Oglasi

Stanetić: Vučiću nije bilo mjesto u Potočarima

Željko Stanetić, direktor Vojvođanskog građanskog centra, govori o odnosu Srbije prema genocidu u Srebrenici.
Stanetić: 'Mlade u Srbiji je dosta lakše koristiti u različite političke svrhe ili privoleti ih da postanu deo neke ekstremno desne organizacije, nego da kritički posmatraju period ratova.'Ustupljeno Al Jazeeri

O nastupajućem obeležavanju 25-godišnjice genocida u Srebrenici razgovaramo sa Željkom Stanetićem, direktorom novosadskog Vojvođanskog građanskog centra, organizacije koja se dugo već aktivno i beskompromisno bavi temama tranzicione pravde, suočavanja sa prošlošću i strašnim zločinima počinjenim u ime građana Srbije na prostoru bivše Jugoslavije, kao i promovisanjem dijaloga o događajima tokom devedesetih godina prošloga stoleća. Ova organizacija koju vode mladi ljudi usmerena je ka mladima, a u svojim programima koristi inovativne i nekonvencionalne metode rada, zbog kojih je postala prepoznata ne samo na teritoriji Vojvodine.

Stanetić je rođen 1986. godine u Sremskoj Mitrovici, dakle imao je devet godina onda kada se desio genocid u Srebrenici. Kaže da ga je ratna i traumatična prošlost ovih prostora počela da interesuje tokom studija novinarstva na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a ubrzo potom počinje da sarađuje sa brojnim udruženjima i organizacijama civilnog društva u regionu.

Autor je nekoliko dokumentarnih filmova i radijskih reportaža koje se bave ratnim nasleđem u zemljama nastalim raspadom Jugoslavije.

  • Uskoro se navršava 25 godina od genocida u Srebrenici. Mnogo truda i novca uložile su civilne organizacije u informisanje i senzibilisanje javnosti u Srbiji za ono što se desilo u Srebrenici, ali i na drugim ratnim područjima bivše Jugoslavije. Da li je sve to vredelo kada vidimo kakav je danas odnos građana Srbije prema ratnoj prošlosti?

Da li je trenutni odnos građana Srbije prema nedavnoj ratnoj prošlosti loš? Svakako da jeste, i to je pitanje koje bi trebalo da okupira sve subjekte koji se bave suočavanjem sa prošlošću, kako bi se iznašli neki novi i potencijalno uspešniji modeli rada na ovim temama. A da li je sve to vredelo truda i novca? Duboko verujem da jeste. Iako je četvrt veka nakon rata i genocida u Srebrenici generalno stanje i dalje loše, ne smemo zanemariti sve napore udruženja žrtava i organizacija u regionu da ovu situaciju promene. Kao „neprijatelja“ u ovom procesu, oni su imali sistemsko poricanje i konstantnu relativizaciju činjenica od države i predstavnika institucija. Domete civilnog sektora ne treba precenjivati – pravu promenu u odnosu prema prošlosti moraju napraviti političke elite.

  • Mnogo ste radili sa mladim ljudima na temu ratne prošlosti, među njima i sa onima koji se nisu bili ni rodili kada su vođeni ratovi, devedesetih. Kako oni reaguju kada razgovarate o zločinima? Koliko im sve to deluje stvarno?

Mladima koji su rođeni nakon ratova koji su se odigrali na prostoru bivše Jugoslavije ceo taj period deluje – apsolutno daleko i strano. Najveći deo njih ne poseduje nikakve relevantne podatke i, generalno, smatraju ovu temu nebitnom. Ipak, kada im se na razumljiv način ponude informacije o počinjenim zločinima i približi kontekst u kojima su se neki događaji desili, kod njih se razvije potreba za dodatnim informacijama i daljim učenjem. Tu i jeste šansa koju kao civilno društvo moramo iskoristiti – u mladim ljudima koji će razumeti važnost sopstvenog obrazovanja o onome što se devedesetih dešavalo na ovim prostorima.

  • Kakav je, po vama, većinski stav mladih ljudi u Srbiji prema ratnoj prošlosti, zločinima, genocidu? Šta za njih, recimo, znači reč "Srebrenica"?

Stav najvećeg broja mladih ljudi prati zvanični narativ ponuđen kroz sistem obrazovanja i potvrđen kroz uticaj dominantnih medija. Sa te pozicije dosta je lakše koristiti ih u različite političke svrhe ili privoleti ih da postanu deo neke ekstremno desne organizacije, nego da kritički posmatraju period ratova i postavljaju pitanja. Ipak, moram priznati da se stav o genocidu u Srebrenici donekle promenio. Pre manje od deset godina imali smo čitavu lepezu opskurnih teorija zavere u vezi sa događajima u Srebrenici, poricanje bilo kakvog zločina i konstantnog umanjivanja broja žrtava ako se o njima uopšte i govorilo. Danas skoro niko ne poriče ubistvo više od osam hiljada ljudi, a otpor se preselio na polje pravne kvalifikacije događaja. To da je u Srebrenici počinjen genocid, potvrđeno je kroz više pravosnažnih presuda, a ipak imamo kontinuitet negiranja predstavnika države koji ovaj zločin niti jednom nisu okarakterisali kao genocid od kraja rata pa do danas. Najveći deo građana, na žalost, samo prati tu matricu.

  • Prošlo je 25 godina od kraja ratova u BiH i Hrvatskoj. 25 godina posle Drugog svetskog rata, svet je živeo u 1970. godini, i protekli rat je izgledao veoma daleko, a njegove interpretacije su bile odavno dovršene. Da li postoji nada da se u Srbiji, gde su relativizacija ratova i zločina, kao i autoviktimizacija tako duboko ukorenjeni – zaista desi to tzv. suočavanje sa prošlošću?

Rekao bih da su interpretacije Drugog svetskog rata kvalitetno i uspešno dovršene u nekim drugim delovima Evrope. Na prostoru bivše Jugoslavije očigledno nije bilo dovoljno razgovora o tom periodu, na šta nam ukazuje upotreba događaja iz Drugog svetskog rata za raspirivanje međunacionalne mržnje tokom ratova devedesetih. Posmatrajući današnju situaciju u Srbiji i regionu, rekao bih da je iluzorno očekivati neke velike i bitne promene glede suočavanja sa zločinima. Uprkos tome, smatram da nipošto ne smemo odustati od glasnog govorenja o onome što se dogodilo, koliko god velike pobede izgledale nedostižno. To dugujemo svima onima koji su tokom ratova izgubili nekog koga su voleli ili pretrpeli neki drugi gubitak.

  • U Srbiji je neverovatno slaba politička artikulacija kritičkog odnosa prema ratnoj prošlosti. Čini se da su političke elite u tom smislu gore nego društvo u kojem su nastale. Neke partije koje ne prećutkuju prošlost postale su vanparlamentarne i potpuno marginalne...

Najveću odgovornost za takvu situaciju vidim u prethodnoj vlasti i Demokratskoj stranci kao stubu te vlasti. Iako je prostor za govorenje o teškim temama iz prošlosti bio znatno širi nego danas, u želji da se pridobiju glasovi i u čvršće nacionalno orijentisanom delu društva, koketiralo se sa mnogim problematičnim stavovima i idejama. Rezultat toga živimo danas dok klizimo ka otvorenoj autokratiji onih koji su bili perjanice ratnohuškačkih politika tokom devedesetih godina prošlog veka.

  • Jedna tvrdnja se dugo već ponavlja u onoj manjinskoj, građanskoj javnosti Srbije. Kaže se da ovo društvo ne može napred ako se iskreno ne suočimo sa prošlošću. I stvarno, Srbija ponekad izgleda kao da nikada nije izašla iz devedesetih. Da li i Vama to tako izgleda?

Ne bih rekao da i dalje živimo u devedesetim, ali gotovo sigurno živimo neku vrstu renesanse tih mračnih devedesetih godina. Na vlasti u Srbiji su ponovo partije i lica koja su bila generatori ratnih sukoba, a koja se nikada jasno nisu odredili prema svojoj politici iz tog vremena. Na kraju krajeva, osuđeni ratni zločinci sve češće uzimaju aktivno učešće u političkom životu Srbije, a neki od njih su i aktivni članovi političkih partija na vlasti.

  • Tada premijer Srbije, Aleksandar Vučić bio je u Srebrenici u julu 2015. godine, na komemoraciji povodom 20 godina od genocida. Tada se desio onaj famozni incident, koji je kasnije dobio različite dimenzije i tumačenja, s obzirom da se ispostavilo da je 19 pripadnika policijskih službi Srbije bilo na tajnom zadatku u Potočarima. Kako danas gledate na sve to što se dešavalo pre pet godina?

Iako se sa mnom ne slaže mnogo mojih kolega iz civilnog sektora koji se bavi procesima suočavanja sa prošlošću, ja mislim da Aleksandru Vučiću nije ni bilo mesto u Potočarima. Mogu da razumem stanovište da je važno da politički predstavnici svojim primerom pokažu odgovornost u nadi da će ih građani i građanke pratiti, ali je jako bitan način na koji ćete to uraditi. Aleksandar Vučić se nikad nije jasno odredio prema genocidu u Srebrenici, niti nedvosmisleno izvinio za svoje stavove i poruke koje je slao bezmalo u istom trenutku u kom su Srebreničani ubijani. Naposletku, pored skandala sa pripadnicima policijskih službi koji su u trenutku Vučićeve posete tajno boravili u Potočarima, fokus je pomeren sa žrtava na incident koji se dogodio i koji je on bespoštedno koristio i tada i u godinama koje su usledile. To je neprihvatljivo.

  • Srpska napredna stranka osvojila je ogromnu većinu na proteklim parlamentarnim izborima. Kakav je, po Vama, odnos ove partije prema ratnoj prošlosti, s obzirom da je ona proistekla iz ratotvorne Srpske radikalne stranke, a istovremeno se, bar formalno, zalaže za evropske integracije?

Gotovo niti jedna politička opcija koja je bila na vlasti u Srbiji nakon demokratskih promena nije pokazala iole odgovoran stav prema događajima iz devedesetih godina. Srpska napredna stranka, koja je potekla iz Srpske radikalne stranke, celu situaciju dodatno je pogoršala uvođenjem zločinaca koji su odslužili kazne u politički život, a narativ o prošlosti gotovo estradizovala. Ono što je možda još opasnije, jeste činjenica da ove okolnosti prati i stanje u Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije.

  • Spomenuli ste Tužilaštvo za ratne zločine. Čini se da je po dolasku Srpske napredne stranke ono napravilo nekoliko koraka unazad, iako bismo mogli da budemo veoma kritični prema njegovom radu i u prethodnom periodu. Naprednjački Tužilac za ratne zločine Snežana Stanojković je po dolasku na ovu funkciju rekla da će joj biti prioritet zločini nad Srbima.

Koliko god problematična sama po sebi ova izjava gospođe Stojanović, čak ni ona nije tačna, što se može lako uvideti ako se pogleda u pravcu trenutno aktivnih procesa. Prvo smo nelogično dugo čekali izbor Tužioca za ratne zločine, a kada je napokon izabran – stanje se nije značajno promenilo. Suđenja za ratne zločine u Srbiji karakteriše mali broj aktivnih predmeta i konstantno odlaganje (i ponavljanje) suđenja zbog različitih protokolarnih problema ili navodno lošeg zdravstvenog stanja optuženih. To nas dovodi do situacije u kojoj žrtve i porodice žrtava imaju sve manje poverenja u suđenja i sve manje volje da svedoče u postupcima. Gotovo je sasvim jasno da ne postoji politička volja da se bolna pitanja iz prošlosti reše, kao ni politička podrška ovim procesima, a to nažalost ostavlja svoj trag i u domenu rada tužilaštva.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.