Srbija: Kada udari nacionalista na nacionalistu

U Beogradu, u Srbiji, reklo bi se da nema ničega novog. Udario je ponovo nacionalista na nacionalistu. Doduše, ta borba nije baš fer. Jedna strana nacionalizma, ipak, dominira, ali samo jednom smislu – finansijskom.

Nacionalistički naboj je isti. A, iskustvo, historija – pokazali su da je nacionalizam zasnovan upravo i jedino na takvoj vrsti premoći – čistom finansijskom interesu pojedinaca na grbači sirotinje. Jer, čini se da je nemoguće da i najbogatije društvo, zasnovano na jednokosti, na najvišem mogućem stepenu pravedne preraspodele bogatstva, kada bi zastranilo u nacionalistički diskurs i takav način običajnosti i svakodnevnog života, vrlo brzo bi zapalo u zamku bede, odnosno bogaćenja nekolicine zlikovaca koji nipodašatavaju i negiraju običnog čoveka samo na osnovu verske i nacionalne pripadnosti. Onih odlika koji se ne biraju po rođenju.

Nacionalizam – recept za propast građana

Nacionalizam je recept za propast većine, za propast građana. Običnog čoveka u čijoj sreći se ogleda suština života. Iz kojeg god gledate ugla, verskog, naučnog… Razume se, zavisnosti od okolnosti koje ih određuju, zavisit će i brzina i težina tog pada na dno egzistencije. Svako određenje društva koje nije zasnovano na jednakosti, toliko je pojmovno brutalno određeno na propasti onih nejednakih sa nekolicinom jednakih po bogatstvima i slobodi koji uživaju. Ta je istina toliko očigledna i brutalna da je teško pretpostaviti da se bilo koja društvena zajednica i dan danas može izmanipulisati u tom smeru. Dešava se, međutim, suprotno. Nacionalizam raste, dakle, nikada nije iščezao, iako je toliko očigledno štetan, poput bolesti zbog kojih su izmišljene vakcine, recimo. Onih bolesti koje su u istoriji odnosile milione mrtvih u samo jednom talasu zaraze.

Tako je ovih dana bilo u Beogradu. Sevale su pesnice, čuo se taj odvratni, najodvratniji zvuk, kada zategnuta koža šake, stišnjene u pesnicu, udari u zategnutu i nabreknutu kožu lica. S jedne strane, reći će neko, bili su “njihovi”, s druge – “naši”. I jesu naši, razume se. Jer, svako je naš ako je ugrožen i ako predstavlja manju silu otpora nekoj većoj. Jer, taj neko dobija batine, trpi udarce, biva pod pritiskom. Tako dolazimo opet u jednu tipičnu situaciju za ovdašnje prostore. Kažu da je to svrstavanje na liniju manjeg zla. Koliko je zlo manje, osim po tome što nije na vlasti, što ne raspolaže silom karakterističnom za onog ko jeste na pozicijama na vlasti. S tih pozicija manipuliše, krade, laže, odnosi se prema običnim ljudima kao despot, autokrata, diktator. Otima, bogati se, i ono što je najvažnije – ne podleže zakonu koji važi za nas, nas obične ljude.

Izvinite zbog ovog subjektivnog stava koji sledi. Moj otac govorio je da svaki onaj koji je bogat u svetu gde je većina siromašna – zlikovac je. Taj, to bogatstvo, govorio je, nije mogao da stekne na pravedan način. A, ako mu je to, recimo, pod uticajem srećnih, naglasimo, ipak, neverovatnih okolnosti i uspelo – on jeste i dalje zlikovac jer ga nije podelio sa sebi nesličnima, nebogatim pojedincima koji nisu imali sreće kao on. Jer, sreća je, u tom smislu, slučajnost, nikako zaslužena ili normalna situacija. Po stepenu brutalnosti, ta sreća je zlokobna i odvratna, samo ukoliko nije iskorišćena da se u trenutku događanja stepen odvratnosti o kojem govorimo umanji poklanjanjem i deljenjem najugroženijima.

Kako na istu stranu sa rasistima i zlikovcima?

Vratimo se sada Beogradu. Sceni i nesrećnim slučajem ispred Predsedništva na Andrićevom vencu, sedištu predsednika Srbije, Aleksandra Vučića. Tamo su sevale te odvratne, najodvratnije pesnice nekakvih policajaca u civilu koji su se sukobili sa demonstrantima. Ne tvrdim, daleko sam od tog stava, da izjednačim one nad kojima je primenjena ta “udbaška”, sakrivena i mračna sila iza običnog odela sa ljudima koji su se okupili da pokušaju da uđu u zgradu u kojoj je bio Vučić. Podržavam svaki revolucioni naboj zasnovan na borbi – ne za sebe – već za onog kojem je gore nego meni.

Ali, kako da stanemo tamo gde oni koji dobijaju batine zastupaju ista stanovišta kao Vuk Jeremić, Boško Obradović – u nekoliko reči – suštinu nacionalističkog zla koje promoviše Ratka Mladića, Radovana Karadžića ili zasniva svoju kritiku Vučića na tome što hoće prizna kosovsku nezavisnost jer će, tako kažu, “Šiptari sutra doći do Niša”. Kako se tući na istoj strani sa rasistima i zlikovcima koji su se uveliko pokazali dok su bili na vlasti sa svom snagom štetnosti političkih misli i ideja.

Ja to ne mogu. I, jako mi žao. Žao mi je zato što nacionalistički šljam zaokuplja i vlast i opoziciju. Opoziciju u kojoj je sve bogataš do bogataša, bez ikakve konekcije sa normalnih životom običnih ljudi u Srbiji. Onih ljudi koji žive sa tri stotine evra mesečno, koji su zdravtsveno, kulturno i obrazovno potpuno nezaštićeni. I, koje ako neko osuđuje, jer nisu u stanju da pruže otpor, zaslužuju da budu proglašeni idiotima ili isto tako zlikovcima poput gore navedenih političkih nitkova. 

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera