Oglasi

Srpske patriote, duhovni potomci Staljinovih čekista

Nacionalisti su ubijeđeni da drže patriotske govore dok kroz njih progovaraju duhovi davno umrlih Staljinovih isljednika.
Samozvani zaštitnici imaginarnog srpstva već decenijama se nalaze u lovu na antisrpske vješticeEPA - Ilustracija

Vladimir Đukanović, poslanik i član Predsedništva Srpske napredne stranke, u svojoj emisiji na TV Kopernikus pozvao je nedavno gledaoce na borbu protiv antisrpske i antidržavne elite koja se zaverila da raskrinka ministra finansija Sinišu Malog kao plagijatora.

Samo nekoliko dana kasnije počela je kampanja u provladinim medijima protiv glumca Branislava Trifunovića pod optužbom da je cepao srpsku zastavu u pozorišnoj predstavi Pad. U okviru te kampanje Informer je pozvao Stefana Stamenkovića, lidera Srpskog sabora Zavetnici i stručnjaka za srpstvo, koji je Trifunovića proglasio za predvodnika antisrpske šizofrenije i propagande.

Na stranu činjenica da glumac nije cepao zastavu, sve i da jeste to ne bi bilo cepanje zastave već scenskog rekvizita; na stranu i to što su ovakve optužbe idiotske, jer bi se po istom osnovu mogao optužiti Dostojevski za ubistvo Nastasje Filipovne ili Fjodora Karamazova – ono što spaja oba slučaja je pridev "antisrpski" koji se provlači kao univerzalna etiketa za svakog ko malo drugačije misli od vladajuće većine.

Vojska ratobornih čuvara nacije

Samozvani zaštitnici imaginarnog srpstva već decenijama se nalaze u lovu na antisrpske veštice. U toj širokoj društvenoj akciji ne učestvuju samo jastrebovi vladajuće partije, već i mnogi članovi nacionalističke opozicije, čitava silesija nazovi novinara, ugledni intelektualci i univerzitetski profesori, razne srboidne organizacije, mejnstrim mediji i slabo posećeni internet budžaci, javni radnici na tajnom zadatku, slobodni strelci na društvenim mrežama i komentatorski bašibozuk. Cela ta bulumenta stoji na straži srpstva i budno motri na okolinu, kako joj slučajno ne bi promakla neka antisrpska pojava.

U javnom prostoru sve vrvi od antisrpske propagande, antisrpske delatnosti, antisrpskih organizacija, antisrpskih medija, antisrpskih elemenata, antisrpskih snaga i svih zamislivih i nezamislivih imenica uz koje se može staviti kobni pridev antisrpski. Čim neko progovori koju reč o srpskim ratnim zločinima, o udruženom zločinačkom poduhvatu, o genocidu u Srebrenici, o kosovskim hladnjačama ili masovnim grobnicama, čim neko ukaže na neku neprijatnu činjenicu iz prošlosti, čim se neko usudi da pokaže kritički stav prema zajednici u kojoj živi – odmah se nađe vojska ratobornih čuvara nacije da takvog inokosnog pojedinca optuži za nešto antisrpsko.

Među samoproklamovanim braniteljima srpstva ima i vrednih pojedinaca koji su u stanju da prepoznaju, markiraju i targetiraju čitave grupe srpskih neprijatelja. Takvi svoja saznanja o neprijateljskom delovanju antisrpskih elemenata dostavljaju javnosti u popularnoj formi spiskova za odstrel. Tako je, na primer, Srpski narodni pokret Naši sastavio listu antisrpskih medija, a Živorad Ajdačić, kadar Socijalističke partije Srbije raspoređen na mesto oficira za čuvanje srpstva u kulturi, napravio je listu antisrpskih filmova koji "skrnave kulturu Srbije i ne promovišu njene već belosvetske vrednosti". Takoreći, mondijalističke i kosmopolitske. Nesvakidašnju dozu inventivnosti pokazao je Andrej Fajgelj, nekadašnji direktor Kulturnog centra Novog Sada i zamenik predsednika stranke Treća Srbija, koji je pokrenuo Međunarodnu inicijativu za praćenje antisrbizma.

Antisovjetska agitacija

Rečnik i način mišljenja naših lovaca na nepodobni pridev deluju nekako poznato i već viđeno, neodoljivo podsećaju na epohu za koju smo verovali da je zauvek prohujala. Sve to odveć liči na Staljinove čistke i suđenja po zloglasnom članu 58. Krivičnog zakonika SSSR-a koji se odnosio na razne vidove antisovjetske delatnosti, pogotovo na paragraf 10. koji se bavio antisovjetskom agitacijom. Po ovom paragrafu mnogi su pisci i intelektualci osuđeni na dugogodišnje robije, a mnogi od njih su umrli ili ubijeni u Gulagu.

Aleksandar Solženjicin uhapšen je u februaru 1945. godine i osuđen na osam godina robije zbog "antisovjetske agitacije i pokušaja stvaranja antisovjetske organizacije". O boravku u Staljinovim logorima napisao je čuveni Arhipelag Gulag, jedno od najpotresnijih antistaljinističkih svedočanstava. Po istom članu osuđen je i Varlam Šalamov na deset godina. Strašna iskustva iz staljinističkih logora pretočio je u zbirku dokumentarne proze Priče sa Kolime.

Kao što je danas u Srbiji pridev antisrpski oznaka za neprijatelje, tako je u sovjetskoj pridev antisovjetski označavao one koje treba eliminisati, osuditi na smrt ili ih poslati u logor. Antisovjetski i kontrarevolucionarni – ta dva, kako ih naziva Vitalij Šentalinski, "kobna atributa" – oterala su u montiranim procesima nebrojene nevine ljude u logor i smrt. Na veliku žalost srpskih ljubitelja neprežaljenog Džugašvilija, njihovi napori u otkrivanju antisrpskih delatnosti i propagande nemaju tako drastične posledice, ali gaje nadu da će i u Srbiji jednom biti uspostavljen sistem u kojem će nepodobni biti hapšeni i ubijani.

Dragan J. Vučićević, nesuđeni isljednik

Neverovatne su sličnosti i paralele između nekadašnjih čekista, dostavljača, islednika, doušnika, vernih Staljinovih podanika koji su hapsili i ubijali u ime revolucije, i njihovih današnjih srpskih parnjaka koji bi hapsili, progonili i ubijali u ime nacije.

Prva rečenica islednika nakon hapšenja Isaka Babelja, autora Crvene konjice, na saslušanju 29. maja 1939. godine glasi ovako: "Uhapšeni ste zbog izdajničke antisovjetske delatnosti. Osećate li se krivim?" Tokom isleđivanja Babelju su pokušali da prišiju članstvo u antisovjetskoj organizaciji koja nije ni postojala, ali Lavrentiju Beriji, šefu Narodnog komesarijata za unutrašnje poslove (NKVD) to uopšte nije smetalo. Ako nema organizacije – izmisliće je.

Na suđenju vlasniku i glavnom uredniku Informera Draganu J. Vučićeviću, kog su tužile Žene u crnom zbog teksta "Žene u crnom najveći strani plaćenici", dotični duhovni srodnik Staljinovih čekista izjavio je da su Žene u crnom antisrpska organizacija, "čija je osnovna delatnost da se Srbija optuži i osudi za genocid u Srebrenici", dakle – čisto antisrpska.

U slučaju Babeljevog islednika imamo antisovjetsku organizaciju i antisovjetsku delatnost, a 80 godina kasnije, kod Vučićevića imamo antisrpsku organizaciju i antisrpsku delatnost. Samo fale Staljin, NKVD i Gulag, pa da slika bude kompletna.

Isak Babelj pred isljednikom

Tokom isleđivanja Babelju je stavljano na teret da je vodio antisovjetske razgovore, da je imao antisovjetske susrete, da je boravio u antisovjetskoj sredini, te da je bio "pod uticajem prozapadnih tendencija pisca Ilje Erenburga". Jedan od iskaza u Babeljevoj izjavi glasi ovako: "Mi smo činili sve napore da uspostavimo vezu sa kulturnim Zapadom". Šentalinski to komentariše sledećim rečima: "A ta prirodna želja u očima islednika izgleda kao zločin".

Biti pod zapadnim uticajem, težiti zapadnoj kulturi danas se u Srbiji takođe doživljava kao zločin, izdaja srpstva i neprijateljska delatnost. Samo što to u Srbiji nije kažnjivo po zakonu. Bar za sada.

U iznuđenom priznanju nesrećni Babelj piše: "Naša ljubav prema narodu bila je knjiška i teorijska, zainteresovanost za sudbinu – estetska kategorija, nikakve spone s tim narodom nije bilo".

Jedna od najčešćih optužbi na račun tzv. izdajnika je da ne vole Srbiju, da mrze svoj narod i svoju zemlju, da su se odrodili od svoje nacije i rodne grude, da su izgubili vezu sa svojim narodom i sve u tom stilu. Za koji smo mislili da je nacionalistički, ali zapravo bi mogao da se podvede i pod čist staljinizam.

Sudbina Osipa Mandeljštama

Jedan od najvećih ruskih pesnika svih vremena Osip Mandeljštam dva puta je hapšen, 1934. i 1938. godine. Prvi put je osuđen na progonstvo, a drugi put je poslat u logor gde je i umro, da bi ga potom sahranili u zajedničku grobnicu. Njegov najveći greh bila je pesma o Staljinu, pisana sa neverovatnom hrabrošću i otvorenošću za to gvozdeno vreme kad se i za mnogo manje slobodoumnosti završavalo na robiji ili pred streljačkim strojem. A često i bez ikakvog razloga.

Mandeljštamu je stavljano na teret da piše "dela kontrarevolucionarnog karaktera", poput pesme Hladno proleće koja govori o strašnoj gladi na jugu Rusije, da piše "kontrarevolucionarne paskvile protiv vođe Komunističke partije i sovjetske države", poeziju u kojoj su "koncentrisani socijalni otrov velike snage, politička mržnja i, čak, prezir prema prikazanom".

Kako reče Vladimir Stavski, generalni sekretar Saveza pisaca, u dostavi policiji – Mandeljštam je autor "sramnih klevetničkih pesama o rukovodstvu partije i celog sovjetskog naroda". Što bi se danas reklo – njegov zločin je bio to što je bio kritički nastrojen prema svojoj zemlji, političkom režimu i narodu. Baš kao i oni koje bi današnji duhovni potomci čekista u Srbiji najradije poslali u kazamat ili dva metra ispod zemlje.

Dostavu Savskog znalački je razradio šef Devetog odeljenja Četvrtog odseka Generalne direkcije za državnu bezbednost, izvesni Jurevič, koji je pisao da se "antisovjetski elementi među književnicima" služe "Mandeljštamom u cilju neprijateljske agitacije", i zaključio: "Mandeljštam se do danas drži svojih antisovjetskih načela", te preporučio da se "Mandeljštam podvrgne hapšenju i izolaciji". Tako je zapečaćena sudbina velikog akmeiste, baš kao što je i pevao, suočen sa vremenom u kojem su milioni nevinih progonjeni i ubijani: "Vek-vukodav skače na me, da me kolje,/ Ali ja vuk nisam i nemam vučju kožu".

Mandeljštam je uhapšen zbog antisovjetske delatnosti, ali je ta optužba tokom istrage otpala, pa je osuđen po čuvenom paragrafu 58, i još znamenitijoj tački 10 – za antisovjetsku agitaciju.

Razlozi za hapšenje i slanje u Gulag

U dostavama, policijskim i sudskim zapisnicima iz vremena Staljinovih čistki neprestano se ponavljaju sintagme kao što su antisovjetski čin, antisovjetsko okruženje, antisovjetsko raspoloženje i ponašanje, antisovjetska propaganda… Sve su to bili razlozi za hapšenje i slanje u Gulag, po članu o antisovjetskoj agitaciji. Svašta je potpadalo pod taj širokopojasni član, na primer:  čitanje i čuvanje zabranjene literature, javno izražavanje nezadovoljstva, bilo kakva kritička opaska na račun sovjetske stvarnosti, pa čak i negativan stav prema umetnosti.

Ljudi su završavali na Kolimi jer su imali "prezir prema sovjetskoj dramaturgiji, posprdan odnos prema sovjetskoj kulturi, prema celoj našoj sadašnjosti", da citiram jednu dostavu. Kako je lepo sažeo jedan doušnik koji je dopao logora, ali je i tamo nastavio da radi svoj nečasni posao: "Solženjicin je sve video u crnom svetlu".

Kasnije, kad je totalitarni režim postao malo mekši, i drugi zločini su dospeli na ovaj spisak. Mandeljštamova udovica Nadežda Mandeljštam u drugom delu svojih memoara Sećanja i razmišljanja piše: "Sada – 1970. godine – mali nesporazumi između grupice intelektualaca i vladajućih krugova, koji se završavaju logorima sa strogim režimom, svode se samo na jedno: zabranjeno nam je da izdajemo ‘narodne’ tajne, tj. da govorimo o zločinima protiv naroda koji su počinjeni u prošlosti".

Staljinisti i nacionalisti, braća po oružju

Sve ovo danas zvuči nekako odveć poznato. Svako ko vidi Srbiju u crnom svetlu, ko javno izražava nezadovoljstvo postojećim stanjem, svako ko ima kritički stav prema vladajućoj kasti ili vedetama nacionalističke kulture, svako ko izdaje "narodne" tajne o počinjenim zločinima u nedavnoj prošlosti – biva optužen za antisrpsko delovanje.

Kad naprednjaci govore o antisrpskim stavovima, antisrpskoj kampanji i optužuju opoziciju za antisrpsku politiku, kad radikali prozivaju za antisrpske činove i antisrpsku delatnost, kad dverjani govore o antisrpskim presudama, kad DSS-ovci zbore o antisrpskoj propagandi na fakultetima, kad razni političari mudruju o antisrpskim novinarima, kad univerzitetski profesori umuju o antisrpskom jugoslavizmu i antisrpskom diskursu – sve te priče zastrašujuće liče na dobro poznatu staljinističku retoriku.

Iako se naizgled nalaze na suprotnim stranama ideološkog spektra, ispostavlja se da su nekadašnji sovjetski staljinisti i današnji srpski nacionalisti zapanjujuće slični, takoreći braća po oružju. Spaja ih isti totalitarni duh, ista mržnja prema izmišljenim neprijateljima, isto ideološko slepilo, isti prezir prema slobodi, kritičkom mišljenju i pojedinačnim ljudskim bićima. Slične mentalne matrice i ideološki obrasci stvaraju i slične retoričke obrte i govorne figure, pa se iste sintagme protežu kroz prohujale decenije.

Nacionalisti su ubeđeni da drže patriotske govore, dok kroz njih progovaraju duhovi davno umrlih Staljinovih islednika i dostavljača. Što bi rekla narodna poskočica: Živ je Staljin, umro nije, dok je srpstva i Srbije!

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.