‘Strijeljanje’ srpskih glumaca u tabloidima

Piše: Dragoljub – Draža Petrović

Glumica je jedne noći pala sa terase i to svakako jeste događaj koji zanima prosečnog čitaoca. Srpski čitalac, ali i onaj britanski, neverovatno je uzbuđen kad neko drugi padne sa terase, a ne on.

Zbog takvih stvari neko je nekada davno izmislio tabloide, jednu potpuno legitimnu štampanu stvarčicu koja podilazi najnižim porivima svoje publike. Da zavire u bolničku postelju glumice, dnevnu sobu glumice, po mogućstvu da otkriju ono što se krije iza tako neobičnog događaja – da neko u tri ujutru padne ili skoči sa terase.

Na kolegijumima britanskih tabloida pored urednika sede i advokati. Svaka napisana bljuvotina debelo košta. Na kolegijumima srpskih tabloida ne sede advokati – kazne koje tabloidi plaćaju ako nekoga kompletno oblate, izvređaju, ljudski povrede – mizerne su, ako se to suđenje ikada završi, posle gomile ročišta koji privatnog tužioca više iscrpi nego ono čerečenje po stranicama žute štampe. Koje najčešće traje nedelju dana, a suđenje traje oko tri godine.

Kome je do morala

Ta okolnost ohrabruje vlasnike i urednike srpskih tabloida – pa svako može da se nađe na njihovoj naslovnici, držeći se one: “Kome je do morala, neka ide u crkvu”.

Srpska glumica Neda Arnerić pala je pre dve nedelje sa terase svog stana na Vračaru. Pola srpskih tabloida klelo se da je namerno skočila, druga polovina da se prethodno posvađala sa mužem, bilo je teorija da muž ima rak, potom da se Neda napila…

Svaki dan na naslovnoj izlazila je nova teorija, koja uglavnom potire onu objavljenu juče. Čitalac tabloida, međutim, voli nove “informacije”, makar one bile i netačne.

Dizanje tiraža na nečijoj tragediji je njihova uža specijalnost. Okej, to isto rade i britanski tabloidi, ali oni su makar spremni da plate što su se poigravali nečijim bolom.

Tako da se nisam izenadio prošle sedmice, uveče, kada me je pozvao doktor Milorad Meštereović, suprug Nede Arnerić. I zamolio me da sutradan navratim kod njega u stan. Jedina dva srpska dnevna lista koja se nisu poigravali sa Nedinom tragedijom, rekao mi je, bili su Politika i Danas, koji odnedavno uređujem.

Svi ostali, a svi ostali su tabloidi, objavljivali su sve i svašta. Nedin suprug mi je rekao da su od svih stvari objavljenih u tabloidima tih dana, tačne samo dve – da se on zove Milorad Meštereović, a da se njegova žena zove Neda Arnerić.

Tiraž ne zna za milost

Čovek danima nije izlazio iz stana u novoj zgradi u tihoj Dubljanskoj ulici na beogradskoj Čuburi. Ispred su ga danonoćno čekali novinari i fotoreporteri. Napali su njegovu bratanicu, opsedali komšiluk, šunjali se po zgradi. Bezbroj puta ih je oterao u majčinu, ali džaba. Tiraž ne zna za milost.

Dvadeset dve godine jedem novinarski hleb. Znam da su novinari i fotoreporteri u suštini dobri ljudi koji se najčešće i samo zgražavaju kada im urednik ili vlasnik objasni da je tiraž odavno iznad morala. Ali, moraju da rade ono što od njih zatraže. To su vam mali užasi dnevnog novinarstva.

Njih, istina, ne bi ni bilo da ne postoje čitaoci, uglavnom polusvesna masa koja je željna krvi i tuđe nesreće u velikim količinama.

I tako se dogodi da jedna Neda Arnerić postane stalna vinjeta naslovnih strana urednika i vlasnika koji joj ni po čemu nisu dorasli. Najmanje po talentu.

Nedu Arnerić sam poslednji put sreo na sahrani Dragana Gage Nikolića. Gaga nije pao s terase, bio je bolestan. To je bila jedina razlika, sve ostalo u tabloidima je bilo isto. Svaki dan druga budalaština, da bi dokoni čitalac onanisao u kafiću nad tužnom sudbinom nekoga ko je bolji od njega.

Svako od nas će jednoga dana, verovatno, dočekati da se vuče po bolnicama, život naprosto melje. Ni Gagi nisu dali mira iako je njegov greh bio samo što se razboleo. I potom “herojski” umro.

Povodom medijskog linča

Novinarku mog Danasa tada je pozvala Milena Dravić i zamolila je da objavimo njeno pismo. Napisala je: “Povodom medijskog linča koji se dogodio u danima koji su iza nas, a događa se i u ovim trenucima, primorao me da kao supruga Dragana Nikolića, umetnika, glumca, da kao Beograđanka i kao umetnik, postavim pitanje vlasnicima, urednicima, novinarima listova i internet portalima. Poznato je da je u prošlim vremenima (postoji dokumentacija) Srbija jedina zemlja koja je streljala, u ogromnom broju, svoje glumce, nevine ljude. Užasne stvari su se dogodile. Da li su svi ovi ljudi koji nama dvoma čine ovoliko zlo potomci tih streljačkih vodova? Razapinjanje mog bolesnog muža i mene, potpuno same u ovom bezumlju, sigurno je početak jedne velike tragedije za našu kulturu, umetnost. Dragi umetnici, drage kolege, podsećam vas, danas smo mi, a sutra svi vi”.

Milena je tada objasnila suštinu. U Srbiji su posle Drugog svetskog rata streljani glumci samo zato što su se svojim poslom bavili i tokom okupacije.

Bojim se da potomci tih streljačkih vodova danas čitaju iste tabloide koji streljaju nekog boljeg od sebe, sasvim bez razloga.

Zar je razlog uopšte bitan? Tiraž je bitan.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera