Šta Evropi donosi Ursula von der Leyen

Istorija se ponavlja, ali ponekad uz takvu preciznost da iznenadi i one koji rado izgovaraju ovu sentencu. Pre tačno pet vekova nemački princ iz dinastije Habsburg izabran je da vodi Sveto Rimsko Carstvo, koje se tada prostiralo na teritorijama današnje Nemačke, Austrije, Češke, Holandije, Belgije, Luksemburga, Švajcarske, Slovenije, Italije, a delom i Francuske i Poljske. Budući da je Karl Peti bio i kralj Španije, on je, zapravo, vladao teritorijom dobrog dela današnje Evropske unije. Ali, da bi došao na ovu poziciju, koji mu je već namenio njegov deda car Maksimilijan, morao da je iz trke istisne svog francuskog konkurenta. Zbog toga je naklonost izbornih knezova, koji su tada birali careve, kupio ustupcima i velikodušnim poklonima u novcu i zemlji. Sredinom te 1519. godine počinje njegova carska vladavina, sa sedištem u Briselu, samo 50 kilometara od njegovog rodnog Genta.

Pola milenijuma kasnije priča je bezmalo ista. Na čelnu poziciju moderne verzije Svetog Rimskog Carstva dolazi Nemica plemićkog prezimena po mužu, a deo svojevrsne nemačke političke dinastije, koju je započeo njen otac Ernst Albrecht, jedan od prvih visokopozicioniranih Nemaca u EU, potom i premijer nemačke pokrajine Donja Saksonija. I ona dolazi da vlada u Briselu, gde je rođena i rasla do 13. godine. Ali, sve to posle brojnih ustupaka datih “izbornim knezovima” u razgovorima iza zatvorenih vrata, ali u govoru pred Evropskim parlamentom.

I zaista, govor Ursule von der Leyen je poprilično bio govor po principu “za svakog po nešto”. Istorija ne pamti da li je Karl V održao govor pred skupom Kurfuersten (izbornih knezova), ali je zapisano da je za njihovu naklonost dobrano iskoristio finansije španskih kraljevstava Aragon i Kastilja, kao i pomoć čuvene nemačke trgovačko-bankarske porodice Fugger, koja mu je obezbedila novčanu pozajmicu u iznosu od oko 3.000 kilograma zlata.

Kako zadovoljiti apetite ‘izbornih knezova’

Ko je finansirao kampanju proteklih sedmica biće otkriveno možda jednog dana, ali ono što je već sada sasvim sigurno jeste da se sada već bivša nemačka ministarka odbrane poprilično potrudila da zadovolji apetite većine “izbornih knezova”. A kada su pre dve sedmice lideri EU-a naprasno izašli sa predlogom da Von der Leyen postane predsednica Evropske komisije, to je bilo iznaneđenje posle kojeg se ubrzo videlo da će joj za dobijanje podrške u EP-u biti potrebno mnogo više od lepih reči Emmanuela Macrona i Angele Merkel.

Za početak, ona se suočila sa tim da su protiv nje poslanici sa juga Evrope, potom levičari, pa Zeleni, a možda najvažnije da nemačke socijaldemokrate, koji su joj koalicioni partneri u vladi u Berlinu, otvoreno rade protiv nje. Suočena sa tim da za izbor ne može da računa na sve glasove koalicije narodnjaka, socijaldemokrata i liberala, ona je bila prinuđena da peca u svim taborima, pa čak i među onima koje opisuju kao desničarske populiste ili krajnju desnicu.

To što su protiv nje bile nemačke socijaldemokrate zapravo na najbolji način predstavlja nedoslednost politike i političara. Oni ne samo da su bili protiv, nego su čak protiv nje lobirali u socijalističkom bloku stranaka, poslavši dokument u kojem su naveli listu detaljno obrazloženih razloga zašto ona ne bi trebalo da bude na čelu EK-a. Da paradoks bude veći, upravo se Von der Leyen svojevremeno kada je bila nemačka ministarka za porodicu sukobila sa sopstvenim demohrišćanima kako bi u vladi i Bundestagu izgurala socijalnu politiku, koju je zagovarala i zacrtala upravo Socijaldemokratska partija Nemačke.

Međutim, ni prijateljstvo sa funkcionerima SPD-a nije uticalo da napad na nju bude manji, a sve pod razlogom da Von der Leyen nije bila nosilac liste. Doduše, socijalisti se ne obaziru na primedbe da taj argument pada u vodu, jer im je neprihvatjiv i Manfred Weber, koji je bio nosilac liste sa najviše osvojenih glasova. Ali, to je očigledno umetnost politike. I liberali su imali zamerke, dok su Zeleni rekli da neće glasati za nju, nezadovoljni njenim obećanjim po pitanju borbe protiv klimatskih promena.

Riječi koje gode uhu

Zbog toga se u njenom govoru čulo više nego na sastancima sa poslaničkim grupama. Čulo se toliko reči koje su godile uhu evropskih socijalista, liberala i Zelenih da su mnogi unutar njenog narodnjačkog bloka počeli da dižu obrve. Mnogim konzervativcima u Evropskoj narodnoj partiji nije bilo drago kada su čuli kako je u govoru dodatno razvila svoje ideje o načinu suzbijanja klimatskih promena, uvođenju minimalne zarade na nivou EU-a, transnacionalnim listama na sledećim evropskim izborima, pravu EP-a da predlaže evropske propise, uvođenje pravednijeg oporezivanja, odlučivanju kvalifikovanom većinom po pitanjima spoljne poitike i odbrane… Mnogi su se osetili izdanim, budući da ih ona očigledno nije konsultovala oko ovih predloga, već njihove glasove smatrala sigurnim.

Ali, ona i njen tim su znali da moraju da preuzmu i rizičnije korake. Njeno isticanje želje da reformiše evropski sistem za upravljenje migracijama i sistem azila, kao i da se uspostavi veća fleksibilnost u Paktu o stabilnosti i rastu, koji određuje granice za visinu javnog duga, inflacije i budžetskog deficita članica zone evra, jasno je bilo usmereno ka poslanicima dve vladajuće italijanske stranke – Pet zvezda i Lige Mattea Salvinija.

Doduše, ona se u govoru nije opredelila da brani “tvrđavu Evropu”, već je pozvala da se uspostavi novi pakt o migracijama i azilu, ali i da se zadrži empatija, ističući da postoji obavez da se spasavaju životi kada se ljudi dave u Sredozemlju. Navodeći svoj lični primer da su ona i njena devetočlana porodica primili sirijskog dečaka i da on sada, četiri godine kasnije, tečno govori nemački i engleski i da želi da se vrati da menja svoju rodnu Siriju, Von der Leyen je uspela nemoguće – da istovremeno osvoji srca liberala i antiimigrantski nastrojenih desničara.

Međutim, kako je ne bi optužili da podilazi Salviniju, Viktoru Orbanu ili Jaroslawu Kaczynskom, ona je u govoru insistirala na zaštiti evropskih vrednosti, demokratije i vladavine prava. Štaviše, najavila je da namerava da uspostavi mehanizam ka monitoring ovih vrednosti na nivou cele EU.

Borba za svaki glas je važna

Podršku od Salvinijevih poslanika nije dobila, jer je očigledno u pregovorima odbila zahteve da jedan od komesara bude Salvinijeva desna ruka Giancarlo Giorgetti. Međutim, podrška je stigla iz Poljske i Mađarske, a nemački mediji su otkrili da razlog za to ne leži samo u dobro napisanom govoru. Generalni sekretar nemačke Hrišćansko-demokratske unije, kojoj ona pripada, Paul Ziemiak otišao je u Varšavu i direktno pregovarao sa Jarosčawom Kaczynskim o tome da poslanici poljske vladajuće partije Pravo i pravda glasaju da dosadašnja nemačka ministarska odbrane preuzme rukovođenje EK-om.

Budući da je na kraju dobila samo devet glasova više od minimalne većine, ispostavilo se da ne samo da je svaki glas bio važan, već i da za svoj izbor može da zahvali istočnim Evropljanima. Koliko je borba za svaki glas bila važna svedoči i to da su se bezmalo svi nemački demohrišćani i dobar deo nemačkog diplomatskog aparata stavili u funkciju da Von der Leyen bude izglasana. Zbog toga je kao još jedna žrtva na oltar prinesena i fotelja sive eminencije EU, koji je šefa birokratskog aparata EK-a.

Nemac Martin Selmayr, koji je na proceduralno sporan način prešao sa mesta šefa Junckerovog kabineta na mesto generalnog sekretara EK-a, naprasno je najavio da će do kraja sledeće sedmice podneti ostavku na ovu funkciju. Njegovu smenu je tražio prethodni saziv EP-a, ali ovaj moćni birokrata blizak CDU je odolevao pritiscima. Sada, međutim, Selmayr je, kako kaže, sam inicirao svoje povlačenje, rekavši sunarodnici da je “sada najvažnije da osvojiš glasove”. Njegove velike političke veze će mu sigurno obezbediti dobru poziciju u budućnosti, a budući da je najavio da odlazi iz Brisela, ne bi bio veliko iznenađenje da se pojavi i na nemačkoj političkoj sceni.

Mnogo obećanja, mnogo očekivanja

Mnogo je Ursula von der Leyen obećala, naročito po pitanju klime, socijalnih pitanja, migranata… Ali, mnogo se od nje i očekuje. Međutim, ne bi trebalo očekivati previše od nje, i to iz više razloga.

Najpre, sva moć u EU nije u EK-u, već dobar deo i dalje leži u rukama lidera EU-a i njihove spremnosti na kompromis. A oni koji od nje očekuju da dovede do nekih revolucionarnih promena u EU moraju da se prisete da ona, zapravo, dolazi iz krugova svetske političke, ekonomske i vojne elite. Ona je nezaobilazna na okupljanjima Bilderberg grupe, na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu ili Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, a nije tajna da je bliska prijateljica sa Liz Mohn, vlasnicom moćne Bertelsmann medijske imperije, koja ima jak uticaj na dešavanja u Briselu. U tim krugovima, kao i u Vašingtonu, ona je razvila jake političke veze i imidž da ne ulazi u sukobe, ali da je čvrst igrač.

Dakle, njeno usmeravanje evropskih investicija u industriju zelene energije ili poštenije oporezivanje korporacija u mnogome će zavisiti od svih ovih krugova i njihovih interesa. Ali i toga koliko će lideri Evropske unije dati Evropskoj komisiji odrešene ruke za reformske poteze. Činjenica da je izabrana sa tesnom većinom ukazuje ne toliko na njene lične kvalitete koliko na razmere trenutne političke rascepkanosti i podeljenosti u EU. Upravo to ne otvara šansu za brze i lake reforme.

Doduše, njen izbor je ipak nešto promenio. Ne samo što je prvi put žena na čelu EK-a, već je i sam rezultat i borba kandidata da osvoji svaki glas ipak dokazao da EP nije tako nemoćan i da ti direktno izabrani poslanici nisu mašina za izglasavanje, već da imaju moć veću nego pre.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera