Oglasi

Srbija - šampion nejednakosti

Raslojavanje je započelo devedesetih godina kada je većina osiromašila, a manji dio stekao bogatstvo.
Pola miliona građana Srbije ne može zadovoljiti osnovne životne potrebeMilorad Vesić/Al Jazeera

Više od 200.000 ljudi u Srbiji starijih od 65 godina ne prima penziju. Pola miliona građana ove zemlje ne može da zadovolji osnovne životne potrebe. Dvoje od pet stanovnika, starih između 15 i 64 godine nema posao. Petina najbogatijih zarađuje 20 puta više od petine najsiromašnijih. Svaki četvrti je u riziku od siromaštva.

Ovo su samo neki od pokazatelja socijalne nejednakosti u Srbiji, koja u toj disciplini zauzima jedno od prva tri mesta u Evropi. Da bi se to smanjilo potrebno je da se oni koji o tome odlučuju, pa i oni koji o tome razmišljaju, odreknu nečega za viši cilj, smatra profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Mihail Arandarenko.

Poslednji takav pokušaj bio je pre nekoliko godina, tokom fiskalne konsolidacije, kada su smanjivane najveće penzije i plate u javnom sektoru. Ipak, ovogodišnji primeri kada je svim penzionerima tokom pandemije uplaćena ista jednokratna pomoć, uključujući i one sa najvišim primanjima ili kada su svi punoletni građani, bez obzira na materijalni status, dobili po 100 evra iz budžeta, ukazuju da se stvari vraćaju na staro.

Kako daje, država najčešće tako i uzima – jednako. Paradoks je što ta jednakost u davanju i uzimanju povećava nejednakost. Kao jedan od primera, ekonomisti navode porez na zarade, koji je isti za sve (10 odsto), bez obzira na visinu primanja.

“Druge moderne zemlje imaju progresivno oporezivanje, pa stope poreza rastu tako da srazmerno više opterete građane sa višim dohotkom”, kaže za Al Jazeeru profesor Arandarenko.   

“Drugi problem je veliko učešće posrednih poreza, odnosno učešće akciza i PDV-a u prihodima budžeta, koje u Srbiji iznosi više od 50 odsto, dok je taj prosek za Evropsku uniju negde oko trećine. Problem sa ovim porezima je u tome što su regresivni, odnosno što srazmerno više opterećuju siromašne, koji troše veći deo svog dohotka (često i više od 100% kroz zaduživanje) u odnosu na bogatije građane, koji deo nepotrošene zarade mogu da ostave na štednju, pa da kroz kamatu ostvare dodatni prihod“, objašnjava Arandarenko.

Bez socijalnih penzija

Takvi porezi, prema njegovim rečima, u određenoj meri pojačavaju i nejednakost među najstarijom populacijom.

“U Srbiji se deo novca koji nedostaje penzionom fondu, dotira iz budžeta, koji se najvećim delom puni iz posrednih poreza, poput akciza i PDV-a. To znači da redovne penzije indirektno finansiraju i oni koji nikad neće imati penziju. Na primer, poljoprivrednik koji ima 70 godina i nema penziju, mora da kupi gorivo za traktor da bi mogao da ode na njivu, i kad plati akcizu time praktično dotira penzionera koji već ima penziju, koja mu je dovoljna za život”.

Raslojavanje je započelo devedesetih godina prošlog veka, tokom ratova i sankcija, kada je većina osiromašila, a manji deo stekao bogatstvo, a nastavilo se početkom prošle decenije, kada je zapravo počela tranzicija privrede u Srbiji.

Arandarenko podseća da je sadašnji poreski sistem Srbije kreiran početkom veka pod izrazitim uticajem tada dominantne neoliberalne ideologije. „U poresku reformu ušlo se sa logikom da osiromašena Srbija, sa razorenim administrativnim kapacitetima, treba da se osloni na jednostavne poreze koje je lako prikupiti i koji imaju najširu moguću poresku osnovu“, kaže i dodaje da je vreme da se preispita taj model.

Plaćanjem PDV-a i akciza, redovne penzije indirektno finansiraju i oni koji nikad neće imati penziju, što povećava nejednakost među najstarijima

Milorad Vesić/Al Jazeera

Profesorka Gordana Matković, programska direktorka Centra za socijalne politike, ukazuje na činjenicu da Srbija nema neke važne socijalne instrumente poput mnogih drugih zemalja EU.

“Na primer, nema socijalnih penzija, tih posebnih davanja za starije koji su ostali bez penzije, pa i to doprinosi nejednakosti”, kaže Matković za Al Jazeeru.

Dodatni problem je i dostupnost socijalne pomoći najugroženijim kategorijama stanovništva, ali i visina te pomoći u odnosu na prosečnu i minimalnu platu. Naime socijalna pomoć je oko 8.500 dinara (oko 70 evra), minimalna zarada oko 30.000 dinara (250 evra), a prosečna (u junu ove godine) 59.740 dinara (oko 507 evra).

Mala i nedostupna socijalna pomoć

“Ti iznosi socijalne pomoći su niski i sasvim sigurno ima razloga za povećanje tih davanja najsiromašnijima. Međutim, tu su problem i niska prosečna i minimalna zarada. Teško je davati značajnije veću socijalnu pomoć, ako se onda gotovo ne vidi razlika između onih koji je primaju i onih koji rade za minimalac. Ipak, ima prostora za poboljšanje. Jer nije samo nizak dohodak uslov za dobijanje socijalne pomoći, već i imovina. Mnogi građani, naročito oni najstariji, ne mogu da dobiju socijalnu pomoć, jer imaju neku imovinu veću od minimalne. Na primer, imaju neku zemlju, koju više ne mogu da obrađuju, ali ni da rentiraju, a zbog toga ne mogu da ostvare pravo na pomoć”, objašnjava Matković, dodajući da je moguće olabaviti te imovinske uslove, ali i povećati iznose socijalne pomoći u odnosu na ono što je potrebno da ljudi zadovolje neke elementarne potrebe.

Nejednakost je i teritorijalna. Svega dvadesetak od 170 opština i gradova u Srbiji ima prosečnu zaradu veću od republičkog proseka, ali među njima je čak 12 beogradskih opština i Novi Sad. Više od dve trećine opština i gradova ima stopu siromaštva veću od prosečne. Nije svejedno ni da li neko živi u selu ili u gradu.

„Verovatnoća da će stanovnik ruralnog područja biti u grupama sa slabijom zaradom, na primer u donjih 20 ili 40 odsto, više je nego dvostruko veća u odnosu na stanovnike urbanih područja. Premda nama to izgleda 'normalno', primetno je da u EU takve razlike ili ne postoje uopšte, ili su značajno manje“, naglašava profesor Arandarenko.

Deo objašnjenja krije se u činjenici da se većina ljudi koji žive u selu bavi poljoprivredom, ali nisu formalno zaposleni, nemaju redovne ni visoke novčane prihode. “Mnogi ljudi rade samo sezonske poslove ili rade na svom imanju koje može da bude veoma malo i da im omogućava tek da prežive. Takvi ljudi se nazivaju pomažući članovi domaćinstva i oni se računaju kao zaposleni i njih je recimo, oko pet odsto od ukupne zaposlenosti, dok ih je u zemljama EU deset puta manje”, objašnjava Arandarenko, napominjući da mnogi od njih, kada ostare i više ne mogu da rade, nemaju gotovo nikakve prihode, ali zbog posedovanja zemlje, ni pravo na socijalnu pomoć.

Prema njegovim rečima,i ukupna zaposlenost u Srbiji još uvek relativno niska, naročito u poređenju sa prosekom EU. “Drugi veliki problem je što i među samim zaposlenima imamo velike nejednakosti. Kod nas je izražena ta dualnost. Imate grupe koje imaju sigurne i dobro plaćene poslove i grupe koje imaju loše i slabo plaćene poslove. Podela na javni i privatni sektor je samo jedna od tih podela, gde su poslovi u ovom prvom sigurniji, nego u drugom”, dodaje.

Promeniti poresku i socijalnu politiku

“I u okviru samog privatnog sektora postoje velike nejednakosti. Imate sektore poput finansijskog, IT, energetskog, gde su plate dobre, a s druge strane, ima i onih grana gde su plate niske, a poslovi nesigurni. Postoje velike kategorije zaposlenih koje jedva preživljavaju, koje su na lošim ugovorima, rade na lizing, na povremenim i privremenim poslovima”, kaže profesor Arandarenko.

Profesorka Matković upozorava i na slabu socijalnu mobilnost u Srbiji. “Deca ljudi koji nisu obrazovani, takođe ostaju bez škole ili sa nižim obrazovanjem i zapošljavaju se na slabije plaćenim mestima. To je naročito vidljivo kod romskih porodica, gde mali procenat dece završi srednju školu”.

Ona ipak, ukazuje i na mogućnost da je nejednakost u Srbiji manja nego što bi se moglo zaključiti na osnovu rezultata evropske SILC ankete (podaci o prihodima i uslovima života), usled nekih metodoloških ograničenja načina na koji se snima dohodak najsiromašnijih. Preciznije rečeno, u toj grupi se ne vide najbolje svi prihodi.

“Postoji puno domaćinstava koja prijavljuju da nemaju nikakav dohodak. I naravno, kad na kraju gledate prosečan dohodak u tih najsiromašnijih 10 odsto stanovništva, ispada da žive samo sa 2.700 dinara prihoda mesečno po odraslom, odnosno da porodica sa jednim detetom i dvoje odraslih živi sa 4.700 dinara”, objašnjava Matković, napominjući da je taj način anketiranja manje prilagođen zemljama gde je izraženija siva ekonomija i dohodak u naturi, odnosno gde ljudi nemaju redovna primanja.

Na pitanje koja su moguća rešenja da se smanji nejednakost, profesor Arandarenko navodi da psotoje najmanje tri.

“Jedno je pospešiti rast zaposlenosti. To može da bude povezano sa drugim rešenjem - promenom strukture poreza i doprinosa na način da se olakša formalno zapošljavanje ljudima sa nižim prihodima i kvalifikacijama. Recimo, jedan od predloga je i uvođenje poreskih oslobođenja za izdržavane članove domaćinstva. To je tekovina 20. veka. Da se deo zarade oslobađa poreza ukoliko zaposleni ima i članove porodice koje izdržava”, kaže Arandarenko.

Kao treći aspekt gde su moguće promene navodi kompleks socijalnih naknada. “U Srbiji su čak nedavno smanjene i naknade za nezaposlene. A socijalna pomoć se određuje samo prema troškovima života, što znači da realno ta pomoć u odnosu na plate ili penzije pada”, upozorava.

I profesorka Matković smatra da ima prostora da se drugačije definišu uslovi za primanje socijalne pomoći i dečjeg dodatka, kako bi se smanjila nejednakost.

Ipak, mnogi ekonomisti se slažu da je na duži rok potrebno ojačati vladavinu prava i borbu protiv korupcije i povećati ulaganja u zdravstvo i obrazovanje. Bez toga, kažu, nema ozbiljnog ekonomskog razvoja, a samim tim i značajnijeg napretka u smanjenju nejednakosti.

Izvor: Al Jazeera

 

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.