Srbija: Zid ćutanja o presudi iz Strasbourga

Piše: Marko Matić

Za razliku od oprečnih, ali žustrih reakcija koje je u Bosni i Hercegovini i Sloveniji izazvala odluka Evropskog suda za ljudska prava u Strasbourgu o obavezi Srbije i Slovenije da isplate staru deviznu štednju deponovanu u njihovim bankama, u Srbiji je ta odluka primljena sa potpunom ravnodušnošću i upadljivom nezainteresovanošću. Iako je sud Srbiju obavezao na isplatu sume između 60 i 200 miliona evra štedišama filijala Invest banke u Bosni i Hercegovini, zvanične institucije se još nisu oglasile, dok su stručna javnost i mediji tu vest gotovo u potpunosti ignorisali.

Prema šturim informacijama koje je Ministarstvo pravde Srbije, u čijem sastavu je i kancelarija srbijanskog predstavnika pred Evropskim sudom u Strasbourgu, dostavilo beogradskim medijima, Vlada Srbije tek treba da razmotri sadržaj odluke, nakon čega će odlučiti da li će iskoristiti najbliže pravno sredstvo i, kao i Slovenija, podneti zahtev da se ceo spor iznese pred Veliko veće Evropskog suda za ljudska prava.

Tri mjeseca

Srbija ima rok od tri meseca da ovo pravno sredstvo iskoristi. Ukoliko ga, međutim, ne iskoristi, iz Vlada najavljuju da će doneti zaključak o sprovođenju ove presude.

Povodom odluke Suda u Strasbourgu iz Narodne banke Srbije je saopšteno da toj instituciji nije poznato kolika su ukupna potraživanja štediša u filijalama banaka iz Srbije na teritoriji bivše SFRJ. „Zbog poznatih dešavanja na prostoru bivše SFRJ, banke koje servisiraju staru deviznu štednju ne raspolažu egzaktnim podacima koji se odnose na visinu štednje položene u filijalama banaka na teritoriji bivših republika SFRJ, čije je sedište bilo na teritoriji Republike Srbije“, saopšteno je iz NBS-a.

Pored nepoznanice u pogledu visine potraživanja štediša iz bivših jugoslovenskih republika od države Srbije, zanimljivo je da ne postoje ni procene koliko je stare devizne štednje građana Srbije zarobljeno na računima banaka iz drugih bivših republika SFRJ. Još neobičnije je to što, za razliku od BiH, Hrvatske i Makedonije, u Srbiji ne postoji nijedno jedino aktivno udruženje štediša koje bi se bavilo tim problemom. Stručnjaci, međutim, ukazuju na dva moguća uzroka nezainteresovanosti koja postoji u Srbiji po pitanju stare devizne štednje. Prvi uzrok bi mogla biti činjenica da je broj štediša, kao i visina njihovih potraživanja, relativno mali, zbog čega je prirodno i izostalo njihovo samoorganizovanje.

S druge strane, u delu javnosti je prisutna i otvorena sumnja da je Srbija početkom devedesetih godina nezakonitim upadima u federalni monetarni sistem prisvojila deo sredstava deponovanih u Narodnoj banci Jugoslavije u Beogradu, a koja su poticala od prikupljene štednje na teritoriji bivših jugoslovenskih federalnih jedinica. U prilog tome govori i podatak koji je iznela Nova Ljubljanska banka, de facto naslednica bivše Ljubljanske banke, a u kome se navodi da je stara devizna štednja štediša iz bivših jugoslovenskih republika ostala u Narodnoj banci Jugoslavije nakon njenog raspada. Kao dokaz za takvu tvrdnju ponuđen je Sporazum o sukcesiji koju su 2001. godine potpisale države naslednice. Na drugoj strani neka dokumenta govore da su sredstva koje je prikupila Ljubljanska banka velikim delom, ipak, završila u Sloveniji.

‘Dogovor o nenapadanju’

Da je moguće da između Slovenije i Srbije postoji neka vrsta prećutnog dogovora o nenapadanju, svedoči i podatak da je Srbija tokom pregovora o sukcesiji stala na stranu slovenačkog predloga o staroj deviznoj štednji, po kome je devizne štediše trebalo da obešteti ona država na čijoj teritoriji se i prikupljala štednja. Nasuprot predlogu Slovenije, koji je Srbija podržala uprkos spinovanoj priči u javnosti o navodno velikom dugu Ljubljanske banke građanima Srbije, ostale članice bivše federacije su iznele predlog, koji je i pre konačnog dogovora praktično overio sud u Strasbourgu, da staru deviznu štednju isplaćuje ona država na čijoj teritoriji se nalazilo sedište banke.

Pored nepoznanice u pogledu visine potraživanja štediša iz bivših jugoslovenskih republika od države Srbije, zanimljivo je da ne postoje ni procene koliko je stare devizne štednje građana Srbije zarobljeno na računima banaka iz drugih bivših republika SFRJ. Još neobičnije je to što, za razliku od BiH, Hrvatske i Makedonije, u Srbiji ne postoji nijedno jedino aktivno udruženje štediša koje bi se bavilo tim problemom.

Bez obzira na teško razumljivu poziciju zvaničnih srbijanskih institucija, nema nikakve sumnje da će država morati da obešteti blizu 132.000 štediša koje su svoj novac uložile u filijale Investbanke u Bosni i Hercegovini. Ekonomista Dragovan Milićević je ocenio u izjavi za agenciju Tanjug da, kada je država Srbija ugasila „Invest banku Tuzla“, ona nije vodila računa o tome da je ta banka, kada je ugašena, imala deviznu štednju klijenata van Srbije, koji nisu srpski državljani. On je ukazao na to da su odluke Međunarodnog suda obavezujuće za sve države.

Milićević je precizirao da će država Srbija, kao i kada je u januaru 2002. godine pokrenula stečaj u Beobanci, Beogradskoj banci, Invest banci i Jugobanci i njihovu štednju pretvorila u javni dug, tako morati da učini i u slučaju Invest banke Tuzla i da namiri klijente te banke.

Emisija obveznica

Njegov kolega, ekonomista Zoran Grubišić smatra da će država Srbija staru deviznu štednju u Invest banci Tuzla isplaćivati kroz emisiju obveznica, za koju će se utvrditi dinamika isplate, ocenjujući da će ta potraživanja povećati internu komponentu javnog duga zemlje.

„To znači da će država morati da nađe način da dođe do tih deviza i u odgovarajućem periodu da to isplaćuje, određenom dinamikom“, kazao je Grubišić.

Istom metodom izdavanja državnih obveznica Srbija je obeštetila i svoje državljane koji su u domaćim bankama iz vremena SFRJ potraživali svoje štedne uloge. Obveznice Republike Srbije namenjene isplati stare devizne štednje izdate su u skladu sa Zakonom o regulisanju javnog duga SRJ po osnovu devizne štednje građana, koji je stupio na snagu 2002. godine. Tim zakonom bilo je predviđeno da se celokupna stara devizna štednja obavezno konvertuje u državne obveznice RS-a, sa rokovima dospeća do 2016. godine. Vlasnici obveznica RS-a imaju mogućnost da ih, pre roka dospeća, uz diskont prodaju na Beogradskoj berzi.

Na šta mogu da računaju štediše iz BiH?

S obzirom na to da se u presudi Evropskog suda zahteva da tretman deviznih štediša iz bivših  jugoslovenskih republika bude jednak tretmanu domaćih državljana, štediše koje će Srbija obeštetiti mogu da računaju na povrat svoje štednje uvećane za kamatu od svega dva odsto na godišnjem nivou. Zbog toga će iznos ukupnog duga najverovatnije biti daleko ispod 200 miliona evra koje potražuju štediše, što je cifra do koje se došlo obračunom kamata koje su u to vreme postojale u bankama.

Prodate prostorije

Da podsetimo, filijala Invest banke u BiH je zatvorena početkom rata 1992. godine i ona više nikada nije obnovila aktivnosti. Nadležni sud u Srbiji je u januaru 2002. godine doneo rešenje o stečaju te banke. Vlasti Srbije su zatim prodale prostorije Tuzlanske i drugih filijala Invest banke u FBiH, dok su prostorije njenih filijala u Republici Srpskoj prodate još 1999. godine. Nakon što je Sud doneo rešenje o stečaju  te banke, garancija države za staru deviznu štednju je aktivirana, dok je stečajni postupak još u toku.

Potraživanja države Srbije od Invest banke u stečaju po osnovu stare devizne štednje iznosila su ukupno blizu 65 miliona evra, od čega je 58 miliona evra bila glavnica. Prema javno dostupnim podacima iz stečajne mase Invest banke državi, koja je njenu staru štednju preuzela kao javni dug, već su isplaćena i ukupna glavnica i obračunate kamate. To se, međutim, sasvim izvesno ne odnosi i na iznos koji će u narednom periodu biti isplaćen štedišama iz BiH, zbog čega ostaje tek da se vidi kako će Srbija taj novi minus u svom državnom proračunu nadomestiti.

Izvor: Al Jazeera