Slučaj Haradinaj: Kad ‘budale’ politički sude

Ramuš Haradinaj, bivši kosovski premijer, a još bivšiji lider Oslobodilačke vojske Kosova, dojučerašnji „zatočenik“ u francuskom Kolmaru (u Beogradu sad „Košmaru“) nije izručen Srbiji po poternici iz 2004. godine. Uprkos vajkanju da je dangubio četiri meseca u Francuskoj dok je čekao konačnu odluku apelacije u Kolmaru, na Kosovo se vratio kao još jedanput heroj.

Uz sve to, dnevnopolitički gledano i „danguba“ mu se ipak isplatila. Jer, pred veoma verovatne predletošnje parlamentarne izbore na Kosovu, u srpskoj poternici i po njega pozitivno završenom procesu (protiv) izručenja imao je jak „štab“ predizborne kampanje i nove poene pobednika protiv Srbije.

S druge strane, iako su razumni glasovi i pre francuske presude upozoravali na ovakav ishod, pa i sada, čak i iz krila srpske vlade ima stavova da nije trebalo imati „podignuta očekivanja“ (Rasim Ljajić, ministar potpredsednik) – zvanični Beograd ih je ipak veoma podigao.

Gradacija na toj lestvici može se videti po obrazloženju premi-predsednika Vučića Vladine zvanične ocene da je ovo bila „sramna, skandalozna i protivpravna odluka“, a da su takvu – to je to obrazloženje – mogle doneti samo „budale“ (više puta ponovljeno tokom „pressice“, a po vanrednoj sednici Vlade).

A može se videti i po takvoj „sitnici“ da su pojedine agencije u „telu“ svoje vesti za odluku imale formulaciju „skandalozna“ izraženu ne kao citat, već novinarski stav.

Prijateljstvo pod crnim velom

U svakom slučaju, u Beogradu preovlađuju ocene da je odluka francuskog suda politička, što nije ništa novo u atmosferi koja povodom sličnih tema – Hag, suđenja, ratni zločini – već duže ima rastući trend.

Novina je možda to što stara teza „pakao, to su drugi“ u ovom slučaju biva usmerena ne samo ka Prištini, već možda i više ka „tradicionalnom srpskom prijatelju“ Francuskoj. Do mere da je udruženje rodbine Srba nastradalih na Kosovu u znak protesta crnom tkaninom prekrilo Spomenik francusko-srpskom prijateljstvu na Kalemegdanu.

U baražu koji je u datoj situaciji usledio, malo će ko pridavati pažnju jednoj notornosti koja se i sada ponavlja i odlično upotrebljava: a to je da je stečen još jedan jak povod da se menadžira vanrednim okolnostima. A to je, znamo, raj za vladavinu kakvoj je vrh ove vlasti najvičniji, a svakako vičniji od prethodnih.

Još kad se tome doda da je istoga dana na tom „rajskom“ drvetu saznanja sazrela još i makedonska jabuka razdora, beogradski menadžeri permanentnih političkih kriza dobili su priliku da jednoga dana imaju vanrednu sednicu vlade povodom odluka „budala“, a već sutradan vanrednu sednicu tela za koordinaciju svih službi bezbednosti.

U tom „organu“ sad Aleksandar Vučić kao koordinator pomalo i kohabitira sa svojom novostečenom funkcijom (još neinaugurisanog, ali) „izabranog predsednika“.

Ovo podizanje temperature, posle podignutih očekivanja od zahteva za izručenjem, u izvesnom smislu jeste kontrateza, ako ne i prirodni nastavak u balkanskom sistemu spojenih sudova – slavodobitnog, pobedničkog i likujućeg povratka „heroja Haradinaja“.

Međutim, sve ovo ne znači da je situacija bezazlena i da ima samo ove dnevno-političke i propagandne efekte. Oni ne moraju biti suštinski, ali se najjasnije vide i kao takvi mogu da ukazuju i na buduće dubinske tendencije u razvoju situacije na Balkanu.

Opasne teze i zapaljiva svjedočenja

Sam Haradinaj, kao potencijalni novouzdignuti kosovski lider, sa možda i značajnim funkcijama posle izbora, po sletanju u Prištinu izgovorio je u tom smislu nekoliko indikativnih, i ako nisu samo predizborna retorika, opasnih teza.

„Imamo suseda koji je neprijatelj“; „ideja moje ekstradicije Srbiji značilo bi poziv na rat i nisam se šalio kad sam to rekao“; „mi moramo da pokažemo mesto neprijatelju Srbiji, i trebamo da uradimo onako kako je uradio Hrvat“ – ključne su među njima.

S druge strane, kad su već pred sudom „propali“ dokazi i svedočenja koje je dostavila Srbija, premijer Vučić je na pomenutoj konferenciji dozvolio sebi da čita neka od njih. Upravo onakva kakva raspaljuju strasti. “Silom su mi gurnuli flašu u usta i morala sam da popijem mokraću, Potom su me silovali na monstruozan način”,. “Terali su nas da pijemo mokraću, jedemo izmet…Sekli su uši…”, čitao je premijer…

I, po običaju poentirao – konspirativnošću i ličnim primerom: “Sve što se dešavalo prethodnih dana, reč je o pripremanoj akciji. Posle sastanka održanog u jednoj zemlji došlo je do radikalizacije albanskog ponašanja. Pitanje je šta je njihov konačni cilj. Ratni zločin je krivično delo koje ne zastareva. U skladu sa tim ću nastaviti da se ponašam”.

Međutim, u čitavom dugom obraćanju javnosti provejavalo je da se u ovom slučaju radi o dokazanom zločincu, iako mu nije bilo suđeno i iako je u Hagu, uprkos dokazanim zločinima izostao dokaz njegovog učešća u njima.

Kad se posle ovakvog usijanja postavi dugoročno značajno pitanje – šta će biti sa nastavkom briselskog dijaloga, procesa pomirenja i suočavanjem sa prošlošću – odgovor je pozitivan, ali veoma načelan – nastaviće se, jer bez normalizacije nema trajne stabilnosti. Samo je pitanje koliko učestalo „razigravanje“ ekcesa unazađuje stabilnost, da ne pominjemo da „ono što je uradio Hrvat“ veoma mnogo liči na – dalja „premeštanja naroda“…

Heroji, potiranje tragova i satiranje svjedoka

U ovakvoj atmosferi pred očima javnosti je u drugi, ili čak neki dalji plan, dospeo sam „meritum“ slučaja Haradinaj.

Još kod njegovog privođenja pre četiri meseca, nametnulo se jedno jeretičko poređenje koje se ređe ili nikako ne uspostavlja. Nije li očekivanje da će on (ponovo) biti suđen za ratne zločine jednako kao kad bi neko, daleko bilo, pedesetih u Srbiji poželeo da se za zločine sudi recimo – Slobodanu Peneziću Krcunu. Junaku, prvoborcu oslobodilačke borbe.

Ovo hipotetičko, retroaktivno i radikalno poređenje pokazalo je u ovom slučaju smislenost. Haradinajev herojski povratak i oduševljenje njegovih pristalica i budućih glasača (a bez učešća prištinskih vlasti u „vatrometu!) pokazalo je da su nacionalni heroji, prvoborci i oslobodioci nesporni, makar u herojstvima i prekoračivali pravila rata. A posleratnu moć koristili za potiranje tragova, ako ih je bilo, ili satiranje svedoka ako su se usudili da to budu.

Uverenost u Srbiji da će biti suđenja nije imala u vidu ovu „tešku metaforu“. Ali što je još teže, gubilo se iz vida nešto važnije. Većina evropskih zemalja, dakako, ne smatra Kosovo srpskom pokrajinom, već priznatom državom, te su im i potezi bitno drugačiji od onih kakve Srbija očekuje od sebe same, pa sledstveno i od drugih.

Najbolje se ta zabluda vidi u insistiranju na tezi kako je odluka „budala“ – politička. Neko je na društvenim mrežama napisao tačno ono na šta je autor ovih redova prvo pomislio o toj tezi – pa ne utiče, valjda, politika na sudstvo u „razrađenijim demokratijama“ u toj meri kao kod nas.

Potom, činjenica da je sud u Kolmaru odbacio zahtev Srbije „iz proceduralnih razloga“ izaziva zvanično negodovanje do užasavanja – a sva je dokumentacija uredno podneta i u skladu sa evropskim pravilima. Međutim, s druge strane,  istovremeno budi nove nade da se suđenje Haradinaju negde može obnoviti, baš zato što je ovo odbačeno „samo“ proceduralno.

Nema suda za zlikovce ako nisu – Srbi

Te i takve nade vezuju se i za instituciju na pomolu – kosovski sud za ratne zločine, ali su i one šire u društvu prožete istom dozom „rodoljubive skepse“ da nema suda koji će osuditi zlikovce – ako nisu Srbi.

Nedostatak osećaja za tu realnost, sasvim drugačiju nego što je srpska, rezultirala je i pozivom ambasadora Srbije u Francuskoj „na konsultacije“ kao i oštrom notom ambasadorki ove zemlje.

Umesto toga, svakako bi  – umesto usmeravanja javne pažnje na sve nove i nove „druge“ kao sukrivce za „našu muku“ i sablažnjujuće čitanje svedočenja pred TV- kamerama – bilo mnogo poželjnije kada bi vlasti u Srbiji ozbiljno razmišljale i o primedbama iz sveta koje je i ovaj slučaj „ispovrteo“.

Zašto se, na primer, u obrazloženju „kol(š)marske presude“  kaže da bi drugačija odluka od donete mogla da bude opasna po podnosioca zahteva? Zbog rizika sukoba, ili zbog nečeg drugog… Zašto Ulrike Lunaček, potpredsednica Evropskog parlamenta i izvestiteljka za Kosovo kaže da Srbiji ne treba više dozvoliti da barata zastarelim poternicama?

Ili, ima li istine u tvrdnji jednog poznatog beogradskog stručnjaka za ljudska prava  da je „izvrdavanje izručenja“ možda posledica činjenice da je srpsko pravosuđe veoma „rasklimatano“, a da dokaz tome može biti i to što mesecima nije izabran tužilac za ratne zločine. (Ovaj bivši, pak, tvrdi da su ponuđeni dokazi protiv Haradinaja „tvrdi kao kuća“.)

I – u kakvoj će vezi takva klimavost biti sa „narastajućim“ budućim kosovskim sudom?

„Bojim se da moja generacija neće doživeti pomirenje“, reče ovim povodom min-Ljajić. A pijeteta za žrtve, već ionako nema. Dodali bismo – ni na jednoj strani.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera