštinskog Odbora za zdravlje i porodicu, koji podržava zakon.

Kako ubediti građane

Ipak, za članstvo u Eurotransplantu, osim zakona, potrebno je da Srbija ispuni i uslov da ima najmanje deset donora na milion stanovnika (Hrvatska ih ima 40), a trenutno je ta cifra blizu šest. Dakle, ponovo ostaje najteži zadatak da se građanima objasni važnost doniranja organa.

I aktuelna i prethodne vlasti već godinama vode kampanju o tome, ali sa promenljivim uspehom. Ukoliko ne bude nekih promena u pristupu ovoj temi, pitanje je koliko će pretpostavljena saglasnost uticati na povećanje broja donora, ako porodica i dalje, kao i do sada, bude imala konačnu reč.

U Hrvatskoj se često održavaju kampanje za promociju doniranja organa, kažu u HDM-u.

“Posljednju veliku kampanju organizirala je Hrvatska donorska mreža u veljači ove godine u vodećim hrvatskim dnevnim novinama, portalima i radio stanicama, za što smo dobili donaciju Zaklade Adris. Posebno se organiziraju kampanje za Nacionalni dan darivanja 26. svibnja i Europski dan darivanja, svake druge subote u listopadu. HDM i inače provodi medijske kampanje, te distribuira donorske kartice, kojih je do sada podijeljeno oko milijun u Hrvatskoj”, kaže Žgrablić.

Iako se činilo da bi novi zakon o transplantaciji mogao da bude jedan od retkih oko kojeg se slažu i vlast i opozicija, budući da i jedni i drugi ukazuju na važnost doniranja organa, predlog koji podrazumeva pretpostavljenu saglasnost doveo je i do novih podela u Skupštini Srbije.

Tako, recimo, član poslaničke grupe Nova Srbija – Pokret za spas Srbije, Ðorđe Vukadinović smatra da su građani uznemireni predloženom novinom i da bi ona mogla da izazove kontrafekat. Navodi da je potrebna masovnija promocija donorstva i predlaže da se umesto pretpostavljene saglasnosti, koju naziva represivnom merom, onima koji se odluče da potpišu donorske kartice omoguće jeftinije zdravstvene usluge.

Ђорђе Вукадиновић: Нека свако од 700.000 чланова СНС потпише донорску картицу и онда неће бити потребе за овом проблематичном мером “претпостављене сагласности” коју Влада предлажеhttps://t.co/RwRHZ2WA7s

— НСПМ online (@NSPM) July 20, 2018

Vukadinović je na Twitteru izneo dopunu svog predloga – da donorske kartice potpiše 700.000 članova vladajuće Srpske napredne stranke, jer “oni imaju puno poverenje u politiku i  predloge vlade”. To bi, smatra, povećalo broj dobrovoljnih donora i bez uvođenja sporne pretpostavljene saglasnosti.

Srpska radikalna stranka predlog zakona smatra neustavnim i najavljuje da će, ukoliko bude usvojen u predloženoj formi, tražiti i ocenu ustavnosti.

Strah od zloupotreba

Poslanica ove stranke Vjerica Radeta upitala je, tokom skupštinske rasprave, “koliko će građani uopšte biti obavešteni da je ovakav zakon donet”, odnosno da su sad svi potencijalni donori organa. Ova poslanica je naglasila da će, ukoliko zakon bude usvojen, upozoravati građane da paze kako prelaze ulicu.

Potpredsednica opozicione Narodne stranke Sanda Rašković Ivić izjavila je da je ta stranka protiv pretpostavljene saglasnosti svakog građanina da bude donor organa, jer to veoma opasno i moglo bi da otvori put “mafiji, korupciji i safariju na ljude”.

“Ne mislim da će neko da trči po Srbiji, ubija ljude i prodaje organe, ali mi još imamo nerešen problem nestalih beba. Ne možemo ništa da uradimo po tom pitanju, deca su ukradena, odneta iz porodilišta. To nisu uradili ni radnici, ni seljaci, to su, nažalost, radile naše kolege lekari i drugi zdravstveni radnici”, navela je Sanda Rašković Ivić.

Potpredsednica Narodne stranke, koja je, kako kaže, kao psihijatar radila u timu za transplantaciju, kaže  da većinu lekara i medicinskog osoblja čine dobri ljudi, posvećeni svom poslu, ali je dovoljno da postoje “jedan ili dvojica takvih loših i cela stvar padne u vodu”.

S druge strane, Dušan Milisavljević, takođe lekar, kaže da je loše podsticati tu vrstu strahova, za koje, tvrdi, nema osnova. “Kad vadite zub, tu su prisutni i stomatolog i sestra, a za to zna još nekoliko ljudi. A kad je reč o vađenju organa, u to je uključeno 30 do 40 ljudi – hirurzi, asistenti, anesteziolozi, medicinske sestre, ekipe hitne pomoći, oni koji prevoze organ, porodice donora i teško je poverovati da se za tako nešto ne bi saznalo”.

‘Mrtvi nisu vlasnici organa’

Međutim, Srbija je zemlja u kojoj to što će neko javno ukazati na zloupotrebe, ne  mora obavezno da znači i da će nadležni organi adekvatno reagovati. Kako kad je reč o noćnom rušenju u Savamali za vreme ove vlasti, tako i kad je reč o aferama u zdravstvu za vreme nekih prethodnih vlasti, kojima su pripadali ili ih podržavali i neki sadašnji kritičari ovog zakona.

Tako se, primera radi, pre nešto više od decenije, dogodilo da direktor Hitne pomoći u Beogradu Borko Josifovski ukaže na problem sve većeg broja žalbi građana da na adrese sa kojih je poslat poziv za hitnu medicinsku pomoć pacijentima u kritičnom stanju gotovo istovremeno sa lekarima, stižu i pogrebnici. Nekad čak i pre njih. Utvrdio je da pojedini lekari ne primenjuju reanimaciju nad takvim pacijentima, a porodicu preminulog upućuju na određene pogrebne firme, upozoravajući na morbidnu spregu pogrebnika i lekara. Obavestio je Ministarstvo zdravlja o tome, podneo dokumentaciju koja potkrepljuje te tvrdnje, ali odgovarajuće reakcije nadležnih nije bilo, osim ako se pod time ne podrazumeva otkaz koji je dobio Josifovski.

Ipak, za razliku od afere na koju je ukazivao Josifovski, deo opozicije sada govori o potencijalnim zloupotrebama predloženog zakona, a ne o nečemu što se dogodilo i za šta postoje dokazi. Ukoliko nastave da insistiraju na tome i tako šire strah među građanima, biće ozbiljan izazov za Ministarstvo zdravlja da ubedi većinu da treba da ima poverenje u zdravstveni sistem i da je korist od pretpostavljene saglasnosti za doniranje organa znatno veća od mogućnosti zloupotreba. Pogotovo, imajući u vidu način na koji su poslanici vladajuće Srpske napredne stranke branili predloženi zakon, sada već ustaljenom praksom podnošenja desetina amandmana koji ne zadiru u suštinu zakona. Na momente je ta odbrana bila i kontraproduktivna, poput izjave Aleksandra Martinovića, šefa poslaničke grupe SNS, koji je u žaru rasprave ustvrdio da “čovek kada umre, tog momenta više nije vlasnik bilo čega, pa nije vlasnik ni svojih organa”. 

Neki teško bolesni građani Srbije dugo su čekali ovaj zakon u nadi da će im obezbediti kraće čekanje na organ koji im život znači. I to dugo čekanje na zakon možda je i najkonkretnija zamerka vlastima koja se mogla čuti kada je reč o ovom zakonu. 

Izvor: Al Jazeera