Slijepa ulica Dobrice Ćosića i ćorsokak Milorada Ekmečića

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić brine za dobrobit građana svoje zemlje, pogotovo ako su članovi njegove stranke, danonoćno se bori za budućnost Srbije ili bar njenog naprednjačkog dela, ali ne zaboravlja ni prošlost, jer dobro zna da bez mračne prošlosti neće biti ni još mračnije budućnosti. Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić obavestio je javnost da je na adresu Skupštine grada Beograda stigao Vučićev predlog da Dobrica Ćosić i Milorad Ekmečić dobiju svoje ulice u prestonici.

Vesić je predsednikov hatišerif obrazložio svojim rečima: “Nema potrebe trošiti reči koliko su oni zaslužni za naše društvo, koliko su uticali na naše društvo i doprineli da se ono razvija u pravcu u kom se razvija danas”.

Iako je Vučić predlog podneo kao građanin, Vesić nimalo ne sumnja da će se Komisija za spomenike, nazive trgova i ulica prema ovom predlogu odnositi kao da ga je podneo predsednik i gospodar Srbije, pa će Ćosić i Ekmečić zasigurno dobiti svoje parče beogradskog asfalta.

Vesić je dodao da “na taj način negujemo kulturu sećanja i pokazujemo da se sećamo ljudi koji su nešto uradili u našem društvu, te da i buduće generacije treba da imaju sećanje na njih”.

Uprkos uvreženom mišljenju da naši političari neprestano lažu, omakne se i njima neki trenutak istine. Ćosić i Ekmečić zaista su presudno uticali na srpsko društvo i trasirali njegov put koji, doduše, ne vodi nikuda, ali to je tek prirodna posledica njihovih ideja. A kad smo već kod negovanja kulture sećanja, red je da podsetimo na neke zasluge dvojice velikana naše kulture, da bi buduće generacije znale čega to tačno treba da se sećaju.

Nacionalni realista

O Dobrici Ćosiću, ocu nacije i militarističke naracije, napisano je mnogo sjajnih tekstova u kojima je demontiran njegov mračni nacionalistički svetonazor i osvetljeni tamni zakuci njegove biografije. Sve što treba znati o Ćosiću može se pročitati u obimnom eseju Mirka Kovača Dobrica Ćosić, kobni otac nacije, preciznom portretu Siroče na materinom grobu iz pera Vuka Perišića i briljantnoj analizi Beda besedništva Slobodana Blagojevića. U tim tekstovima mogu se pronaći i pravi razlozi Vučićeve inicijative. Ne predlaže Vučić da Ćosić dobije ulicu zbog svog književnog dela, jer je svakome ko nešto zna o literaturi jasno da su Ćosićevi romani retrogradna, suvoparna, dozlaboga dosadna nagvaždanja pisana u duhu nacionalnog realizma.

Istini za volju, Ćosić nikada nije ni pisao za prave čitaoce. Smešno je očekivati da ozbiljan čitalac koji je svoj ukus formirao na Prustu, Džojsu, Beketu, Brohu, Kafki, Belom, Rastku Petroviću, Stanislavu Vinaveru, Momčilu Nastasijeviću – može da uživa u Ćosićevoj prozi. Kao što kaže Slobodan Blagojević u tekstu Jadi starog Aralice, Dobrica Ćosić “ne vlada književnošću (i lijepim pisanjem i estetskim obimom toga pojma) kao Stevan Sremac ili Milovan Glišić, da ne pominjem Boru Stankovića i Simu Matavulja (a Ivo Andrić i Miloš Crnjanski bi mogle biti njegove izvangalaktičke primisli koje bi mu mogle pasti na pamet samo u nekom neočekivanom i nezasluženom nadahnuću)”.

Vraćanje duga duhovnim očevima

Motivi Vučićevog predloga su ideološke prirode. Ćosić i Ekmečić su bili aktivni učesnici nacionalističke kontrarevolucije, ideolozi krvi i tla, autori projekta Velike Srbije na čijem je gradilištu Vučić proveo svoju političku mladost, pod skutima četničkog vojvode Vojislava Šešelja. Jednostavno, Vučić je izašao ispod Ekmečićevog gunja i Ćosićeve maskirne uniforme, pa je red da se oduži svojim duhovnim očevima. Svojim predlogom Vučić pokazuje da je i dalje odan ranom sebi, te da su kod njega proevropske promene bile samo kozmetičke prirode.

Ćosić u ovakvoj Srbiji treba da dobije ulicu, jer je bio rankovićevac, autoritarac pod krinkama različitih ideologija, koordinator akademika na izradi Memoranduma SANU, ideolog humanog preseljenja, Miloševićev verni dvorjanin i intelektualna podrška, prijatelj i savetnik Radovana Karadžića, predsednik Savezne republike Jugoslavije u čijem mandatu su oteti i pobijeni Muslimani u Štrpcima, te glavni zagovornik i propagator srpske ugroženosti. Od potonje floskule Ćosić je uspeo da napravi karijeru.

O tome odlično piše Kovač u pomenutom eseju: “Dobrica Ćosić je na lak način stekao slavu. Brigu za svoju naciju pretvorio je u biznis, a onda je postao ovisnik, nije više bio u stanju ni o čemu drugom govoriti doli o srpskim nesrećama. On je umislio da je kažnjen, da se na njega i njegov narod sručio gnjev bogova i da je njegova spisateljska i mesijanska uloga sve to objaviti, sve to obznaniti naričući poput Joba. To je unosan, lijep i lak posao, nije potrebna neka velika stručnost, vokabular je siromašan i jednostavan – dovoljno je stotinjak riječi, a u besjedama jedan do dva paradoksa, da bi se tako vrtjela ista ploča, a bogme, što manje riječi to bliže svom narodu”.

Deda, Ćosićevo ilegalno ime

Nije se Ćosić zaustavio samo na ideološkom radu, već se bacio i na obavljanje praktičnih poslova. Njegova uloga u raspirivanju nacionalizma i ludila krajem ‘80-ih je ogromna i nezamenljiva. O tome je sam Ćosić više puta pisao, hvaleći samog sebe. U Večernjim novostima 2002. godine pisao je kako je 1986. organizovao sastanak sa petnaestoricom kosovskih Srba u bašti kafane “Trandafilović” na Čuburi, kako im je predložio da napišu peticiju sa svojim zahtevima i izložio njen sadržaj, potom je redigovao i dorađivao tu peticiju, a onda veli: “Moje ilegalno ime za Srbe na Kosovu bilo je ‘Deda’. Čak su me i moji vršnjaci i starci zvali Deda”.

Analizirajući ovo Ćosićevo nehotično priznanje, Vuk Perišić u pomenutom tekstu kaže: “Jednim jedinim piščevim zapisom nepromišljeno je demantirao propagandnu mantru o spontanosti prvih mitinga. No to je manje važno. Nitko drugi nego Dobrica Ćosić: osobno i sa zadovoljstvom oborio je prvu dominu. Odložio je pero, ustao od pisaćeg stola, dohvatio se telefona i izdavao operativne upute i naloge”.

Ćosić je posredovao između kosovske grupe Miroslava Šolevića i Predsedništva Srbije, koordinisao je akcije sa njima, povlačio je konce burnih događaja kao čovek iz senke. Miroslav Šolević, kao Ćosićev čovek, potom je postao organizator velikih mitinga i glavni poslovođa Antibirokratske revolucije. Organizovao je i onaj čuveni skup Srba u Kosovu Polju na kojem je Slobodan Milošević prvi put osetio moć nad masom, izgovorio čuvenu rečenicu “Niko ne sme da vas bije” i otkrio samog sebe, na nesreću svih naroda bivše Jugoslavije.

Kad pisac bira srpske vođe

Nije se Ćosić bavio samo Kosovom, već je svoje pipke pustio po svim bezecovanim krajevima buduće velikosrpske države. Vredno je radio na režiranju srpske stvari u Hrvatskoj, o čemu sam kaže u Večernjim novostima: “Imao sam sreću da 1989. i 1990. godine sarađujem s Jovanom Raškovićem na osnivanju stranke i sastavljanju njenog programa. Prvi dogovor o osnivanju, programskom karakteru i nazivu političke stranke Srba u Hrvatskoj, uz učešće nekoliko Srba iz Kninske krajine, Šibenika i Bukovice, kao i nekih uglednih Srba iz Hrvatske, nastanjenih u Beogradu, postignut je u zgradi Srpske akademije nauka i umetnosti, u mojoj režiji, naravno, bez znanja rukovodstva Akademije”.

Umešao je Ćosić svoje prste i u bosanski lonac, tačnije – lično je odgovoran što je Karadžić preuzeo vođstvo nad bosanskim Srbima. U Dugi od 9. jula 1994. sam Ćosić veli, sa neskrivenim ponosom: “Ja sam pre osnivanja SDS-a uveliko radio sa Karadžićem i savetovao sve protagoniste političkog organizovanja Srba u Bosni da idu kod Karadžića i da se povezuju s njim. S Karadžićem sam bio u veoma tesnim odnosima, naredio sam mu: ‘Prihvati se privremeno te dužnosti.’ Nisam mogao pretpostaviti da će on postati ovakva figura. To je najdarovitiji srpski političar danas”.

U tom trenutku plodovi Karadžićevog dara merili su se koncentracionim logorima, opsadom Sarajeva, masovnim pokoljima civila, etničkim čišćenjem, silovanjima, pljačkom, razaranjem sela i gradova… Samo zbog ove rečenice zaslužio je Ćosić da dobije ulicu u Beogradu, gradu u kojem je kovao svoje zločinačke planove, u gradu gde je primao buduće ratne zločince i ideologe zla u svojoj otetoj vili na Dedinju, u prestonici udruženog zločinačkog poduhvata.

Izlivi zločinoljublja

Slični izlivi zločinoljublja karakteristični su za Ćosića. Evo, recimo, šta on kaže o Srebrenici: “Srpski ratni zločin u Srebrenici je osveta za muslimanske zločine u Podrinju. Osveta se ne pravda, ali mora da se istinito tumači. Da se desetostruko ne uvećava. Nisu li Srbi bili primorani na svirepost? U verskim i građanskim ratovima svirepost je zakonita”. Školski primer relativizacije i opravdavanja genocida, tipičan i banalan, u skladu sa osnovnim stilskim odlikama Ćosićevog dela.

I to nije usamljen slučaj, već sukus Ćosićevog odnosa prema svetu, o čemu svedoči i njegov zapis o početku rata u Bosni, na kojem je predano radio: “Iz Bosne stižu zastrašujuće vijesti: počeo je rat između Muslimana i Srba. Započeli su ga muslimanski, sarajevski razbojnici, ubijajući Srbe ‘četnike'”.

U knjizi Bosanski rat Ćosić opisuje šta je radio kad je čuo za masakr na Markalama: “Zovem Milorada Ekmečića jer on svaki događaj tumači znanjem i istorijom: ‘To varvarstvo nikako ne može biti srpsko. To je džihadsko. Samo se u islamskom ‘svetom ratu’ tako svirepo za Alaha ubijaju Alahovi vernici. To mi potvrđuje Nikola Koljević koga sam pozvao telefonom i on mi je rekao, čvrsto uveren, da je to muslimanski zločin. General Mladić i svi sarajevski komandanti tvrde da ne mogu da dobace do Markala”.

Pinki je vidio De Gola

Kad istoričar Ekmečićevog kalibra (120 mm) tumači masakr na Markalama “znanjem i istorijom”, onda ta hermeneutika dovede do bezočne laži da su Sarajlije granatirale same sebe. A kad ratni zločinac i ubica Sarajeva Ratko Mladić to potvrdi, zašto takvim autoritetima pisac ne bi verovao?

Kovač piše da su kroz Ćosićevu vilu “prošle sve ‘slavne’ srpske povijesne ličnosti i vojskovođe od Raškovića, Karadžića, Koljevića, vojvode Vučurovića, Martića, do đenerala Mladića, Plavšićke i najutjecajnijeg Srbina Ekmečića koji je zastupao stajalište da za ideju Velike Srbije nije preskupo planirati oko milijun mrtvih Srba”.

I Ekmečić je, poput svog ideološkog sabrata Ćosića, u ključnom trenutku prešao sa reči na dela, pa je tako postao jedan od osnivača Karadžićevog (i Ćosićevog) SDS-a, potom i član Političkog saveta ove zločinačke udruge. Kako sam kaže, tu je vršio i neke specijalne funkcije: “Na prvom mestu je moja uloga u povezivanju delatnosti Srpske demokratske stranke u Bosni i Hercegovini, sa politikom koju je vodio Slobodan Milošević”. Za potonjeg je Ekmečić imao samo reči hvale, govorio je da je Milošević imao “većinu Burkhartovih pretpostavki za istorijsku veličinu”, poredio ga je sa De Golom nazivajući Miloševićev ubilački ratni program “jednom vrstom degolizma”.

Početkom devedesetih Ekmečić je isključen iz ANUBiH zbog nacionalističke ideologije koju je zastupao, nakon čega prelazi u Beograd gde 1993. inicira formiranje Odbora za istoriju BiH pri SANU. Tu okuplja nacionalistički nastrojene istoričare i postavlja temelje za “patriotsku” interpretaciju srpske istorije.

Žreci nekrofilne ideologije

Kako navodi Kovač u citiranom eseju, Ekmečić je “glavni inicijator vađenja kostiju iz jame u Pribilovcima negdje u osvit rata kada se na tom opijelu kostima iskupila cijela srpska nacionalistička svita, među njima i junak ove žalosne priče koji je ondje, nad jamom, potpisivao svoje knjige”. Taj jezivi Ćosićev čin davanja autograma nad sveže iskopanim kostima ratnih žrtava Slobodan Blagojević je ocenio kao “‘naš’ doprinos svjetskoj patrijarhalnoj nekrofiliji” i zaključio da su “naši patrijarhalci i nekrofiliju prihvatili kao šansu za vlastito komercijalno i slavoljubivo isticanje”.

Ćosić i Ekmečić bili su posvećeni žreci jedne nekrofilne ideologije koja je sejala smrt svuda oko sebe. Njihove otrovne ideje su i danas mejnstrim u Srbiji, među političarima na vlasti i u opoziciji, među nacionalističkom inteligencijom, u streljačkim medijima, u vaskolikoj pogubljenoj srpskoj javnosti. U takvoj zemlji koja negira genocid i poriče svoju zločinačku prošlost, valjajući se u sopstvenom krvavom blatu, tvrdoglavo se držeći ideja koje su dovele do rasapa, Ćosić i Ekmečić zaista zaslužuju da dobiju ulice.

Ako su Vučić i Vesić već rešili da dodele takvu počast ljudima koji su Srbiju doveli u bezizlaz, onda bi bilo pošteno da se po njima zovu neki ćorsokaci. A na novim plavim tablama belom bojom bi bili ispisani zvanični nazivi: ‘Slepa ulica Dobrice Ćosića’ i ‘Ćorsokak Milorada Ekmečića’.

A mogu da posluže i kao imena od milja za celu Srbiju.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera