Srbija je do daljnjeg ‘ad acta’

Kosovo i Srbija ne nalaze basmu za svoju aporiju. Problem je, dakako, rešiv, ali srpska strana ne želi da se lati bičkije i preseče čvor koji je sama zauzlala. Zašto samo srpska, a ne i kosovska, koja, istini za volju, i ne mari mnogo za pregovaranje/dogovaranje sa bivšom maticom?

Pozicije su različite. Srbija podseća na mladu koju je muž varao, ponižavao i batinao, a kada ga je napustila, metaniše, moli je da mu se vrati. Srbija je uverena da ona treba da propisuje pravila, često krajnje nekorektna, kao ono pre 100 godina, kada je Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, uz Dan ujedinjenja (1. decembar), Hrvatima, Slovencima i Bosancima… naturila da, kao “multikulturni” datum, slave i – Vidovdan.

Ujedinjenje su svi zaboravili. Povodom stogodišnjice, u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju profesor Univerziteta u Ljubljani Božidar Jezernik promovisao je zanimljivu i vrednu studiju Jugoslavija, zemlja snova. Istoričarka Dubravka Stojanović kaže da je termin Jugoslavija prvi put još 1849. godine upotrebio jedan Slovenac(?), ali ima i drukčijih tvrdnji. U jednom intervjuu Predrag Matvejević (mi) je 2014. godine rekao da je riječ Jugoslavija nastala u Dubrovniku i da se javlja u poslanici manje poznatog dubrovačkog pesnika Matije Bana, po kojem je (Banovo Brdo) nazvan deo Beograda. Taj Matija, kazao je Matvejević, spominje Jugoslaviju i u pismu koje šalje knjazu…

‘Kralj Pera’ prvi put u Novom Sadu

Umesto ujedinjenja, Srbija slavi prisajedinjenje Vojvodine. U glavnom vojvođanskom gradu 23. novembra postavljen je spomenik kralju Petru I Karađorđeviću na konju, i to baš na Trgu Republike, koji Novosađani i dalje zovu “produžetak ribarske pijace. Svečano je otvoren na stotu godišnjicu ujedinjenja, iako “Kralj Pera” nikad nije nogom kročio u Novi Sad, a Vojvodina (Srem, Banat i Bačka) pre prisajedinjenja u Kraljevinu provela je nepunu hevtu u Kraljevini Srbiji. I Srpska akademija nauka i umetnosti uključila se u srbovanje. Skupu, na kome je trebalo da se razglaba o stogodišnjici ujedinjenja, “hodajuće biste” dale su naziv “Kraj rata, Srbi i stvaranje Jugoslavije”…

Beogradu je stalno potrebna zapaljiva tema, kao trenutno relativno taze – autorski tekst kosovskog premijera Ramuša Haradinaja u Vašington Postu. U tom članku kamenčić u srpskoj cipeli je tvrdnja da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić (podržan od Rusije), kao u poznatom filmu sa Demi Mur i Robertom Redfordom, uputio Kosovu “nepristojnu ponudu”. Srbija će priznati Kosovo ako joj damo deo naše teritorije, piše Haradinaj, i dodaje da Kosovo neće kršiti svoj Ustav, odreći se suvereniteta i uništiti svoj teritorijalni integritet samo da bi Srbija priznala nešto što je već činjenica.

Haradinaj navodi da se većina međunarodnih eksperata protivi ideji podele Kosova i da on, kao premijer, nikada neće podržati takvu trgovinu. Eventualna predaja dela kosovske teritorije Srbiji predstavljala bi, piše Haradinaj, “kratkovid pokušaj popuštanja nasilniku, u nadi da će maltretiranje prestati”. Ima u tom pismu još optužbi na račun Srbije, poput tvrdnje da Srbija i njen saveznik (Rusija) odbijaju da priznaju kosovski suverenitet i novu zemlju na Balkanu sprečavaju na putu učlanjenja u Ujedinjene nacije. Da Srbija, kršeći Briselski sporazum, radi na blokiranju članstva Kosova u mnogim međunarodnim organizacijama, a da je nedavno osujećen pokušaj pridruživanja Kosova Interpolu.

“Srbija nije primenila nijedan bitniji sporazum sa Kosovom, uključujući Ahtisarijev plan, Briselski sporazum o normalizaciji odnosa iz 2013. godine i Sporazume o snabdevanju električnom energijom iz 2013. i 2015. godine”, navodi Haradinaj i kaže da “punim srcem” podržava postizanje dugoročnog sveobuhvatnog mirovnog sporazuma sa Srbijom, koji će obuhvatiti sva politička, bezbednosna, ekonomska, trgovinska i kulturna pitanja…

Karikatura, apsurd, optužbe i laži

Komentarišući Haradinajev tekst, ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Čepurin izjavio je da su tvrdnje koje je kosovski premijer izneo po formi karikatura, a po sadržaju apsurd. On je kazao da je međunarodno pravo na strani Srbije i da je ne podržava samo Rusija, nego sve veći broj država. Čepurin, koji je stvarni šef Srbije trenutno, kaže da o tome svedoči podatak da su “mnoge zemlje odustale od prethodne odluke o priznanju nezavisnosti Kosova” te da je to “pokazao ishod glasanja u više međunarondih organizacija, uključujući Interpol”.

Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova, oštriji je. Tvrdi da Srbija želi da izbegne eskalaciju sukoba i da postupci Prištine, i put kojim je krenula, vode ka eskalaciji sukoba. Govoreći o “nepristojnoj ponudi”, Dačić, nimalo državnički, najpre kaže da je kosovski premijer izneo “niz optužni i laži”, potom da je veliko iznenađenje “što je uspeo da objavi autorski tekst, jer olovka nije njegovo oruđe…” To mu je neko napisao, kaže srpski ministar i optužuje Haradinaja da je “ubijao ljude, vodio OVK [bivša Oslobodilačka vojska Kosova], na slobodi je jer nema živih svedoka, koje je u međuvremenu pobio”.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, pak, ne odgovara direktno već (novinare) pita šta bi trebalo da kaže i da li uopšte da demantuje navode navod u tekstu, koji, tvrdi on, “nema nikakvu naročitu težinu, osim da insinuira nešto na temu odnosa Srbije i Rusije”. Izbegao je da odgovori i na ponudu o zameni dela teritorije Kosova. Vučićevo “imam pametnija posla” trebalo bi tumačiti samo na način koji daje na znanje da ti poslovi – nisu važni. Jesu kad ustreba da se na njima dobiju izbori ili začikava čitavom svetu. Izbegavanjem odgovora o trampi sa kosovskim liderima, Vučić koristi priliku da se malo dodvori Vladimir Putinu i Rusiji.

“Oni pominju Ruse svaku put kada napadnu Srbiju. Mi smo ponosni na naše prijateljstvo sa Rusijom. Samo ne znam zašto je toliko Hašim Tači jurio Vladimira Putina po Parizu i drugim mestima.” Traži da se Albanci “dogovore o tome kakav je njihov odnos prema Rusiji” i dodaje da je odnos Srbije i SAD-a “kristalno jasan”. Uz napomenu (Amerikanci su protiv bilo kakve podele Kosova) da je uveren da bi svaki kompromis bio najbolje rešenje.

‘Nastavićemo tako nekoliko godina…’

Srpski predsednik domaćoj javnosti podvlači da “oni”, kosovski Albanci, nisu spremni ni taksu da povuku i kažu da državnost i suverneitet ne daju po svaku cenu. “Albanci računaju da imaju svoju državu, da su je dobili i da je to završena stvar, za šta će se boriti svim mogućim sredstvima. Druga stvar je da dobar deo sveta već priznao njihovu državnost. Zato mi moramo da razumemo okvire u kojima se krećemo.”

Predsednik Srbije priznaje da Beograd i Priština “nisu ni blizu bilo kakvog konačnog dogovora”, niti se sada o tome razgovara. Da “Amerika ima drugačiji odnos prema Kosovu, za njih su oni nezavisna država, za nas nisu”, i onda detektuje dve stvari problematične za Srbiju. “Oni će da govore o svom suverenitetu, mi o našem pravu. Nastavićemo tako nekoliko godina…” Ključna stvar je da je dogovor o konačnom rešenju “ad acta” Iako Vučić za to krivicu prebacuje Prištini, jasno je da to više odgovara Beogradu. Ova latinština je u rečniku pojašnjena kao “u akta, među rešene spise: o predmetu koji je rešen ili više nije aktuelan”.

Ostaje da zaključim da je do daljnjeg i Srbija – ad acta.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera