Oglasi

Sociolog Jovo Bakić: Kako se vratila krajnja desnica

Iz štampe je nedavno izašla Bakićeva knjiga 'Evropska krajnja desnica od 1945. do 2018.' u kojoj sociolog pokušava dokučiti prijetnje evropskoj budućnosti!
Bakić: Ko neće da govori o evropskom imperijalizmu i kolonijalizmu, ne bi smio riječ da prozbori o evropskim vrijednostimaAl Jazeera

Beogradski sociolog Jovo Bakić kaže da nakon poraza fašizma i njegove potpune kompromitacije u Drugom svjetskom ratu, usljed dotad neviđenih razmjera i prirode zločina, krajnja desnica se našla u veoma nezavidnoj situaciji - nisu mogli da se odvoje od fašističkih uzora, a pozivanje na njih vodilo je pravno-političkom sankcionisanju u većini država tzv. parlamentarne demokratije odnosno u starim evropskim oligarhijama, koje nisu mogle dozvoliti još jednu fašističku avanturu u svjetlu opasnosti od svjetske socijalističke revolucije.

„Upravo ova opasnost dovela je i do razvoja države socijalnog staranja (welfare state), pa je, uz posvemašnje razaranje bogatstva u dva svetska rata, i ona suštinski doprinela smanjivanju društvenih nejednakosti“, kaže Bakić.

„Jednostavno, strah od revolucije je kapitaliste gonio da deo svog bogatstva podele sa sirotinjom“.

Iz štampe je nedavno izašla Bakićeva knjiga Evropska krajnja desnica od 1945. do 2018. u kojoj sociolog kroz analizu historijate, društvenih uslova, ideologije i prakse savremene krajnje desnice od kraja Drugog svjetskog rata do danas u evropskim državama pokušava dokučiti koje su to prijetnje zajedničkoj evropskoj budućnosti!

  • Kako će se desnica ponašati nakon razvoja države socijalnog staranja, u smislu njene transformacije i utjecaja?

Proboj nove levice 1968, koja je radikalno kritikovala zastareli i uštogljeni buržoaski poredak, nadahnuta u velikoj meri dostignućima socijalističkih revolucija od Jugoslavije do Kine, ali i procesom dekolonizacije, doveo je u krizu kapitalizam. Ne samo što su, na početku Hladnog rata, obaveštajne službe SAD i drugih kapitalističkih zemalja preuzele različite nacističke kadrove, kao iskusne i obaveštene antikomuniste, već su sada i kapitalisti obnovili svoj interes za krajnju desnicu, pa su počeli da finansiraju one među njima koje su prepoznali kao potencijalno uspešne braniče kapitalizma. Nakon 1968., u redovima krajnje desnice dolazi do postepenog sazrevanja svesti da otvoreni fašizam ne donosi ploda, te da je potreban prefinjeniji pristup antifašističkoj javnosti. Izbacuju se postepeno i tegobno tokom 1970-ih i 1980-ih uniforme, fašistički pozdravi, kukasti i keltski krstovi, pozivanje na Hitlera (u većoj meri) i Musolinija (u manjoj meri). Francuska „nova desnica“, na čelu s Alenom de Benoa, uvodi ideološke novotarije, koje će docnije prihvatiti stranke krajnje desnice širom Evrope. Najbitnija je „etnopluralizam“, tj. shvatanje da se kulture ne smeju mešati. Iza kultura su se krile konfesije, a iza konfesija, s obzirom da su muslimani u Evropi najčešće bili iz zemalja Magreba ili podsaharske Afrike, rasizam. Otuda se ova novotarija naziva i kulturnim rasizmom, jer jednim delom ugađa političkoj korektnosti, pa nije otvoreno odnosno biološki rasistička, iako je jasno da su granice između biologije i kulture u etnopluralizmu veoma porozne.

  • Francuski filozof Bernard-Henri Levy i grupa drugih evropskih intelektualaca su pred izbore za evropski Parlament u maju ove godine pozvali na spas Evrope. Je li, po vama, Evropa sada ugrožena?

Bernar-Anri Levi je, poput drugih „novih filozofa“, ušao u javni život 1968. kao maoista, da bi naposletku postao liberal i pobornik svake američke imperijalističke agresije u svetu. Kao takav, on nema nikakav moralni autoritet da govori o bilo čemu, pa ni o Evropi. Uopšte, čitav diskurs o „Evropi“ i „evropskim vrednostima“ uveliko je licemeran, jer Musolini i Hitler su takođe proizvod kapitalizma i imperijalizmom uzrokovanih protivrečnosti evropske kulture, pa su se i oni zalagali za „novu Evropu“; a i danas se krajnji desničari u musolinijevskom maniru zalažu za „Evropu tvrđavu“ i dižu zidove, nadograđuju ih žilet-žicom i puštaju kroz nju struju. Kako je Horkhajmer govorio: „onaj ko neće da govori o kapitalizmu, neka ćuti o fašizmu“. Na sličan način bi se moglo kazati da onaj ko neće da govori o evropskom imperijalizmu i kolonijalizmu, kao i rasizmu kojim su pravdani, ne bi smeo reč da prozbori o evropskim vrednostima. Primerice, Francuska je odgovorna za smrt milion Alžiraca tokom Alžirskog rata 1954-62, a Nizozemska za genocid u Indoneziji, Nemačka za genocid u Namibiji, a Velika Britanija za niz masovnih zločina po zemaljskom šaru.

  • Jedna od vaših teza koju često spominjete je da je u Evropi islamofobija zamijenila antisemitizam. Kako je došlo do toga?

Evropljani su nakon 1945. shvatili da su se masovno poneli kao neljudi prema Jevrejima. Otuda otvoreni antisemiti nisu mogli da računaju na značajniji izborni uspeh. No, dok za neku otrovnu antisemitsku izjavu možete da završite u zatvoru, za istu takvu islamofobičnu izjavu nagradiće vas izbornim uspehom. Najdrastičniji primer je Hert Vilders, vođ nizozemskih Slobodara, koji je kazao da bi muslimani trebalo da čiste ulice četkicama za zube, baš onako kako su radili Jevreji nakon pripojenja Austrije Trećem rajhu 1938. Čovek se hvali kako je preko 30 puta posetio Izrael i kako je prijatelj s izraelskim krajnjim desničarom Avigdorom Libermanom. Islamofobija ih spaja. Nije hteo da sarađuje s francuskim Nacionalnim frontom sve dok se na čelu nalazio antisemita Žan-Mari Le Pen, ali je, čim je islamofopkinja Le Pen očistila stranku od najotrovnijih antisemita, isteravši naposletku i oca iz nje, put za saradnju bio otvoren.

  • Kako je uopće došlo do ponovnog porasta desnice, jačanja autokratskih režima i populizma u Evropi? Kolika je tu odgovornost ljevice i njenog ne adekvatnog odgovora na društvene izazove?

Neoliberalna kontrarevolucija, započeta u ekstremno-desničarskom Pinočeovom Čileu, još u prvoj polovini 1970-ih, kada su tamo poslati „čikaški momci“, nastavljena u Velikoj Britaniji i SAD početkom 1980-ih, a razmahana nakon sloma evropskog socijalizma 1990-ih i 2000-ih, dovela je do golemog rasta društvenih nejednakosti. Danas su one niže samo od onih iz 1914, kada su bile najviše otkada se statistički mogu pratiti. Stranke ne predstavljaju interese građana nego kapitala, i deo su oligarhijskih struktura. Pripadnici srednjih slojeva i radnika nemaju svetlu perspektivu, jer po prvi put mlada generacija nije ubeđena da će živeti bolje od prethodne. Otuda razočaranost politikom i smanjivanje učešća građana u stranačkom životu. Tokom 1980-ih bilo je 15 odsto građana EU u strankama, a danas ispod 5 odsto. Komunisti su svuda u povlačenju nakon sloma evropskog socijalizma, a socijalni demokrati su se neoliberalizovali, naročito nakon 1990, pa danas brane interese kapitala i srednjih slojeva. Krajnji desničari su iskoristili priliku da se predstave kao prijatelji radnika i veći demokrati od oligarha, iako su u stvari autoritarni demagozi koji bi zloupotrebili sredstva neposredne demokratije u svrhe uspostavljanja i učvršćivanja autoritarne vlasti.

  • Jesu li evropski procesi mogli utjecati na jačanje etno-nacionalnih politika u zemljama zapadnog Balkana? Tenzije u ovom dijelu Evrope ne prestaju ni nakon okončanja ratova devedesetih?

Nama niko nije neophodan da budemo u neprijateljskim odnosima, a time pokazujemo nepodnošljivu glupost. Naravno, velike sile stalno manipulišu nama, jer im to nije teško. Krajnji desničari takođe nalaze svoju priliku. Primerice, dok su velike sile, uz pomoć domaćih nacionalista, rasturale Jugoslaviju, krajnji desničari iz Francuske i Nemačke su išli u Hrvatsku, gde su ih dočekale idejno bliske ustaše, kako bi se tukli protiv „komunističke Jugoslavije“. Kada je izbio rat u BiH, dolazili su krajnji desničari iz Rusije i drugih zemalja da se na srpskoj strani tuku protiv Bošnjaka, baš kao što su i islamistički borci pristizali u pomoć Bošnjacima protiv Srba i Hrvata. Naposletku, krajnji desničari su bili protiv agresije NATO na SRJ 1999. zbog toga što su „Srbi branili Evropu od islama“. U svim slučajevima smo nacionalne interese ugrozili njihovom „odbranom“, dalekosežno ugrozivši sopstvenu budućnost. Nikada „naša nacija“ ne sme da bude iznad istine i pravde. Naravno, ne samo krajnji desničari, za koje je autoritarni i ksenofobični nacionalizam ono što ih bitno ideološki određuje, već i obični nacionalisti neretko nisu u stanju da se odupru zovu nacionalnog ili konfesionalnog krda, a na uštrb čovečnosti.

  • Najavili ste ulazak u politiku. Jesu li intelektulaci na Balkanu društveno angažirani u dovoljnoj mjeri?

Intelektualac ima obavezu da javno dela, inače nije intelektualac. U Srbiji velika većina ćuti ili horski peva, pa ni ne spada u intelektualce. Zato uživamo u jednom užasnom autoritarno-mafijaškom režimu, jer ako ćute oni koji imaju obavezu da govore i ako se prodaju oni koji to ne bi smeli, onda nije čudo da i građani kažu: „ako se ne bune oni, što bismo se mi bunili; ako se prodaju oni, što se mi ne bismo prodali“. Ne mora intelektualac da bude partijski delatan, ali mora da se jasno opredeljuje o stvarima koje imaju opšti i javni značaj, iako on(a) nije lično zainteresovan(a) za njih. Na žalost, intelektualci, ne samo u zemljama naslednicama Jugoslavije, već i drugde, skloni su izdaji, bilo tako što se odaju nacionalističkom pijanstvu bilo tako što se prodaju imperijalističkim interesima velikih sila ili tako što služe bilo koju vlast zarad materijalne koristi. Malo je autonomnog intelektualnog mišljenja i hrabrosti da se ono javno iskaže bez obzira na posledice, a bez toga nema intelektualca. Stranačko delanje je mač s dve oštrice, jer i tu intelektualac može izdati svoj poziv i postati stranački vojnik bez autonomnog mišljenja, ali može i uticati na stvaranje i vođenje umnije politike, ukoliko stranačke drugarice i drugovi žele da ga čuju.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.