Srbija, država partijskih knjižica

Piše: Ratko Femić

Gotovo milion i po građana Srbije ima partijsku knjižicu. Mašala! Dvadeset odsto stanovništva, ili svaki peti građanin ili drug, član je neke od političkih partija. Ovde, naravno, treba imati jednu ogradu, jer partije često filuju ovakve podatke, daju sebi veću snagu nego što je imaju, ali i to samo po sebi govori o sistemu vrednosti i poretku manipulacije koji je godinama unazad pronalazio istaknuto mesto na proscenijumu naše političke stvarnosti. U nedostatku istinskih veličina i opipljivih rezultata, broj navodnih sledbenika – uglavnom vladajuće – političke partije uzima se kao mera uspeha, jer to je jedina novostvorena “vrednost”.

U ono vreme naše zajedničke jugoslovenske prošlosti, onda kada smo bili drugovi i drugarice u jednopartijskom sistemu, Savez komunista, odnosno Komunistička partija, je bio alfa i omega društvenog života i lumen koji se osvetljavao put uspeha u karijeri pojedinca. Krahom tog sistema, mnogi su se pravdali da su morali da imaju crvene knjižice da bi studirali, napredovali, našli dobar posao, bili uspešni i cenjeni članovi zajednice. Tako je Savez komunista Jugoslavije krajem 1981. godine imao gotovo 2,1 miliona članova, odnosno 9,5 odsto ukupnog stanovništva zemlje. Savez komunista Srbije je u to vreme imao oko 907.000 članova, tada 9,8 odsto ukupnog stanovništva Republike.

U Institutu za transfuziju krvi po partijskoj liniji zapošljavaju se dramaturzi i profesori književnosti.

Danas 20 odsto građana Srbije ima potpisanu pristupnicu neke partije, ili više njih. Za građane zemlje koja ima takvu partijsku infrastrukturu, visoku nezaposlenost, nizak bruto društveni proizvod i visok spoljni dug nema neizvesnosti. Izvesno je šta ih očekuje i jasno im je šta treba da rade. Tako se i ponašaju. Pripadnost “pravoj” partiji važnija je od stepena obrazovanja i radnih kvalifikacija.

Tako se, na primer, u Institutu za transfuziju krvi po partijskoj liniji zapošljavaju dramaturzi i profesori književnosti, ustanove kulture vode ljudi sa – u zrelim godinama jedva završenom – srednjom saobraćajnom školom, a apotekarske ustanove stručnjaci za grejanje i klimatizaciju. To je Srbija danas. Slično tome su Turci u srednjem veku okupljali neobučene ljude, bozibaše, u vojsku samo radi brojnosti. Taj bašibozuk bi svojom masovnošću i bukom plašio protivnika, a uz to su mogli i da ušićare nešto, jer im je bilo dozvoljeno da pljačkaju.

Šira partijska ponuda

Za razliku od komunističkog zemana, sada je partijska ponuda šira, izbor veći te otud još jedna ograda od zbira članstva nastalog na temelju podataka koji su o svojoj brojčanoj snazi davale same partije – mnogi građani imaju po više partijskih knjižica. Slobodna je ovo zemlja, možete da se učlanjujete u koliko hoćete partija.

Učlanjivali se tako redom, a nisu se iščlanjivali i broj članova je rastao kao što je rastao i javni sector, u kojem se broj zaposlenih taložio naslagama zaposlenih po partijskoj liniji. Prvo su “crveni” dovodili svoje, onda “crni” svoje, zatim “žuti”, pa “plavi”, pa opet “žuti”, onda drugi “plavi”… i tako redom i ukrug; ljudi ostajali zaposleni i sada se tu nataložilo gotovo 800.000 duša.

Najmasovnija partija je, naravno, najjača vladajuća – Srpska napredna stranka, koja je dobila najviše novih članova od 2012. godine. Pre osvajanja vlasti te godine SNS je imao oko 150.000 članova, a sada – ako je verovati podacima te partije – ima skoro pola miliona članova. Menjaju ljudi stranke zbog političkog sazrevanja, razočarenja, lidera, promena pogleda na svet, ideoloških zaokreta, ali ako neka stranka za manje od tri godine za više od tri puta poveća svoje članstvo, teško da je reč iočem drugom do golom interesu. Nema tu mesta za ideologiju i politička uverenja.

Sobodna je ovo zemlja, možete da se učlanjujete u koliko hoćete partija.

Svaki 15. građanin Srbije član je SNS-a. To je nekih 6,7 odsto od ukupnog stanovništva Srbije. Čak ni Jedinstvena Rusija Vladimira Putina ne može na crtu naprednjacima. Sa svojih oko dva miliona članova čini tek 1,4 odsto od oko ukupno 144 miliona stanovnika Rusije. Ako je masovnost mera uspeha, onda slobodno možemo reći da su naprednjaci elita na svetskom nivou, da je to jedna od najboljih partija u demokratskom svetu, bar u onom delu gde se ljudi opredeljuju za nekoliko političkih opcija. Zašto?

Zato što, na primer, Hriščansko-demokratska unija Angele Merkel ima oko 470.000 članova, približno koliko i SNS Aleksandra Vučića. Ali, CDU postoji od 1945, a SNS od 2008. godine; Nemačka ima 80,7 miliona stanovnika, što nam govori da partija žene koja gotovo da komanduje tokovima u Evropskoj uniji ima tričavih 0,6 odsto ukupnog nemačkog stanovništva. U ovakvoj komparaciji još grđe prolazi stranka britanskog premijera Dejvida Kamerona, Konzervativna partija, sa tradicijom od 1834. godine, a ima samo 224.000 članova, što je tek 0,3 odsto od oko 64 miliona stanovnika.

Autobusi i lunch paketi

Međutim, ove dve uspešne države, uticajne članice EU-a, iako imaju raznih problema i nije ih mimoišla svetska ekonomske kriza, ne mogu da porede svoje ekonomije sa posrnulom srpskom. Izgleda da građani ovih zemalja imaju važnijeg posla od učlanjivanja u partije. Tamo partijska knjižica nije uslov napredovanja, a pogotovo ne opstanka.

Brojnost članstva partije nije merilo uspeha jedne politike. Prenaduvani balon pre će da pukne nego što će postepeno da se izduva, a to se već dešavalo vladajućim partijama u Srbiji. Njihovo članstvo naglo se osipalo gubitkom izbora, a deo je išao prema novim vladajućim strukturama. Masovnost “partijaša” pre je odraz stanja u društvu obojenom bojama samoodržanja, snalaženja, pohlepe, manipulacije, niskog stepena političke kulture i obrazovanja, nerazvijenom kritičkom mišljenju, naklonosti “velikim vođama” i podložnosti kultu ličnosti. Otud česte najave raznih mitinga podrške. To je zgodna dimna zavesa, jer čim se pojavi problem lako se organizuju autobusi, lunch paketi “partijaša” iz radnih organizacija sa transparentima podrške, koji se “spontano” okupe da podrže reforme i lidera koga su kritike priterale do duvara.

Ali, na jednoj strani je partijski proletarijat – obični članovi, glasačka i mitingaška mašinerija, a na drugoj upravljačka kasta, u kojoj se, kao u nekoj sekti, godinama vrte ista, misterioznim načelima povezana lica. To su ljudi bogomdani da upravljaju našim životima, bez obzira u kojoj su se stranci donedavno nalazili i bez obzira šta su pre samo neki mesec pričali o aktuelnoj vladajućoj garnituri. Povezuje ih alavost na moć, uticaj, dobre pozicije i još bolje apanaže. Njihova jedina ideologija je lični interes – to je onaj pomenuti misteriozni princip – stoga lako menjaju dresove, a sve u ime želje da pomognu u datom momentu. Donedavni protivnici počinju da ih zovu stručnjacima, čijim angažovanjem dokazuju da im je kvalitet ispred politike.

Čemu onda izbori, jer svejedno se isti ljudi vrte u vlasti, agencijama, javnim preduzećima?

Nedavno je bivšu portparolku Demokratske stranke Jelenu Trivan naprednjačka vlada postavila na čelo Službenog glasnika. Njena sposobnost za udomljavanje je neupitna. Pre DS-a bila je u partiji Rasima Ljajića, a sada pokazuje naklonost SNS-u, o kome je govorila sve najgore. Odjednom to više nije partija koja će da nas vodi u rat i bedu. Ali, nije ona jedina. Bivši funkcioneri DS-a i ministri u vladama koje je formirala ta partija dobijaju nameštenja na đuture. Nekad su bili “žuti lopovi”, a danas samo – stručnjaci.

Tako se čovek zapita – čemu onda izbori, jer svejedno se isti ljudi vrte u vlasti, agencijama, javnim preduzećima? A članstvo u partijama i dalje raste.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeere