Šta su donijeli protesti u Srbiji?

Počelo je u Kruševcu, krvavom košuljom Borka Stefanovića, tada lidera opozicione Levice Srbije, koji je sa stranačkim kolegama krajem novembra 2018. napadnut prilikom dolaska na stranačku tribinu. Pola godine kasnije u Novom Sadu pretučeno je troje studenata koji učestvuju u organizaciji protesta, koji se održavaju širom Srbije petkom i subotom, a čiji je neposredni povod bio upravo napad na Stefanovića.

Ako je suditi samo po ovom primeru, reklo bi se da šestomesečni protesti, čiji je prvobitni slogan bio “Stop krvavim košuljama”, nisu doneli neki rezultat, odnosno da desetine hiljada ljudi na ulicama stotinak gradova u Srbiji nisu bili dovoljni da se prestane sa praksom obračuna sa političkim neistomišljenicima.

Ipak, lideri opozicionog Saveza za Srbiju, koji su u početku samo podržavali proteste, a kasnije počeli i da govore na njima, pa i da ih predvode, smatraju da su efekti protesta “ogromni jer su doveli do buđenja opozicione javnosti i ujedinili opozicione stranke” (Boško Obradović), te da “Srbija od pre šest meseci i Srbija danas nisu iste države” (Dragan Đilas).

Jedna od organizatorki protesta “Jedan od pet miliona” u Beogradu Jelena Anasonović za Al Jazeeru kaže da je šest meseci kontinuiteta donelo puno malih uspeha, ali naglašava da je reč o maratonu, a ne sprintu i to “nakon sedam godina jedne katastrofalne vlasti koja se trudi da uđe u svaku poru društva”.

I analitičari se slažu da od šestomesečnih protesta u Srbiji ipak ima određene koristi.

Izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) Bojan Klačar za Al Jazeeru kaže da je prva korist to “što su se ljudi oslobodili da izađu na ulicu i traže svoja prava, iskažu svoj stav, što je naročito važno u manjim sredinama”. Druga je, dodaje, što se formirala jedna grupa ljudi koja je nezadovoljna ovom vlašću, koja će ostati opoziciono biračko telo bez obzira šta se dešavalo u narednim mesecima. “Radi se o grupi ljudi koja će glasati za opoziciju, odnosno neće biti uz vlast, bez obzira ko bude činio tu opoziciju”.

Vidljivija opozicija

Analitičar Dejan Vuk Stanković navodi da je, zahvaljujući protestima, opozicija nakon poslednjih šest meseci postala vidljivija.

Putem protesta su na neki način učinjene vidljivijim i sve mane demokratije u Srbiji, kaže Klačar. “Sada su te mane vidljivije i jasnije i međunarodnim institucijama”.

Klačar navodi da su protesti uspeli da ojačaju pritisak na vlast i to se vidi i kroz kontakte opozicije sa međunarodnim partnerima, ali i kroz izveštaje koji se odnose na Srbiju, pre svega Evropske komisije, gde su protesti i opozicija pomenuti više puta.

Izvršni direktor CeSID-a ipak napominje da protesti nisu uspeli da podignu rejtinge opozicionom strankama, bar ne u ozbiljnoj meri.

Dejan Vuk Stanković pojašnjava da protesti nisu doveli do nekih suštinskih promena. “Faktičko stanje u biračkom telu je manje-više isto, u parlamentu takođe. Jer, pored toga što je poslata poruka da se deo građana ne slaže sa politikom vlasti i zahteva da ta vlast bude smenjena, ništa se konkretno nije dogodilo, osim što su protesti dali vetar u leđa odluci dela opozicije da bojkotuje rad skupštine i možda bili katalizator za međusobno približavanje manjih opozicionih stranaka i pokretanje procesa okupljanja nekadašnjih delova Demokratske stranke u jednu novu političku celinu”.

Stanković dodaje i da radikalizam protesta može biti i neka vrsta prepreke za buduće delovanje opozicije, jer podrazumeva tezu o bojkotu institucija i izbora, a “politička realnost i u Srbiji i u svetu ume da bude surova prema onima koji zanemare regularne procedure takmičenja”.

Po pitanju svrsishodnosti bojkota parlamenta i eventualno izbora postoje podeljena mišljenja kako u delu opozicije koji podržava proteste, tako i među stručnjacima, ali gotovo da nema neslaganja kada je reč o tome da je atmosfera u skupštini pre odluke opozicije o bojkotu bila sve, samo ne regularna, kao i da bi se izbori, sa sadašnjim stanjem u medijima, pre svega onima sa nacionalnom frekvencijom, ali i izbornim uslovima, teško mogli okarakterisati kao fer.

Mali uspesi demonstranata

U tom smislu, protesti su doneli neki “male uspehe”, kako to kaže Anasonović. Nisu dobili pet minuta u Dnevniku Radio televizije Srbije (RTS), što je bio jedan od zahteva na početku, ali su protesti, makar oni u Beogradu, postali nešto vidljiviji i u toj najgledanijoj informativnoj emisiji u Srbiji. Naročito posle upada demonstranata u zgradu RTS-a.

Čelnici opština Grocka i Brus, inače kadrovi Srpske napredne stranke, Dragoljub Simonović i Milutin Jeličić Jutka bili su prinuđeni da podnesu ostavke i pokrenuti su sudski postupci protiv njih (protiv Simonovića zbog sumnje da je organizovao napad na novinara Milana Jovanovića koji je pisao o zloupotrebama u toj opštini, a protiv Jeličića zbog seksualnog uznemiravanja uposlenice Marije Lukić). Njihove ostavke takođe su se našle na listi zahteva demonstranata.

Zašto je sve manje građana na protestima?

Na pitanje zašto je došlo do opadanja interesovanja za učešće u protestima, izvršni direktor CeSID-a Bojan Klačar odgovara da su protesti na neki način nadišli opoziciju i njihove organizatore u smislu da nisu bili spremni na taj zanos koji se desio, da nisu imali strategiju šta da se radi za dva tri meseca, niti  nekog ko bi te proteste mogao da usmerava.

“Dodatni problem je i što su organizatori od početka lutali u zahtevima. Onog momenta kada su postavljeni visoki zahtevi, kada su upali u RTS, kada su opkolili Predsedništvo Srbije, tada je podignuta lestvica visoko. Ili su morali da idu u dalju radikalizaciju, za šta niko nije bio spreman ili su morali da se vrate korak unazad, što su uradili, ali posle više nije bilo moguče motivisati veliki broj građana da se pojavi na protestima, jer se videlo odsustvo jasnih zahteva”, objašnjava Klačar

Na kraju, ne treba zanemariti i pad energije na pragu leta, ali i slabo ispunjavanje zahteva protesta od strane vlasti, što je kod jednog dela ljudi dovelo do zamora i preispitivanja ima li smisla i dalje učestvovati na tim protestima, dodaje.

Među neispunjenim zahtevima koji su se do sada čuli su: smena ministra policije Nebojše Stefanovića, zatim ostavke čelnika Ministarstva kulture i informisanja, otkrivanje ubica i nalogodavaca ubistva kosovskog političara Olivera Ivanovića, zahtev da predsednik Srbije saopšti svoj plan za rešavanje kosovskog pitanja, formiranje zajedničke komisije vlasti i opozicije za definisanje fer i poštenih izbornih uslova, izbor novog sastava Regulatornog tela za elektronske medije (REM), izbor tehničkog i uređivačkog tima Radio-televizije Srbije i Radio-televizije Vojvodine.

Klačar ipak smatra da su od protesta, za njihovu smenu više zaslužne same žrtve i upozorava da, iako više nije na funkcijama, pomenuti dvojac je i dalje na pozicijama moći u tim opštinama.

Osim toga, nakon višemesečnih protesta na dnevnom redu skupštine, posle višegodišnjeg čekanja, našle su se i neke teme na kojima je insistirala opozicija, pre svih izmene zakona koje podrazumevaju doživotni zatvor za ubice dece, koje je predlagala Fondacija Tijana Jurić, ali i rasprava o Kosovu.

Dejan Vuk Stanković priznaje da bi ove pomenute teme u parlamentu mogle da se posmatraju kao ustupci vlasti, ali dodaje da je opozicija bojkotom tih sednica propustila priliku da ih verifikuje.

“Sednica o Kosovu je bila prilika da iznesu sve primedbe koje imaju na račun kosovske politike vlasti. Ovako ostavljaju nedoumice šta je njihova politika – jesu li za Briselski sporazum ili protiv, da li je to politika koja je za odustajanje od pregovora pod ovim uslovima ili je to politika za nastavak ovih pregovora, je li to politika koja stavlja Kosovo u širi kontekst evropskih integracija ili je politika koja je protiv toga. Dakle, to su važna pitanja i morate imati jasne stavove o njima. Ne možete se samo opsesivno baviti medijima i brojati sekunde koliko su Vučić i drugi predstavnici vlasti zastupljeni na RTS-u”, objašnjava Stanković.

Ima li smisla nastavljati šetnje?

“Ako gledate psihologiju prosećnog birača, on vidi predsednika Srbije koji odlazi da pomogne ljudima koji su pretrpeli štetu u poplavama ili otvara fabriku gde će biti novih radnih mesta ide na pregovore oko Kosova i vidi opoziciju koja pravi šator ispred Predsedništva Srbije”, dodaje.

S druge strane, i kad ima konkretne zahteve ili predloge, opozicija ima vrlo ograničene mogučnosti da o tome obavesti građane koji se informišu posredstvom televizije, koja je i dalje najuticajniji medij. Primera radi, u izveštaju sa protesta u Beogradu 8. juna, jedna televizija sa nacionalnom frekvencijom prenela je gledaocima u udarnoj informativnoj emisiji da su govornici na protestu predstavili novih šest zahteva koje je formulisao stručni tim za pregovore sa vladom i ponovili stare. Koji su to zahtevi, nije rečeno.

Stanković, međutim, napominje da u Srbiji postoje i mediji koji su kritički prema vlasti, društvene mreže, internet portali, gde je moguće plasirati ideje i predloge. “Nije baš da postoji samo Ministarstvo istine i nijedan drugi izvor informacija. Samo je pitanje kako ko koristi izvore informacija”, kaže.

Pitanje koje se poslednjih dana postavlja u javnosti je i ima li smisla dalje nastavljati s protestnim šetnjama imajući u vidu i da je poslednjih nedelja uočen osetan pad broja ljudi koji se okupljaju na protestima protiv vlasti, te da većina zahteva protesta, koji su se tokom ovih šest meseci menjali, nije ispunjena.

Odgovor na to pitanje, čini se, nemaju još ni oni koji učestvuju u protestima. Poučeni ranijim burnim reakcijama na najave “pauziranja” protesta, poput one uoči Uskrsa, sada se niko ne usuđuje da prvi iznese takav predlog. Zapravo, usudio se glumac i član Glavnog odbora Demokratske stranke Branislav Lečić, čijim govorima počinju protestne šetnje u Beogradu, ali se brzo ispravio.

Kako omasoviti proteste?

Nakon što je ocenio da su protesti „Jedan od pet miliona“ ostvarili svoju svrhu i mobilisali „novu energiju za promene“, te da ih treba obustaviti, Lečič je posle reakcija dela javnosti, pojasnio da ne misli da treba prekinuti proteste, već da je potrebno da protesti dobiju novi oblik, odnosno novu strategiju.

I tako su protesti nastavljeni i ovog vikenda u Novom Sadu i Beogradu, dok su, s druge strane, u dosta gradova praktično obustavljeni.

Jelena Anasonović, jedna od organizatorki protesta u Beogradu, kaže da će se oni nastaviti u prestonici, a da su takve odluke doneli i organizatori protesta u Novom Sadu i Šapcu. “Na protestima još ima dosta građana i dobre energije i smatramo da borba ne treba da se zaustavi”.

U nekim drugim mestima, biće, kaže, tribina, izložbi i sličnih aktivnosti.

Na pitanje mogu li se protesti, u slučaju letnje pauze, nastaviti na jesen, Bojan Klačar kaže da mogu, ali da je malo verovatno da bi bili u značajnijem obimu od ovog trenutnog. “Da bi nastavak protesta imao pozitivni efekat, potrebna je lična motivacija građana, da se bore za neke svoje interese, možda i priča oko izbora”.

“Opozicija mora da razmisli da li je bolje zadržati neku vrstu pritiska putem manjih skupova, a nastaviti intenzivne međunarodne aktivnosti i pritisak putem najavljenog bojkota izbora ili je potrebno pokušati omasoviti proteste. Čini se da je sada energija za omasovljenje protesta mala i da bi bilo potrebno da se desi nešto spolja, nešto krupno, neki veliki propust ili incident od strane vlasti, kao što se desilo sa prebijanjem Borka Stefanovića, da bi se ti protesti omasovili. Mislim da je ovo što rade sa zahtevima oko izbornih uslova i sve intenzivnijim kontaktima sa predstavnicma međunardone zajednice, može imati efekta, možda i više nego protesti ako na njima nema mnogo ljudi”, zaključuje Klačar.

Izvor: Al Jazeera