Srbija odsjeca dvije grane vlasti

Jedna „velika ideja“ srpske postpetooktobarske demokratije koja se, po svemu sudeći s pravom pripisuje bivšem predsedniku DS-a i Srbije Borisu Tadiću, definitivno se može pokazati  ne samo kao sopstvena suprotnost i karikatura, već i kao potencijalni krah svake opozicije u zemlji. Naime, u pitanju je njegova više puta javno saopštena teza da bi parlamentarizam u Srbiji bio idealan ako bi se sveo na dve veće plus nebitan, odnosno neznatan broj manjih partija.

Ako je tačno, a i to po svemu sudeći jeste, da je ostvarenje te ideje izvedeno kroz „deradikalizaciju i evropeiziranje“ Šešeljevih radikala  bar kroz pomoć ex-prezidenta stvaranju sada (sve)vladajuće SNS, onda se sve može nazvati „Tadićevim usudom“. Nažalost, ne samo njegovim, jer se potom raširio na čitavu opoziciju.

BoTa, kako ga je zvao otkačeni niški pisac, Zoran Ćirić, „Magični Ćira“ – ostao je bez, odnosno izašao je van DS, jedne od tih „velikih“ stranaka. A SNS je „pokrao“ i sve velike proevropske ideje, učinio mnogo da dotuče bezmalo sve političke protivnike. Tako Tadić sada ne da nema dve velike već, sudeći po beogradskim izborima, na nekim sledećim rizikuje da ostane i bez ove svoje sadašnje jedne malecke,  iako parlamentarne, Socijaldemokratske stranke.

Velika ideja dogurala je do potpune marginalizacije opozicije. Dočim nasuprot  enormno ukrupnjene SNS-a i satelita koji u koalicionoj orbiti zuje oko nje, i Tadić i drugi lideri sada se sa spor(n)im uspehom trude da u nekakav širi savez „transplantiraju“ delove „tela“ u čijem su amputiranju sami učestvovali. Opozicija je tako pred –kliničkom smrću. A vlast je, ionako već smatra izlišnom i javnosti predstavlja pokvarenom, lopovskom, dakle – nepotrebnom.

Ali, svima je valjda jasno, sve rečeno je samo jedna strana onog istog procesa na čijoj je drugoj strani gušenje parlamentarizma, odnosno dokidanje pluralne skupštine kao zakonodavne grane vlasti. I to je samo jedna faza – druga je destruiranje i amputacija nezavisnosti pravosuđa.

Izborne žurke do ukidanja opozicije

Jednako koliko su sumorne, ove prognoze imaju isto toliko dokaza u realnosti. I to upravo ovih dana u Skupštini Srbije. Tu se, naime, uživo „prikazuje“ nad opozicionim poslanicima stranaka „zaostalim“ u parlamentu od prošlih, naravno vanrednih, izbora 2016. šta može biti s njima, ako ih i ubuduće bude u poslaničkim klupama.

Ali, pre toga: na zasad hipotetičko pitanje – šta bi se desilo s opozicijom ako bi ubrzo, recimo za maj, bili zbrzani još jedni neredovni parlamentarni izbori? Jedan od najverovatnijih odgovora glasio bi, nažalost – opozicija bi bezmalo nestala iz poslaničkih klupa.

Problem se usložnjava, a hipoteza približava realnosti jer bukvalno dok je smišljana ova rečenica za ovaj tekst, pojavile su se čak dve najave Vučićevih glasačkih žurki. Kad se na prolećnoj sednici parlamenta utvrđivao dnevni red potpuno su ignorisanni predlozi „nevladajućih“ poslanika.

A kad je vladajuća većina na zakonske predloge sopstvene Vlade prijavila čak 340 amandmana samo da bi opoziciji oduzela vreme da se čuje u raspravama, potpredsednik SNS i ministar policije Nebojša Stefanović  je zapretio. Nećemo ga citirati, ali poruka je bila inadžijska – ako vam se ne sviđa, možemo da raspišemo vanredne parlamentarne izbore da bismo videli da li ćete uopšte doći u skupštinu, a nekmoli da u njoj i govorite.

Istovremeno, jedan tabloid koji deluje kao klatno na dugačkoj uzici i čas se veoma približava vlastima čas se odmiče od njih kao „žestoki“ kritičar je „pustio buvu“ – eto nama izbora, ponovo već u decembru. A dok se ne „intenzivira“ javno preganjanje o tome dali će ih zaista i biti, i premijerka Ana Brnabić je potvrdila – narednih dana javnost ima zabavu – sigurno će biti rekonstrukcije njenog kabineta, čim se dogovori sa Vučićem.

Oduzimanje „minutaže“ opoziciji enormnim  brojem „štancovanih“ amandmana vlasti koji će na kraju biti povučeni, može se nekome učiniti kao proceduralno i poslovničko pitanje. Međutim, nije. Veliki „mlatač“ iz redova vladajućih, poslanik Marijan Rističević otvoreno je potvrdio taktiku da je on amnadman i podneo da „dosovski“ mangupi i lopovi ne dođu do reči. A političku strategiju saopštio je jedan njegov ekstremno bezobrazni klega rekavši: „oni koji na beogradskim izborima nisu osvojili ni 3,5 odsto glasova, ne zaslužuju da budu ni u republičkoj skupštini.“

Dakle, ono što već mnogi u Srbiji definišu kao „fašizaciju“ ne samo društva, već i politike, predstavnici vlasti još zaodevaju u viziju jednopartijske demokratije i jednoumne skupštine. I dok opoziciona poslanica Marinika Tepić kaže da je sve to „zakucavanje poslednjih eksera u parlamentarni život“ (kovčeg parlamentarizma!), a njen kolega, uz to i politički analitičar Đorđe Vukadinović da je „opstanak opozicije u skupštini doveden u pitanje“, sadašnje poslaničke grupe smatraju da u njoj treba o(p)stati. Bojkot bi, kažu, bilo „samooduzimanje“ i tog njenog  tankog glasića, pogotovo što niko od njih ne kaže „a šta bi sutradan, po odlasku iz Skupštine, bio sledeći potez.“

O sudijama odlučuju frizeri

Poražavajući ishod poražavajuće nedemokratske javne rasprave o izmenama ustava u oblasti pravosuđa u kojoj su vlasti profesionalna strukovna udruženja tretirale taman isto kao opoziciju u skupštini, ukazuju da je pripremljen rezni alat za odsecanje nezavisnosti  druge grane vlasti -sudske.

Sve je, da podsetimo, počelo predlogom ustavnih amandmana sa kojim se, gotovo listom, nisu složila strukovna udruženja sudija i tužilaca. Uz to, svi oni su imali i velike primedbe na sam način organizovanja rasprave, te su u jednom trenutku izašle iz tog procesa.

Sledeća velika primedba, uprošćeno rečeno, svodila se na očiitu nameru vlasti da u budućim reformama oblasti pravosuđa, posebno u odlučivanju o izboru sudija (naravno i tužilaca) prednost dadne političkoj arbitrernosti umesto, struci pri čemu u odnosu na Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca prednost treba da dobije famozna i kontroverzna Pravosudna akademija.

Vlasti su bile uporne, u pojedinim fazama rasprave i bezobrazne u svojim izjavama, ali je osnovna poruka – neće se odustati od prvobitnih predloga koji su nešto najbolje što se može desiti u pravosuđu. I da će takav predlog biti poslat savetodavnoj Venecijanskoj komisiji. A populistička podrška je dobijena i od “nepravnih” strukovnih udruženja: pekara, frizera i drugih koja javnosti nisu bila poznata ili su registrovana tokom rasprave… Vlasti to brane tezom da se i građani moraju pitati o onima koji im sude.

Konačni stav profesije takođe je bio rezolutan – sa time se definitivno ne slažemo. Ili, kako je rekao u jednoj rečenici Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu i predsednik Upravnog odbora Centra za prvosudna istraživanja “povlačite, ovo je nepopravljivo”. Međutim, odgovor Ministarstva na to je, podseća Majić, “ne, mi ćemo sa ovim terati do kraja”.

O suštinskom položaju pravsuđa, međutim, Majić je govorio kroz jedan konkretan primer: “Opasno se približamo društvu u kome će sudske odluke biti donošene SMS porukama i pismima podrške”, rekao je podsetivši da je ministar policije ovih dana na pitanje novinara dokle se stiglo sa utvrđivanjem odgovornosti za slučaj Savamale, odgovorio da su građani na izborima rekli šta o tome misle.

Njegov kolega Omer Hadžiomerović, takođe sudija Apelacionog suda u Beogradu i potpredsednik Društva sudija Srbije ukazao je na glavni problem. Visoki savet sudstva, naime, “oslabljen je i pretvoren u instrument vladajuće parlamentarne većine”, koja će moći ga kontroliše kroz izbor pet takozvanih uglednih pravnika u njegov sastav. Sudije će postati manjina, jer će “većinu imati oni koji nisu sudije”.

Reč je o tome da će po predlogu, uz već pomenuto dizanje nivoa “parapravne” Pravosudne akademije, sama Skupština  (čitaj njena većina, ergo, bez “nepotrebne” opozicije) birati/određivati te članove koji nose neustavnu “titulu” – ugledni pravnik. Iz njihovih redova može biti izabran i predsednik Visokog saveta sudstva, sa zlatnim (dvo)glasom.

Vučić određuje ‘ugledne’ pravnike

Treba li, posle svega, ekskluzivnom predlogu o budućoj presudnoj ulozi “uglednih pravnika” za uspostavljanje sistema sudstva i tužilatava neko pojašnjenje? Evo ga  – ova titula već je isprobna u praksi, pa i na proteklim beogradskim izborima. Jetko rečeno – ugledan pravnik se može postati tako što će nekog takvim proglasiti – predsednik Aleksandar Vučić. Primer dekana Pravnog fakulteta u Beogradu Sime Avramovića je znakovit za ovu počast.

On se godinama unazad ne usteže da potkrepljuje famu koju predsednik sam o sebi širi – da je  bio najbolji student u istoriji PF- pa se čak ovih dana govorilo o tome da će  briljantnom studentu biti uručena i nekakva povelja o tome. A ugledni dekan, je naravno i zauzvrat, bio ne samo među potpisnicima “Apela 1000” javnih ličnosti koje su podržali Vučićevu listu na BG-izborima, nego se i sam našao među kandidatima za odbornike.

Pa teško li je predsedniku da nađe još “pečes” takvih.

Tako stvari izgledaju sa podsecanjem dve grane na demokratskom stablu srpske vlasti. Neko bi rekao da je i treća – izvršna – zasečena. Međutim, kako sada (još) stoje stvari nju je predsednik – samo zajahao.

Izvršna vlast ostaje tako prividno ničim ograničena  – osim voljom jednog čoveka koji bi u ulozi predsednika zapravo trebalo da sve tri, kao i zemlju, samo oličava i predstavlja, a ne zauzdava i prisvaja. Ne mora se dalje ići u obrazlaganje – dovoljno je pregledati izjave premijerke. O čemu god da se radi iz autonomnog domena Vlade, ona će reći da će se o tome dogovoriti sa predsednikom, a često i da će o tome on i odlučiti.

Zato je usred ovog teksta, kao usputna, pomenuta i najava rekonstrukcije. A nije uzgredna, jer ona ponajbolje govori o metodologiji kojom se „narodu“ i glasačima vlasti krupni potezi poput urnisanja pravne države prikazuju kao nužno zlo. Sadašnja srpska vlast, naime čini sve, da proizvede ogavnu, zamarajuću, takoreći cirkuzantsku inflaciju demokratskih procedura (premanentni vanredni izbori, rekonstrukcije vlada, opstrukcija pralamenta amandmanima, misteriozna pisma podrške). Zagađivanje demokratije, takvom “demokratijom” treba da izazove ubeđenje da je ona nešto ružno i nepotrebno. Pogotovo uz ovako sposobnog vođu!

Skanjeranje opozicije od bojkota parlamenta, recimo, takođe nije slučajno pomenuto u ovim redovima. Ostajanjem „bez reči“ u ovakvom parlamentu samo da bi se „čula njena reč“ čuva se pravo sadašnjih njenih predstavnika u Skupštini. Ali, šta je sa pravima i obavezama opozicije „kao takve“?  Ili,  može li parlamentarna opozicija da se okrene vanparlamentarnoj borbi, kad je  već u njemu obezglavljena i obezglašena?! To će se, da i završimo s Tadićem, valjda, videti „u nekom drugom filmu“.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera