Oglasi

Srbija, zemlja u kojoj je dozvoljeno paliti ambasade

Srpskom pravosuđu bilo je potrebno čitavih 11 godina da utvrdi kako za paljenje američke ambasade – niko nije kriv.
Bilans procesa drugog 11 godina je da niko nije proglašen odgovornimArhiva

Pravda je spora, ali nedostižna. Tako bi mogla da glasi verzija narodne poslovice prilagođena savremenim prilikama u sudstvu, pogotovo nakon odluke Apelacionog suda da pravosnažno oslobodi sedmoricu optuženih da su posle mitinga "Kosovo je Srbija" 2008. godine gađali kamenjem Ambasadu SAD-a u kojoj je potom izbio požar u kom je izgoreo Zoran Vujović koji je upao u zgradu ambasade.

Prethodnom presudom Višeg suda u Beogradu iz novembra 2017. godine četvorica optuženih - Dejan Vučković, Dragan Marinkov, Marko Novitović i Milan Tomas bili su osuđeni na kratke uslovne kazne, a sada su oslobođeni krivice, uprkos tome što su je priznali. Ostaloj trojici - Ðorđu Tominu, Nikoli Kosanoviću i Filipu Backoviću sada je potvrđena prvostepena oslobađajuća presuda Višeg suda.

Orden branitelja Kosova

Srpskom pravosuđu bilo je potrebno čitavih 11 godina da utvrdi kako za paljenje američke ambasade – niko nije kriv. Kao što niko nije kriv za zapaljene restorane Mekdonaldsa, za lomljenje žardinjera i kontejnera, za razbijanje izloga, za masovnu patriotsku pljačku firmirane odeće i obuće, za razbijene i orobljene prodavnice u centru prestonice, za zapaljene automobile na ulicama, za kamenovanje ambasada Turske, Hrvatske i Nemačke, za spaljivanje zastava, za uništavanje Beograda… A niko nije kriv ni što se policija povukla i dozvolila demonstrantima da divljaju, pale, pljačkaju i ruše sve pred sobom.

A zašto bi neko i bio kriv? Otkad je to zločin ukrasti i spaliti, ako se to radi za viši cilj, za odbranu srpskog Kosova? To i nisu krivična dela, niti ogrešenja o zakon, već patriotski činovi. Možda bi nadležni trebalo da razmisle o dodeljivanju ordena zaslužnim građanima koji su se istakli na mitingu u narodu poznatom pod imenom "Kosovo za patike"? Zašto im ne dodeliti Orden branitelja Kosova u obliku dve ukrštene patike, sa četiri ocila, delimično prošarana srčom? Omladinci su dali sve od sebe da odbrane Kosovo po ugledu na svoje starije kolege, rušenjem i pljačkom, a niko ni hvala da im kaže.

Veliki narodni odisaj

A sve je tako lepo počelo tog 21. februara 2008. godine. Čim je Kosovo proglasilo nezavisnost, uskopistila se vaskolika rodoljubiva javnost, naoštrili se političari i intelektualci da se osvete za nanetu uvredu, pa je državni vrh odmah organizovao miting ispred Narodne skupštine pod izričitim nazivom "Kosovo je Srbija". Najavljeni su brojni govornici na čelu sa premijerom Vojislavom Koštunicom koji je besedio u ime državnih institucija i Tomislavom Nikolićem koji je zborio u ime parlamentarnih stranaka. Demokratska stranka Srbije, Srpska radikalna stranka i Nova Srbija organizovale su prevoz građanima iz unutrašnjosti, ministar prosvete Zoran Lončar dao je slobodan dan prosvetnim radnicima kako bi skup bio što veličanstveniji, mediji su grmeli protiv zlih Albanaca koji nam opet oteše Kosovo, atmosfera je bila toliko naelektrisana lažnim patriotizmom, samo jedna varnica da sevne i razbuktaće se požar neviđenih razmera. Što se na kraju i dogodilo.

Veliki narodni odisaj nije došao iznenada, prethodnih dana su se građani samoorganizovali, pa su širom Srbije samostalno demonstrirali protiv Kosova. Srednjoškolci su marširali Novim Sadom urlajući miroljubive parole "Kosovo je srce Srbije" i "Ubij, zakolji da Šiptar ne postoji", studenti su demonstrirali u Nišu uz podršku rektorata, u Kragujevcu su razbijani izlozi radnji čiji su vlasnici Goranci, a rodoljubi su špartali i Beogradom razbijajući stakla na autobusima, lomeći saobraćajnu signalizaciju, klupe, korpe za otpatke i sličnu sitnu galanteriju, načinivši malu štetu od 3,8 miliona dinara (u to vreme – oko 45.000 evra). Uprkos jasnim nagoveštajima u šta će miting da se izrodi, šef Kancelarije Vlade Srbije za saradnju s medijima Milivoje Mihajlović izjavio je da je cilj mitinga "da se kanališu nezadovoljstvo, bes i bunt", kao i "da se na miran način pokaže svetu da Srbija ne pristaje na nezavisno Kosovo". Zaista su nezadovoljstvo, bes i bunt uspešno kanalisani, potekli su kao kanalizacija i preplavili čitav grad.

Napokon, masa od nekoliko stotina hiljada građana se okupila na zbornom mestu i verbalna odbrana Kosova je počela oko 17 časova. Koštunica je histerično urlao svojim piskavim glasom: "Šta je Kosovo? Gde je Kosovo? Čije je Kosovo? Ima li nekog među nama ko nije sa Kosova? Ima li nekog među nama ko misli da Kosovo nije njegovo?" Tomislav Nikolić je zagrobnim glasom davao prazna obećanja: "Ja vam obećavam, tako mi Boga, neću se smiriti dok Kosovo i Metohija ne bude pod kontrolom Srbije. Nije mogao Hitler da ga uzme, neće ni ovi današnji". Govorili su rektori univerziteta, predstavnici studenata, predstavnici srpskih stranaka u Crnoj Gori Andrija Mandić i Predrag Popović, popularni sportisti, masi se obratio Dejan Bodiroga, čak se i Novak Đoković javio putem video-linka mantrom "Kosovo je Srbija".

Ko tebi pamćenje, ti njemu patike

Tu je bio i neizbežni Milorad Dodik koji je usput izgovorio svoj omiljeni refren: "Srbija je naša otadžbina, iako živimo u Bosni i Hercegovini". Nastupali su i dramski umetnici, Ivana Žigon je recitovala "Gračanicu" Desanke Maksimović ("Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena, kad bi se mogla na nebesa vazneti, k'o Bogorodice Mileševe i Sopoćana, da tuđa ruka kraj tebe travu ne plevi…"), a posebno se istakao Nenad Jezdić izražajnim recitovanjem pesme "Kosovo Polje" osvedočenog eksperta za najskuplje srpske reči Matije Bećkovića: "Kradu mi pamćenje, skraćuju mi prošlost, otimaju vekove, džamijaju crkve…" A kad  su nam već ukrali pamćenje, valjda i mi koji smo tako surovo pokradeni imamo pravo da ukrademo par "nike" patika. A ni "adidas" nisu loše, važno je samo koliko-toliko kompenzovati gubitak svete srpske zemlje.

Možda najupečtljiviji nastup na svepatriotskom skupu imao je Emir Kusturica koji je sa bine grmeo: "Gde su večeras domaći miševi koji lažu za platu da smo niko i ništa i koji za male pare tvrde da naše vrednosti nisu u temelju civilizacije? Gde su oni koji se rugaju kosovskom mitu i pretpostavljaju mu holivudski?" Da je neko posle ovih miroljubivih poruka krenuo u potragu i istragu izdajnika u obliku ljudskih miševa, ne bi me nimalo začudilo. Srećom po ljude - patike, parfemi i farmerke bili su preči rodoljubima, uprkos tome što su proizvedeni na trulom Zapadu koji priznaje nezavisnost Kosova. 

Po okončanju mitinga okupljeni narod se podelio – neki su krenuli do hrama svetog Save na moleban koji je služio mitropolit Amfilohije, dok su se drugi opredelili za nešto bučniji i konkretniji vid protesta, pa su se stuštili na ambasade, Mekdonaldse, butike, prodavnice, parfimerije i ostala neprijateljska uporišta. Neki od demonstranata su stigli i do američke ambasade, polupali prozore na prvom spratu i peli se kroz njih u zgradu koja je već bila zapaljena navijačkim bakljama. U ambasadu je kroz prozor ušao i Zoran Vujović koji je nastradao ugušivši se ugljen-monoksidom u požaru.

Demokratija razbijenih prozora

Divljanje razularene rulje bilo je omogućeno jer je policiji očigledno naređeno da ne radi svoj posao. Tek kad se patriotska masa izdivljala i napljačkala, policija je krenula u akciju. Ni do dana današnjeg se ne zna ko je povukao policiju sa beogradskih ulica i omogućio paljenje i demoliranje prestonice. Tadašnji ministar policije Dragan Jočić bio je u bolnici nakon saobraćajne nesreće, nije se znalo ko upravlja policijom. Još 2013. godine trebalo je da bude ispitan Aleksandar Nikitović, šef kabineta Vojislava Koštunice, ali od tog posla ništa nije bilo. Na suđenju za paljenje Ambasade SAD-a neki od optuženih su rekli da su bili podstaknuti zapaljivim govorima na mitingu, pre svega Vojislava Koštunice.

Dan pre mitinga, Velimir Ilić, predsednik Nove Srbije i ministar u Koštuničinoj Vladi, usprotivio se medijima koji su proteste omladine nazivali nasilnim i huliganskim - izjavom koja je ostala upamćena: "Demokratija je i kada se razbije neki prozor na stranim ambasadama". Potom je pojasnio da je "politika tih država razbila Srbiju i da nije čudno što su im demonstranti zbog toga razbili prozore", a zatim je pozvao građane na miting "Kosovo je Srbija". Praktično je dao alibi rušiteljima i nasilnicima i pozvao ih da nastave sa svojim patriotskim delatnostima.

Ništa od onoga što se desilo tog 21. februara nije bilo neočekivano. Na konferenciji za štampu koju je Aleksandar Vučić održao dan ranije, jedan novinar je zatražio od njega da prokomentariše "to što svi kažu da ukoliko bude nekih nemira da se situacija može pogoršati tek posle mitinga i molebana" i upitao ga: "Na koji način to sprečiti?" Vučić je prvo rekao da ne zna odakle novinaru te informacije, ovaj je uzvratio – od štaba Civilne odbrane i zaštite, na šta je Vučić rekao: "To oni koji ljude nazivaju huliganima istovremeno podržavaju one huligane koji se zalažu za nezavisno Kosovo". Potom je rekao da je razgovarao sa šefom policije, sa predstavnicima svih državnih institucija, te obećao: "Sve ćemo preduzeti da ne dođe do bilo kakvih nemira". Kad Vučić, Koštunica i ostali rodoljubi preduzmu sve da ne dođe do nemira, onda dobijemo Beograd u plamenu i orgiju uništavanja i otimačine.

Besudna zemlja

Paljenje, demoliranje i pljačkanje Beograda zapravo je bilo logičan, konsekventan nastavak kosovske politike koju vodi država Srbija. Ništa drugo nije moglo da se izrodi iz te pomahnitale nacionalističke retorike, od zapaljivih reči do zapaljene ambasade je tek jedan korak. U srži nacionalističke ideologije nalazi se žudnja za tuđim – za tuđom teritorijom, za tuđim posedom, za tuđim životima, kao i žeđ za rušenjem i uništavanjem, jer je nacionalizam ideologija smrti. Ako su srpska vojska i policija satirale i pljačkale po Kosovu, zašto bi se njihovi civilni parnjaci drugačije ponašali?

Na kraju, zašto bi bilo ko zbog počinjenih nepočinstava odgovarao pred zakonom? Poruka koju srpska država šalje je jasna – dozvoljeno je paliti ambasade nekih država, dozvoljeno je pljačkati i rušiti, ako se to pravda borbom za Kosovo. Kao što je bilo dozvoljeno činiti ratne zločine pod istim, navodno patriotskim izgovorom. Današnji gospodar Srbije Aleksandar Vučić bio je 2008. godine, kao visoki funkcioner SRS-a, deo mitinga "Kosovo je Srbija". Snage koje su tada branile Kosovo, prilično nekonvencionalnim sredstvima, i danas su na vlasti, a od njih se ne može očekivati da progone svoje ljude koji su palili i divljali pod pokroviteljstvom države. Pogotovo u besudnoj zemlji kakva je već dugo Srbija.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.