Srpska politička (ne)dosljednost

Piše: Dragan Banjac

Jedna pošalica kaže da bi, recimo na aerodromima, železničkim i autobuskim stanicama ogromnim panoima goste iz sveta valjalo podsetiti da su stigli u Srbiju – zemlju u kojoj je sve moguće. Da ljudi još žive na nebesima (otuda „nebeski narod″), da automobili mogu da lete, da je moguće (iz)graditi novi deo grada na vodi, odnosno reci Savi, da svaki Srbin pored zvaničnog ima još jednog oca – Dobricu (Ćosić, „otac nacije″), da senilni penzioneri imaju pravo na političko organizovanje i upliću se u važna državna posla i rad parlamenta.

To je zemlja u kojoj je moguće da se grešnici, politički, oni iz medija i svi drugi među kojima ima i opasnih zločinaca i kriminalaca preko noći presaldume i uzmu novu (političku) legitimaciju koja ih štiti kao da su zaslužni građani na primer. Jedino ovde je moguće da petnaestak i više godina služiš jednom političkom kabadahiji (rođen u Sarajevu, a krštenicu kojom se potvrđuje da je pravoslavac nije dobio u nekom matičnom uredu nego mu to izda Srpska akademija nauka i umetnosti), i s njim arlaučeš sve to vreme, a onda na nečiji nagovor istupiš iz njegove „svpske stvanke″ i osnuješ svoju.

Narodu je to dovoljno da te „promenjenog″ i „opranog″ zavoli jer, treba se menjati, iako je do toga došlo koliko nam je došao ili će doći ruski gasovod. Srbija je zemlja u kojoj je ponovo šefica parlamenta žena koja je volela i poštovala sedam raznih stranačkih lidera i opcija i na kraju stigla do trenutno obožavanog od većine svetine. Začudo, to nikome nije smetalo. Poslanici (većini bi kao treće slovo bolje pristajalo r nego l) tu svoju štalu vole da zovu „visoki″ ili „časni dom″, a zapravo je ogromna pljuvaonica, u kojoj donedavni šef poslaničke grupe stožerne stranke i vajni mašinski inženjer umesto vazduhoplov uporno govori vazduplohov. 

Srbija je zemlja u kojoj uspeva tek nekoliko stvari: lažni patriotizam (naučen valjda od Crnogoraca!), mržnja prema drugima i drukčijima, Hrvatima, Albancima, Slovencima, Bošnjacima, čak i Crnogorcima, mržnja prema zapadu iako nisu gadljivi na njihove pare i ljubav prema Rusiji od koje nikad ništa nisu dobili, naprotiv. Ako ne umeš da sviraš harmoniku ili nisi kakva narodnjačka „umetnica″ s mikrofonom (o izgledu nećemo), onda se, pod uslovom da ste malo tupavi, a mnogo poslušni, dohvatite politike. Pošto su se kvalitetniji domaći, nevešti ovom poslu, sa ćagom u džepu i klikerom u glavi, njih oko osamstohiljada davno već iselili na „truli zapad″, šačica ostatka sklanja se pred najezdom goropadnih dinaroida, laktaroša koji nastavljaju dobro utabanim stazama svojih prethodnika. Najviše ih je u medijima, ali lagano zauzimaju sve važnije institucije u društvu, od izdavaštva do Akademije nauka.

Beg od Laktaša

Posebna priča je Milorad Dodik, ikebana svake srp(bijan)ske vlasti. Dodik sa Slobodanom Miloševićem, Vojislavom Koštunicom, Borisom Tadićem, Tomislavom Nikolićem, Ivicom Dačićem, Aleksandrom Vučićem, Dodik na velikim predizbornim vašarištima favorita u prvom redu na najpočasnijem mestu, uz dežurnu srpsku svitu na stadionima prati igru „svoje” srpske reprezentacije, Dodik na prijemima sa akademicima SANU, patrijarsima, sa državnim piscima, glumcima, javnim ličnostima, rediteljem-arhitektom-piscem, na Saboru u Guči.

Nema važnijeg događaja u Beogradu (Srbiji) na kojem za „bega od Laktaša” nije obezbeđena glavna skamija. Teško je prozreti, izuzev svojatanja dela BiH kojom rukovodi, koliko obzira prema njemu imaju srpski vlastodršci, ali je znano da ga deo javnosti ne gleda sa simpatijama, doživljava kao neotesanog drznika, čoveka koji se obogatio zahvaljujući vremenu u kome su isplivali on i slični mu, a najviše je, kažu, stekao zahvaljujući poziciji i rabotama koje su u najmanju ruku sumnjive. Posebno smeta drugom ešalonu, onima koji bi da se nameste do glavnog stranačkog šefa na kakvoj konvenciji (o stadionu Crvene zvezde da ne govorimo) i to ne kriju dok gunđaju i pomeraju se ka rubu prvog reda.

Srpske rukovodne garniture, posebno nakon potpisivanja Mirovnog sporazuma u Dejtonu, preko velikog megafona (RTS) i glavnih pisanih medija (valjda i prilikom susretanja sa političkim predstavnicima, ističu da ne žele da se mešaju u unutrašnje stvari Bosne i Hercegovine, ali da imaju moralno pravo i ono drugo (Sporazum o paralelnim vezama sa Republikom Srpskom) da pomažu tamošnji srpski narod.

S tim tamo „drugim narodom″ žele dobre odnose, ali mu na razne načine i dalje svojataju deo državne teritorije. Poslednjih godina održavaju se čak zajedničke sednice vlada ne samo sa RS, nego i sa Federacijom, što je prilog licemerju obe strane. Pored banjalučkog hazjaina i njegovog statusa i Vojislav Šešelj (Hag od 24. marta 2003. do 12. novembra 2014.) ima poseban status. Prema Tribunalu se Srbija sve vreme ponašala blizu one čuvene konstatacije nekadašnjeg premijera, kilavog Vojislava Koštunice („deveta rupa na svirali″), a kako bi koji „junak″ odslužio kaznu ili bio pripušten pre vremena sačekivale bi ga kamere i novinarska bulumenta. Svima počasti, od Biljane Plavšić, preko Veselina Šljivančanina, Zorana Lilića, Momčila Krajišnika.., do svpskog kolosa koji je oslobođen zbog navodne bolesti.

Gostuju u emisijama na najgledanijim televizijama, promovišu svoje knjige, govore studentima na fakultetima, posebno biranoj stručnoj javnosti na tribinama koje organizuju razni instituti, u čemu se posebno ističe Institut za međunarodnu politiku i privredu u Makedonskoj ulici 25, dva broja do svoje ideološke posestrime Politike.

Studentski dom i spomenik knezu Lazaru

Evo i dva primera. Novoizgrađeni studentski dom na Palama proletos je otvorio Milorad Dodik. Ništa neobično, ali „javna ustanova″ je nazvana (krštena!) imenom dr Radovana Karadžića. Podsećanja radi, bivši predsednik RS (samo četiri dana posle paljanske počasti) pred Međunarodnim kaznenim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu proglašen je krivim za genocid u Srebrenici i druge ratne zločine u Bosni i Hercegovini i osuđen na kaznu od 40 godina zatvora. Kako je počast za nekoliko dana pretekla hašku kaznu neki su pomislili da je Karadžiću još za života nagrada stigla za rad u belom mantilu, ili, počem, dok je bio psihoterapeut u prvoligašu sa Koševa, a ne za rđavo bavljenje politikom.

Bilo kako bilo, tom prilikom Mile Dodik (jedan od onih koji je umeo i sasvim drukčije nekad da govori o razbarušenom durmitorskom stihoklepcu) je rekao da dom nosi ime prvog predsednika RS, da ceni i poštuje Karadžića „kao velikog čovjeka koji je imao snagu i karakter da vodi Srbe″. Aferim! Da je mario za to zvanični Beograd je mogao da spreči ovu ludoriju, kako i svoju koju je načinio na Vidovdan (28. juna/lipnja) u (severnoj) Kosovskoj Mitrovici. Tog je dana u ovom podeljenom gradu otkriven spomenik knezu Lazaru (1329-1389), koji je poginuo u Boju na Kosovu.

Sveti knez najpre je kratko počivao u prištinskoj Mitropolijskoj crkvi, potom su njegovi ostaci preneti u manastir Ravanicu. Sledi preseljenje u Vrdnik i 1942. godine u beogradsku Sabornu crkvu. Časni knez nije ni slutio da će 627 godina nakon smrti poslužiti sadašnjim politikantima. Statua visoka sedam i po metara i teška sedam tona tek će od ovog Vidovdana njemu u čast stajati na postolju visokom dva i po metra i upadati u oči Mitrovčanima. Bio je tu crkveni hor, a otkrio ga je politički drugokategornik (Marko Đurić), nekad vajni savetnik vojvode Tomislava Nikolića, trenutno direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, odnosno onog čega se još drže u bivšoj jugoslovenskoj pokrajini.

Nema podataka (osim nekih manjih kamenovanja u drugim delovima Kosova) da li su na ovu i druge svetkovine pozivali komšije Albance i da li su im negde došli.
Vojvoda Toma se odlučio za Kruševac gde je u društvu, s grešnim po Kosovo, načelnikom Generalštaba VS (Ljubiša Diković) položio venac na Spomenik Kosovskim junacima u centru ovog grada što je, zapravo, bila državna ceremonija obeležavanja (627) godišnjice boja na Kosovu i Vidovdana. Spomenik u Kruševcu (mermerna piramida u neoklasističkom stilu sa Vilom i Boškom Jugovićem na vrhu) postavljen je još davne 1904. godine i to ne bi trebalo izjednačavati sa činom na Kosovu.

Vratimo se, stoga, kratko Kosovskoj Mitrovici. Ako se želi u Evropu (Evropsku uniju) i priključivati uljuđenom svetu onda ni Radovanov dom na Palama, još manje knežev spomenik u podeljenom gradu na Ibru nije znak dobre volje za gradnju dobrih odnosa sa susedima i pre će biti da je ovo prst u oko i Sarajevu i Prištini.

Kad su u pitanju srpski političari, mogao bi se staviti znak jednakosti između doslednosti i nedoslednosti. Njihova nedoslednost je istovremeno vernost nečemu drugom. Dosledni su u pogledu kontinuiteta lutanja između istoka i zapada (i Rusija i Amerika), ali i u neiskrenom i nepotpunom odustajanju (raskidu) od ludačke politike Slobodana Miloševića koja je ne samo rasparčala bivšu zajedničku zemlju nego izazvala mržnju, potom ogromna razaranja i stradanja. Istovremeno, ovo je i nedoslednost svojim programima i obećanjima datim sluđenom puku.

Nema tog dogovora sa svetom oko bilo kojeg vitalnog državnog interesa koji se neće (namerno) krivo tumačiti i zloupotrebljavati, odnosno saopštavati narodu kako najviše prija njegovom uhu. A i u tome ima neke doslednosti, postalo je tradicija. Ne krivite narod, još manje sadašnje političare „od formata″ ili kako bi rekao Davorin Popović „miševe mekinjaše″, već njima slične svetske moćnike koji im to tolerišu i preko naše siće upravljaju s nama i keze nam se.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera