Oglasi

Srbija iza kraja svijeta: Nasljednici slavnog NOB-a danas slave četnike

Nasljednici slavne Narodnooslobilačke vojske sada vijence polažu svojim neprijateljima, četnicima Draže Mihailovića.
Ministar Vulin i general Diković: Istovremeno odavanje počasti borcima protiv fašista i nijhovim neprijateljimaTanjug

Sve češće se prisećam Harisa Pašovića, bosanskohercegovačkog reditelja, kojeg pišem i u prijatelje. Bio je Haris i ovdašnji, "naš" (Jugoslovensko dramsko pozorište) ali je, kad je ludilo ovde smišljeno i začeto, pojurio svom opkoljenom Sarajevu i, uz nadljudske napore i sa glavom "u torbi", mu se vratio. Sreli smo se i u ratu. Došao sam u Sarajevo preko Budimpešte, Beča, Rima, Ankone... i našao ga u Titovoj, u prostoru u kojem je Gradimir Gojer gradio/obnavljao Kamerni teatar 55... Sedimo u njegovom uredu. Ljut je na Beograd, na ovu našu stranu, samo sikće, ali računam da nije i na mene. Brzo se otkravio, takvi su skoro svi ljudi tamo. "Cijenim, naravno, što si se odvažio da dođeš, ali znaš li gdje ste vi... Ne odnosi se na tebe, ali taj tamo prostor je..." Reci više, Harise! "Zamisli", kaže, "da postoji kraj svijeta, onda malo ništa i poslije toga je - Srbija." Dugo ćutanje prekinuo je Goran Milić. Idemo preko puta, kod Kene (reditelj Ademir Kenović, Titova 31), kuva lončinu pasulja...

O Pašovićevom "poretku", lestvici na kojoj za ovu zemlju (i narod) nije mogao da obezbedi ni poslednje mesto, danas posebno razmišljam. Katkad sam verovao da je - posle ratova sa susedima, mržnje, maltretiranja, progona i ubistava ovdašnjih "drugih i drukčijih" - bilo dosta Vukovara, Slavonije, Knina, Dubrovnika, Mostara, Srebrenice, Bihaća, Sanskog Mosta, Manjače, Prijedora, otmice u Štrpcima, blagoslova onog popa Marića ubicama i koljačima, izjednačavanja četnika i partizana, rehabilitacije vođe četničkog pokreta Draže Mihailovića (Viši sud u Beogradu, 14. maja 2015. godine, sudija Aleksandar Trešnjev), Kosova... Izgleda da nije.

Koliko je poznato, Nemci ne traže grob i ne rehabilituju onog svog (austrijskog) kaplara Adolfa Hitlera, druge zemlje i nacije takođe ne slave svoje kvislinge, kao ni Norvežani svog nekadašnjeg premijera Vidkuna Kvislinga (1940-45), koji je postao sinonim za pomagača, saradnika, slugu okupatora. Kod Srba sve mora da bude naglavačke. Oni svoje zlikovce slave kao heroje, a bratija na vlasti sve to podržava kako bi zemlja što duže služila samo njoj, slinavcima koji znaju da ih raja više poštuje (i voli) što ih oni više i duže unazađuju i unesrećuju.

Načelnik na Ravnoj Gori, ministar s 'borcima'

U kahektičnoj zemlji Srbiji obrti su tako česti i neslućenih razmera. Čim se raspala Jugoslavija, oficiri postadoše bogomoljci, slave slavu, sinovi i unuci ratnika i generala pohrliše u crkvu, učlanjivaše se u jatima u stranke Vuka Draškovića i Vojislava Šešelja, a građanski sloj nikad nije imao dovoljno snage i mudrih kahrimana da se odupre zlu. I tako, 5. maja ono što se zove Vojska Srbije, zapravo njen vrh (Generalštab), kako i "dolikuje", ode na Ravnu Goru i položi venac na spomenik vođi četnika Draži Mihailoviću.

Dnevni list Blic izvestio je da je na Ravnoj Gori bilo oko 200 pripadnika "vojnog vrha", koji su tamo otišli uz blagoslov prvog srpskog vojnika, šefa Generalštaba Ljubiše Dikovića. Izvesni istoriograf (Miloslav Samardžić) izjavio je ovom listu da je tamo govorio i da su ga pre toga posetili oficiri Generalštaba i zamolili za govoranciju. "Prihvatio sam tu čast", kaže Samardžić i veli da je tamo bio i pop Drago Jovanović (ništa bez njih), koji je držao opelo. Obojici je Generalštab dao zahvalnice, čak su je ispisali i za valjevskog vladiku Milutina, koji nije prisustvovao svetkovini. Vojska, koja bi trebalo da baštini tradiciju Narodnooslobodilačke borbe (1941-45), išla je da se pokloni svom neprijatelju...

Istog dana kada je Diković dao befel za poklonjenje Draži, njegov ministar (koji, istina, nije služio vojsku) bio je na svečanosti koju je organizovao SUBNOR. Za mlađe podsećanje da kratica znači Savez udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata, a navodnici u međunaslovu su zato što je tu malo boraca i što bi većina rado zapevala onu četničku Od Topole pa do Ravne Gore... Iako Vojska nije obavestila javnost o odlasku na Ravnu Goru, četiri autobusa nisu mogli da se sakriju. Još žalosniji je bio odgovor novinarima, da poseta četničkom leglu nije bila u planu, a sve je začinjeno saopštenjem da Vojska i svi ministri "više godina unazad" zvanično, sa predstavnicima Ambasade SAD-a u Srbiji, polažu venac kod spomenika Mihailoviću i njegovim saborcima u Pranjanima kod Gornjeg Milanovca, koji su 1944. godine spsili ništa manje nego 500 savezničkih pilota. Mihailović je zbog toga posle rata odlikovan najvišim ordenom za strance SAD-a - Legijom zasluga prvog stepena. Malo su kasnili sa uručenjem, dadoše ga porodici tek 2005. godine.

'Crne trojke' i primjena 'slova Z'

Mihailović je zaista velika tema. Dosta se govori o tome da su četnici "u početku rata" bili na strani oslobodilaca. Neobično, jer septembra 1941. godine ondašnji pukovnik Mihailović izbgeličkoj vladi u Londonu šalje program u kojem, pored ostalog, navodi "... nastojati da se po svaku cenu onemogući građanski rat među Srbima ... trebalo je pripremiti se za etničko čišćenje ... omeđiti de fakto srpske zemlje i učiniti da u njima ostane samo srpski živalj ... posebno imati u vidu brzo i radikalno čišćenje gradova i njihovo popunjenje svežim srpskim elementom..." Šestog avgusta, na osnovu instrukcija tada već generala Mihailovića, major Petar Baćović naredio je svojim komandantima formiranje "crnih trojki" radi primene "slova Z", odnosno klanja nepodobnih ljudi u redovima Jugoslovenske vojske - isključivo kamom. (Damjan Pavlica - Draža za početnike, strana 52)

Rehabilitujući ga, sud i sudija Trešnjev su utvrdili da suđenje Mihailoviću nije bilo fer, da su mu sudili "pripadnici Narodnooslobodilačke vojske, protiv kojih se borio", da na presudu nije imao pravo žalbe... Sedamdeset godina kasnije neprijatelji su mu se poklonili na Ravnoj Gori. Srbija, brale! Sa onim što je ostalo od vojske ovdašnje diriguje Diković, kojem se na dušu stavljaju zločini učinjeni na Kosovu tokom 1999. godine, kada je u zoni odgovornosti 37. brigade Vojske Jugoslavije, kojom je komandovao, ubijeno oko 1.400 civila, a njihovi posmrtni ostaci (jednog broja žrtava) otkriveni u masovnim grobnicama u Srbiji. Diković i pripadnici njegove jedinice nikada nisu odgovarali za te zločine. U filmu Fonda za humanitarno pravo Ljubiša Diković i 37. brigada na Kosovu predočeni su dokazi o prisustvu i ulozi Vojske Jugoslavije u masovnim ubistvima civila u oblasti Drenice. Nijedna ovdašnja televizija nije htela da objavi Dosije Diković i jedino se može pogledati na YouTube kanalu.

Nedavno su u Jugoslovenskoj kinoteci (osmi put) uručene nagrade ("Pečat vremena") za književnost i nauku i društvenu teoriju. Osnivač i utemeljitelj Milorad Vučelić (šef Miloševićeve TV u najmračnijim vremenima, kada je, kako reče jednom Slaviša Lekić, "iznedrio Milijanu Baletić, Ratka Dmitrovića, Milu Štulu, Spomenku Jović, Stefana Grubača & comp."), vlasnik nedeljnika Pečat i glodur Večernjih novosti, megafona vlasti, lista dugo već namenjenog na čitanje šoferima autobusa na kraćim linijama, objavio je imena nagrađenih.

Nova (prekodrinska) politička i kulturna elita

Kako izdeklamova ovaj "novinar i pozorišni kritičar, filozof i antropolog, dežurni marksista i liberal, političar i disident biznismen, "vlasnik" najlepših žena ali i serviser pevaljki; Jugosloven, pa veliki Srbin, a zapravo Crnogorac, ljubitelj rukometa ili ne – fudbala, predsednik FK Partizan i SD Partizan, štrajkovao je glađu i uživao u kubanskim cigarama, bio je socijalista i intelektualac opšte prakse, bio je i ostao najbogatiji socijalista" (opet Slaviša Lekić), dobitnici su se svrstali u red autentične stvaralačke elite srpskog naroda. To nije sve. Vučela je dodao da su oni (iz Pečata i Večernjih novosti, možebit' i iz klike velikosrpske) "ponosni na činjenicu da su dobitnici i njihova nagrađena dela za proteklih osam godina postali zgusnuta i moćna metafora našeg vremena i sudbine".

"Pod optužbom za šovinizam i kulturni imperijalizam su se našla neka od najznačajnijih dela srpske književnosti. Sa stanovišta pristrasnog političkog arbitra, postulira se nacionalizam i imputira 'krivica' nekim od najznačajnijih srpskih autora i dela srpske književnosti - Gorski vijenac, Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Hazarski rečnik (nagrađeni Boris Bulatović), a laureat Vladimir Gaćinović da je 'zbog nacionalnog ponosa, naučne znatiželje i pobune protiv neistine i nepravde i onih koji su ubijali naše slavne pretke', osećao sam potrebu da dubinski istražim nasilje nad Srbima u 20 veku..."

Matija Bećković, dežurni branilac srpstva (bogami i četništva) mišljenja je da sve "do današnjeg vremena nikada se nismo pitali šta nam nagrade znače. Ne znam ko je danas više nagrađen, da li oni koji dobijaju nagradu, ili oni koji je dodeljuju". Našli su se tu i Vladimir Kecmnović (dobitnik pre nekoliko godina) i Milomir Marić, koji je zapazio da je Pečatova nagrada sada ono što je nekad bila NIN-ova nagrada, "te nekada priznate nagrade koju danas ne može da dobije nijedna knjiga koja je na strani Srba. Sada takva odličja i priznanja dobijaju ona dela u kojima se Srbin piše malim slovom, a Pečat vremena nagradu daje onima koji nas se ne stide i pišu Srbin velikim slovom”. (Imena svih naroda pišu se velikim slovom!) Falili su Emir (Nemanja) Kusturica, Nele Karajlić, Ljiljana Bulatović, Gojko Đogo, Rajko Petrov Nogo i ostala bratija.

Šta bi rekao Koča Popović

Nekad je (15. rujan 1945 - 27. siječanja 1953) na čelu Generalštaba bio Koča Popović, general-pukovnik, narodni heroj (i ministar inostranih poslova Federativne Narodne Republike Jugoslavije od 1953. do 1965) i možemo pretpostaviti šta bi rekao za poklonjenje pred Dražinim spomenikom.

A možda bi ponovio ono što je zapisao u svom Dnevniku, pred smrt 1992. godine. "Bašibozluk, bagra i brabonjak ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samim sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribalda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj slavnoj istoriji."

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera