Sportisti bez petlje

Vrhunski srpski sportisti, koji su odavno prešli granicu svoje zemlje kada su uspesi koje su postigli u pitanju, ne pokazuju ni mrvu interesovanja za situaciju u svojoj domovini. Ovako nešto ne bi imalo smisla da se komentariše da ti isti sportisti nisu veoma angažovani po pitanju mnogih drugih dešavanja u svetu i u okolini, pa i oko „ozonskih rupa u omotaču“ i sličnim stvarima.

Prosto je nemoguće da društvena i politička situacija u Srbiji njih toliko ne zanima da nijednu reč nisu javno izrekli o onome što se dešava u njihovom dvorištu, dvorištu u kojem žive i rade njihovi roditelji, braća, sestre, ostala rodbina, kumovi, prijatelji. Prosto postavlja se pitanje da li je moguće da ih baš ništa ne zanima. U situaciji kada se sve ovo dešava, kada na primer, lekari podižu glavu, a njih podržavaju i ostale profesije, jedino niko od sportista da se zainteresuje šta se to dešava sa koronom u Srbiji. Čak i ljudi sa estrade umeju da se na trenutak zapitaju, a sportisti ćute.

Tako je najbolji srpski sportista, možda i svih vremena, nekoliko puta proglašen i za najboljeg sportistu na planeti, čovek kome se divi ceo svet i koga poštuju svi, naročito u zemlji i u regionu – Novak Đoković, podržao je litije u Crnoj Gori na društvenim mrežama.

 “Pozdrav i podrška za bratski narod u Crnoj Gori”, napisao je Đoković u poruci na Twitteru, uz koju je objavio fotografiju s jedne od litija ispred Hrama Hristovog vaskrsenja u Podgorici.

Nezainteresirani sportisti

Ne podršku, nego bilo kakav komentar nije uputio na temu višemesečnih demonstracija širom Srbije tokom prošle godine niti je našao zashodno da ih prokomentariše, kao ni ove poslednje kada je došlo do višednevnih sukoba policije i dela demonstranata. Nikada, ni reč. Možda se ne slaže, ne podržava, ali kako je moguće da baš ni na koji način ne iskaže svoj stav, a izneo ga je kada je reč o onome što se dešava u Crnoj Gori sa spornim Zakonom o slobodi vjeroispovesti.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Đoković je, slično, poput Vlada Divca i Predraga Stojakovića, podržao i protest #BlackLivesMatter u Sjedinjenim Američkim Državama zbog brutalnog ubistva Džordž Flojda. Ono što se dešava u njihovoj matičnoj zemlji, očigledno, nije nešto što ih zanima. I neka se Đoković i njegova porodica ne ljute. On je ovde uzet kao primer, jer je najveći. Mnogo je taj čovek zadužio i uradio za svoju zemlju, više nego što će ikada Srbija moći i da pokuša da mu vrati. Možda bi se situacija u Srbiji višestruko obrnula kada bi on rekao neku reč, možda bi neke usijane glave, sa bilo koje strane, drugačije radile kada bi građani i političari čuli šta on ima da kaže o svemu šta se dešava, i ne samo on. Prosto je neverovatno koliko su sportisti „nezainteresovani“.

A, činjenica da su toliko veliki, uspešni, cenjeni i nezavisni govori da bi upravo ovi mogli da javno iskažu svoj stav. Imali bi mogućnost da na neki način budu korektiv ovog društva, da kažu šta to ne valja, kako se to radi u zemljama u kojima oni žive i rade, ako već domaći ne smeju.

Ono što tek nije jasno to je da Đoković nije nijednu reč osude uputio predstavnicima SNS koji su ga napali što je na Svetskom prvenstvu u fudbalu navijao za Hrvatsku protiv Rusije i kada je jedan od visokih funkcionera vladajuće stranke i narodni poslanik Vladimir Đukanović za najboljeg srpskog sportistu rekao da je – idiot i psihopata. Možda u tomu svemu ima udela činjenica da je porodica Đoković, pre svega otac Srđan, u dobrim odnosima sa SNS i da je prisustvovao pojedinim skupovima u organizaciji vladajuće stranke.

Jasan stav

Nijedan od aktivnih sportista, izuzev košarkaša Bobana Marjanovića koji je javno podržao Vučića, nije zauzeo stav i jasno ga izrekao. To se svakako ne može očekivati od sportista koji čine najveće srpske klubove – Crvenu Zvezdu i Partizan. Oni su, ne pod kontrolom države, već pod direktnom kontrolom Aleksandra Vučića, isto kao i navijači, i od njih ne treba očekivati bilo kakvu reakciju. Mnogi tvrde da kada se oni budu probudili i javili za reč, naročito navijači, onda će se i ovoj vlasti približiti kraj.

Zašto ćute? Zašto ne podrže vlast u izborima koji dovedu do toga da Srbija ima jednomisleći parlament? Mogu da podrže i batinaše koji tuku političare, pale kuće novinarima, ruše Savamalu, ali to treba da kažu. Srpski sportisti ćute, rade svoj posao, žive prebogato i nestvarno u odnosu na narod iz kojeg potiču, ovi što su u zemlji uglavnom od državnih para, i zašto da se zameraju bilo kome. Čast sportista brane oni bivši koji su, takođe zadužili svoju zemlju.

Niko nije zamerio ni Veselinu Vujoviću, ni Danilu Ikodinoviću, kada su podržali Vučićevu listu za beogradske izbore pre dve godine. Ljudi su se svojim karijerama ispisali zlatnu stranicu svoje zemlje i na kraju imaju svoje mišljenje. Sada, međutim, doživljavaju torturu zato što su ponovo istakli svoj stav koji se razlikuje od zvaničnog. Ne slažu se sa politikom predsednika Srbije. Njihovo pravo. Konformisti, verovatno vide kako oni sada prolaze, kako je prošao legendarni Duško Vujošević koji je morao da napusti kormilo Partizana da bi „klub imao leba da jede“, i vele – bolje da ćutimo i da se ne zameramo, ima ko da priča umesto nas.

A, kada jednog dana sve ovo prođe, neko će pitati – Zašto ste ćutali, zašto su rasni protesti u Americi bili važniji od protesta u Srbiji, ili litije u Crnoj Gori od brutalne intervencije policije u Beogradu. Zna se njihov odgovor, ali to nikako ne može da opravda toliku apatiju. To neoglašavanje i nemanje petlje je ogromna neodgovornost. Ako neko zasluži da ponese dres sa grbom svoje države, ima i obavezu prema toj državi mnogo više od običnog sveta. Ima obavezu da kaže da se nečim slaže ili ne, da pokaže svoj karakter kao što ga pokazuje na sportskom terenu. U najmanju ruku dužni su da kažu da Srbija nije ničije vlasništvo već država svih građana.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera