Suviše je kasno Franco izbačen iz faraonskog mauzoleja

Dolina palih više ne može da bude Meka za hodočašće španskih fašista i ostalog ultradesničarskog sveta. Čitave 44 godine pošto je izdahnuo u krevetu, posmrtni ostaci Fransiska Franka su, posle bezbrojnih političkih, pravnih i ideoloških nedorečenosti, premešteni iz faraonskog kleronacionalističkog mauzoleja u porodičnu grobnicu nadomak Madrida.

Da je poglavar najdugovečnije diktature na tlu Evrope izmešten sa svog svetog oltara, to je vest o kojoj se detaljno izvestilo i polemisalo, kako u domaćim, tako i u svetskim medijima. Socijalističkom premijeru Pedru Sančesu i desnica i posvađana levica pripisuju da se na selidbu posmrtnih ostataka odlučio radi boljeg rejtinga na još jednim vanrednim izborima, koji će se u podeljenoj zemlji odigrati za desetak dana (10. novembra). To je sporni argument, jer istraživanje Metroskopije, tamošnje agencije za ispitivanje javnog mnenja, govore da je samo 48 odsto Španaca podržavalo ekshumaciju diktatora, a da je 38 odsto bilo protiv toga.

Prema Žosepu Ramonedi, uglednom španskom filozofu, piscu i novinaru, u zemlji postoji “sociološki Frankizam”, jer “desnica nije obavila svoje demokratske domaće zadatke”, pa je u aktuelnim konvulzivnim vremenima melanholična nostalgija za nekadašnjim “redom nabujala”. U nekom normalnom svetu jedina vest koja bi zasluživala pažnju i analizu bila bi da je u sred demokratske Evrope “vođi Španije po milosti Božijoj” (Caudillo de España por la gracia de Dios) pružena gotovo poluvekovna šansa da kao posthumni heroj  u svom “večnom boravištu” vaspitava nove generacije.

Tutankamonova i Francova kletva

Ali, demokratija je danas obavijena magluštinom iz koje se ne nazire izlaz. Ramoneda ovakvu dijagnozu daje i španskim, i evropskim sistemima. On pritom ne govori o Balkanu i zemljama koje se vrte u posleratnim začaranim krugovima, gde se veličaju zločinci i ponovo kažnjavaju njihove žrtve, jer to bi zahtevalo poseban traktat, za koji se na Starom kontinentu više nema vremena.

Što se Pedra Sančesa tiče, on je uradio ono što se niko od njegovih prethodnika nije usudio: proterao je Franka iz Doline palih. Na simboličnom nivou, to je neporeciv trijumf socijalističke vlade Pedra Sančesa. Španija je, po njemu, “preduzela korak ka pomirenju koje može postojati samo u demokratiji i slobodi za sve”. Ipak, mnogo je onih koji osećaju da je demokratija posle Frankove smrti sazdana na klimavim temeljima, jer su u ime pomirenja “zaboravljeni” zločini diktature.

Kasno je za pomirenje pogotovo sada, kada je i u Španiji počela da raste partija ultradesnice Voks. Njen lider Santjago Abaskal ismeva se socijalistima, poredeći njihove poteze sa običajima u drevnom Egiptu i obećava da će “onog ko uznemirava mrtve stići kletva Tutankamona”. Ako je mislio na sudbinu Sančesa na predstojećim izborima, socijalisti, prema anketama, stoje nešto bolje od ostalih desničarskih partija, pa počivši Franko, koga Voks poredi sa egipatskim faraonom, neće uspeti da ga usmrti. Što se celovitosti Španije tiče, međutim, nije isključeno da će je kletva Fransiska Franka još dugo progoniti.

Veruje se da oko 100.000 žrtava španskog građanskog rata i potonje diktature još uvek leži u neobeleženim grobnicama. Kako navodi  levičarski kolumnista Guardiana, “posle Kambodže, Španija je zemlja sa najviše masovnih grobnica na svetu”. Ko zna koliko bi još vremena moralo da prođe, koliko bi novca bilo potrošeno da bi se njihovo iskopavanje i dužno sahranjivanje obavilo. Pod uslovom da za to postoje neiscrpna demokratska energija i jaka politička volja.

Za grešku koja je počinjena posle Frankove smrti jedan od najčitanijih I najprevodjenijih španskih pisaca Havijer Serkas krivi “Treću Španiju”, koja je zagovarala tezu da su u Španskom građanskom ratu obe strane – i republikanci, i falangisti – činile zločine. U skladu sa tim stavom, ostala je neutralna, jer oba tabora su podjednako zla. U jednoj skorašnjoj kolumni u El Paisu utor Vojnika Salamine podseća da je “nemoguće ostati u sredini” kada se razbija jedno demokratsko društvo i da takav “kukavičluk” ostavlja istorijske posledice koje je teško ili nemoguće naknadno razrešiti.

‘Treća Španija’, ‘treća Srbija’, Pavelić…

Po Serkasu, u Španskom građanskom ratu u pravu su bili oni koji su branili demokratiju, a ne oni koji su je napali. Oni koji su se borili za legitimnu Republiku ne mogu se izjednačavati sa onima koji su je napali i ukinuli. Isto tako, “u Drugom svetskom ratu saveznici su počinili mnogo zločina. Ali, ni Hirošima, ni bombardovanje nemačkih gradova ne mogu da nas opravdaju ako naciste i saveznike proglašavamo podjednakim zlom, niti nam mogu poslužiti kao izgovor da budemo neutralni”, piše Serkas u svom razmatranju Frankovog nasleđa. Serkas osuđuje tu “neutralnost” velikog dela javnosti i španskih političara koji su učestvovali u tranziciji, dopuštajući da naslednici Frankove diktature dobiju legitimitet. Naziva ih kukavicama i prevarantima, koji su, u stvari, podržali režim.

Da su neka istorijska pravila međusobno globalno povezana govore primeri iz Čilea, ili iz Srbije i Hrvatske, na primer. Kao što je neosuđeni Franko nastavio sociološki da živi među Špancima, zahvaljujući kukavicama u njihovim redovima, tako i Pinočeovi naslednici nisu nikad izgubili društveni legitimitet. Kad bi se malo dublje analizirali razlozi za masovne proteste u Čileu, brzo bi se došlo do zaključka da je nekadašnji diktator iza sebe ostavio žrtve i mučitelje u istom košu, a da je pravosuđe tu bilo nemoćno.

Oživela su i sećanja na sahranu Slobodana Miloševića, paralelno sa komentarima o dodeljivanju Nobelove nagrade Peteru Handkeu, koji je toliko branio srpskog diktatora da je čak prihvatio da održi govor na njegovoj sahrani. A u Španiji se stidljivo pominje da bi, posle ekshumacije Franka, morali da se iskopaju i drugi nacisti. Uz falangiste, pominju se i grobovi hrvatskih fašista koje bi morali da isprazne. Među njima je i grob Ante Pavelića na madridskom privatnom groblju San Isidro. Pavelić je posle atentata u Buenos Ajresu, gde je decenijama živeo neosuđen, otišao u Španiju, zbog dobrih prijateljskih odnosa sa Frankom. Tamo je i umro pet godina pre španskog diktatora… U grobu ili ne, fašizam ima tendenciju povampirenja. Uz pomoć kukavičke neutralne većine.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera