Slučaj Ćuruvija: Slugama kazne, inspiratori ‘nedostupni’

Ako ste pomislili da je “počelo” ili “stalo” prevarili ste se.  Nije, dakle, počelo rasvetljavanje ubistava novinara u Srbiji i teško je poverovati da je s tom praksom gotovo. Političarima na vlasti i onima koji hrle da dođu umesto njih ostala su još dva imena da punim ustima obećavaju kako će da otkriju ubice novinarke Duge Radislave Dade Vujasonović  i dopisnika Večernjih novosti iz Jagodine Milana Pantića. Ukoliko se i prekine sa praksom likvidacija nepodobnih novinara na javnoj sceni će i dalje sve ostati kao što je bilo poslednjih nekoliko decenija: verbalne pretnje, različiti pritisci i fizički napadi.

Prema podacima Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) samo u ovoj godini bilo je više od sedamdeset (prijavljenih!) fizičkih napada, pritiskaka i verbalnih pretnji našim kolegama. Podaci Udruženja novinara Srbije (UNS) opominju da je u Srbiji u periodu 1991-2001, čak 39 novinara i medijskih radnika ubijeno, kidnapovano, nestalo ili izgubilo život pod nerasvetljenim okolnostima. Široj javnosti su poznatia samo ubistva  bivšeg urednika i vlasnika Dnevnog telegrafa i nedeljnika Evropljanina Slavka Ćuruvije,Vujasinovićeve i Pantića. Za one sklone tvrdnjama da ni u svetu nije bolje evo podatka Međunarodne federacije novinara (IFJ koju ukazuju da je u posljednjih šest godina širom sveta ubijeno više od 600 novinara.

(Pre)duge istrage, suđenja i podmetanja

Radislava Dada Vujasinović pronađena je mrtva u njenom stanu 9. aprila 1994. godine, a ni posle 24 godine od ubistva nije se maklo od predistražnog postupka. Prvobitna verzija upućuje da je izvršila samoubistvo pucnjem u grudi iz lovačke puške. Istraga je obnovljana više puta, a njena porodica je angažovala i privatnog balističara (Zoran Jovanović) koji je utvrdio da je na fotelji osim ubijene bila još jedna krvna grupa. Nalaz je dostavljen je Tužilaštvu decembra iste godine. Dokaz nije prihvaćen. Šesnaest godina kasnije, balističar Vladimir Kostić je sudu predao nalaz u kojem stoji da su u telu Vujasinovićeve pronađena dva “filcana čepa”, što znači da je u sebe pucala dva puta. Slučaj je potom preinačen u ubistvo i pokrenut je pretkrivični postupak.

Nakon toga Holandski forenzički institut u Hagu utvrdio je da je u telu Dade Vujasinović pronađen samo jedan filcani čep i tek na insistiranje Komisije za istraživanje ubistava novinara koju je predvodio Veran Matić, dokazni materijal je pronađen “u ormaru policajca koji je preminuo…”.

Novinar Milan Pantić ubijen je pre 17 godina je ubijen u ulazu zgrade u kojoj je živeo. Njegov “greh” je pisanje o malverzacijama u privredi kraja u kom je živeo, zloupotrebama i uticaju na pravosuđe. Istraga je okončana tek prošle godine, a tzv Veranova komisija saopštila je prošle godine da je motiv za Pantićevo ubistvo “pljačkaška privatizacija u kojoj je više lica primilo milionski mito i koja je ostala bez sudskog epiloga”.

Slavko Ćuruvija likvidiran je u ulazu zgrade u kojoj je živeo 11. aprila 1999. godine, na Uskrs, što ne ide u prilog pravoslavcima koji vole da ističu svoju pobožnost i dobrodušnost. Istraga je potrajala skoro 16 godina, a suđenje je otpočelo pre četiri godine. Na optuženičkoj klupi našli su se načelnik resora Državne bezbednosti Radomir Marković, načelnik beogradskog centra DB-a Milan Radonjić, glavni obaveštajni inspektor u Drugoj upravi resora Ratko Romić i pripadnik rezervnog sastava tog resora Miroslav Kurak koji je već godinama u bekstvu s poslednjom “lokacijom” negde u Africi.

Izvršiocima “stotka”

U petak, 5. aprila u “slučaju Ćuruvija” Radomir Marković i Milan Radonjić osuđeni su na trisdesetogodišnje zatvorske kazne, a Ratko Romić i Miroslav Kurak na po 20 godina. Marković za krivično delo podstrekivanja na teško ubistvo, Radonjić za krivično delo teško ubistvo u saizvršilaštvu. Njega je Tužilaštvo teretilo i za podstrekivanje na teško ubistvo. Romić za teško ubistvo u saizvršilaštvu i za njega je tužilaštvo tražilo 40 godina zatvora. Optužen je da je bio saučesnik i što je prilikom ubistva drškom pištolja udario Ćuruvijinu nevenčanu suprugu Branku Prpu. Najzad, Kurak, koji je kao i Radonjić i Romić osuđen za teško ubistvo u saučesništvu. Iako u optužnici stoji da je on ispalio 17 metaka u Slavka Ćuruviju, presudom nije potvrđeno da je to bio Kurak, već da je to učinila N. N. osoba.

Marković se nalazi na izdržavanju jedinstvene kazne u požarevačkom zatvoru zbog ubistva četiri člana Srpskog pokreta obnove (slučaj “Ibarska magistrala”),  Ivana Stambolića i Zorana Đinđića. Radonjić je uhapšen 2013. godine kada je pokrenuta zvanična istraga, ali mu je odlukom suda sredinom 2017. godine, posle tri i po godine proveedne u zatvoru, određen kućni pritvor. Prema  pisanju medija on je naredio Ćuruvijino praćenje i tražo da ga o njegovom kretanju obaveštavaju na svakih pet minuta, a na dan ubistva tražio je izveštaje “iz minuta u minut”.

Osim Kuraka koji je i dalje u bekstvu, izricanju presude prisustvovali su ostali usumnjičeni i svi su negirali krivicu. Obrazlažući presudu, sudija Snežena Jovanović rekla je da je sudsko veće većinom glasova (2:1) odlučilo da su optuženi krivi što su 11. aprila 1999. godine “po nalogu nepoznate osobe”, sa umišljajem ubili Ćuruviju. Romiću i Radonjiću se u kaznu uračunava i vreme koje su proveli u pritvoru i kućnom pritvoru. Na ovu odluku suda, i tužilaštvo i odbrana imaju pravo žalbe Apelacionom sudu.

Reagovanja: Od jednog do drugog pola

Advokatica Milana Radonjića i Ratka Romića, Zora Dobričanin Nikodinović izjavila je da se ni posle presude ne zna ko je ubio Slavka Ćuruviju, navodeći da je presuda doneta “na osnovu medijskih spinova, a ne na osnovu dokaza u spisima predmeta”. Ovo je bilo suđenje jednom vremenu, ovo je bilo suđenje Resoru DB i ovo ne služi nikome na čast, rekla je novinarima ispred Specijalnog suda u Ustaničkoj ulici.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da je veoma zadovoljan što je postupak za ubistvo Slavka Ćuruvije današnjom presudom pred Specijalnim sudom doveden do kraja i da je to veoma važna poruka.  Vučić, koji se inače meša u sve poslove, nije propustio da kaže da ne želi da se meša sudijama u posao, da ne ide protiv odbrane ili tužilaštva…  i istakao da je ova presuda “važna karika u stvaranju istinski pravne države u Srbiji”.

Jelena Ćuruvija, kćerka novinara Slavka Ćuruvije je mišljenja da se u slučaju presude za ubistvo njenog oca u suštini ne može govoriti o pravdi zato što nije zvanično rečeno i nisu optuženi nalogodavci, ljudi za koje, kako je rekla, svi misle da to jesu. “Ljudi koji su tada bili u vlasti i čovek koji je tada bio ministar informisanja, a danas predsednik države, snose definitivno deo odgovornosti ne samo za tatinu smrt, nego, u suštini, za uništenje njegovih novina… To je trajalo nekoliko meseci pre njegove smrti, kao uvod u taj konačan čin. Tako da smatram da jeste njegova odgovornost da se taj proces za vreme njegove vladavine reši”.

“Generalno, živeći ovde, imam utisak da se ništa nije promenilo, nažalost… Sa svim protestima i svim što se dešava danas u Srbiji. U tom smislu, konstantno je osećanje ne samo mene nego, očito, mnogih građana da živimo u modifikovanim devedesetim” i da “u tom smislu stoji ta gorčina da su možda oni koji su došli 2000, mogli ovo da reše, a nisu, i samim tim zaprepašćenje da su baš oni koji su tada bili (na vlasti) deo ovog, nazovi, rešenja”, kazala je Ćuruvija.

Mira i Sloba u svakoj kombinaciji

Ćuruviju sam dugo i dobro poznavao. U trenutku kada je na kormilu Borbe nasledio Manojla Vukotića promovisao me je u pod-narednika u unutrašnjo-političkoj rubrici Lista. Nije pomoglo vajkanje da još nisam zreo za tako nešto. Forsirao me je. Mnogi su mislili da sam bio više nego privilegovan, pogotovo kada me je (sa Grujicom Spasovićem) postavio za urednika “frankfurtskog izdanja”. Ipak, nije me zvao i odveo u Telegraf, svoj prvi projekat koji je pokrenuo zajedno sa još jednim, meni veoma bliskim kolegom iz redakcije Momčilom Đorgovićem. Kada sam ga pitao zašto me nije pozvao u šali mi je pomenuo dva razloga koja sam  usvojio polovično. Prvi, da sam u vreme njegovog bega iz ekipe otišao u ratno Sarajevo (što je bila isključivo njegova ideja, mora se priznati) i drugi da je njegova novina ispod mog nivoa, ali da on to mora da radi zbog tiraža.

Na dan njegovog ubistva sreli smo se, nekoliko sati pre likvidacije, na početku Knez Mihailove ulice, kod Palate Albanija. Bio je sa Brankom. Pozdravili smo se i kratko razgovarali. Malo me je pecnuo što sam ostao veran “Mijiću i Borbi”, a na moju utuk da me nije hteo samo se nasmešio i otišao. Kad je napustio redakciju mnogi su ga (nalikujući na travničku raju koja se junačila prema veziru koji je odlazio) optuživali kao “policijskog čoveka”. Svi su lako i brzo zaboravili da je upravo Slavko posle Staše Marinkovića u tu novinu uneo neverovatnu dozu slobode.

Optužnica sadrži jednu zanimljivu rečenicu, da je Ćuruvija  ubijen “zbog javnog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritike nosilaca političke vlasti…” On jeste, posebno u svojim listovima kritikovao režim (Slobodana Miloševića), podržavao studentski protest i pisao “o ratovima u SFRJ”, ali mnogima, ako i primete, verovatno nije poznato njegovo istupanje u inostranstvu.  U trenutku kada je njegov Dnevni telegraf imao veliki tiraž Ćuruvija se nekako obreo u Sjedinjenim državama i, kako je novinarska čaršija pričala imao zapažen govor u Kongresu. Ta priča imala je i šlag. Navodno su mu Amerikanci kazali da bi ga podržali ako se kandiduje za predsednika Srbije i, pošto nije imao stranku, predlagali mu ga bude nečiji kandidat. Sve je naslonjeno na navodnu pomoć (80.000 DEM) Miloševićeve supruge Mire Marković kao početni kapital za osnivanje Telegrafa. Kada je predsednici Jugoslovenske levice (JUL) predložio da ga stavi na listu ona mu je svojim šuškavim glasom s prekorom rekla kako to može od nje da traži kada je kandidat njen suprug.  Pitao sam ga o tome, ali neću reći (obećao sam mu to) šta mi je kazao, ali hoću jednu sitnicu iz doba njegovog uređivanje Borbe.

Nekoliko dana bio je u Hrvatskoj, jureći valjda nekakve papire o svojoj kući na Jadranu. Ivan Torov mu je bio zamenik, sledio je desk i moja malenkost. Jednog dana prišla mi je Gordana Logar (kasnije njegova naslednica) i zamolila da “pustim” njen intervju sa Desom Trevisan, dopisnicom Times-a iz Beograda. Ništa sporno, ali nisam znao da je to Slavko već odbio da objavi. Gordana je ćutala, a dosta kasnije sam doznao da je Desa jednom prilikom na prijemu u Međunarodnom pres-centru (malo pod “gasom”)  skinula Miloševićevu fotografiju sa zida, bacila je na pod i izgazila. Naravno, Mira je posle zvala Ćuruviju i natrljala mu nos. Tek godinu kasnije ispričao mi je kako me je (od)branio. To se ne zaboravlja!

Mnogo toga o Ćuruviji zna srpska i šira javnost, da su novine zabranjivane, kažnjavane. Pred jednu Novu godinu Milošević je pozvao nekoliko glavnih urednika najuticajnijih medija u svoje sklonište u Dobanovcima i zamolio ih da ga ne diraju ali da šibaju po premijeru Mirku Marjanoviću (knjindži, poznatom po “Jeba ga ti, Slobodane”) i ministrima u vladi.

Zašto je sve trajalo ovako dugo. Igre tokom istrage i suđenja neprestano su ukazivale da je ubica – država. Nalogodavci i inspiratori ostali su još jednom izvan domašaja, nedostupni tužilaštvu i sudu. Pomislite samo KO je mogao da “odobri” ovakvo ubistvo. Razmišljam o ovom Kuraku. Njegovi nadređeni  su mislili da će režim kojem su bili verne sluge večno da traje i prineli su glave na panj, a egzekutor već mnoge podseća na negativca iz američkih filmova, Ne odobravaju ono što je učinio, ali beg svakako.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera