Oglasi

Sigurna kuća za ratne zločince

U Srbiji je izostala puna istina o krvavom piru, a država od decembra 2015. nema tužioca za ratne zločine.
Blokada suočavanja sa prošlošću je hroničnog karaktera, piše autorReuters - Ilustracija

Srpsko pravosuđe je ušlo u  burno proleće. Nakon višegodišnjeg iščekivanja i prismotre Evropske unije, na Vladin predlog Skupština bi sredinom maja trebalo da  izabere tužioca za ratne zločine i šefove 33 tužilaštva, da usvoji nove zakone i pooštri kazne za mnoga krivična dela.

Ali, zašto Srbija od 31. decembra 2015. godine nema tužioca za ratne zločine i zbog čega je Vlada osam meseci uporno odbijala predloge Državnog veća tužilaca? Kakva je veza te institucije sa pregovaračkim poglavljima sa EU? Koje kandidate  je predložila Vlada Srbije i šta će biti prioritet u radu centralne funkcije za borbu protiv najtežih zločina?

To su najčešća pitanja opozicije i nevladinog sektora, dok su 22 godine od krvavih sukoba u bivšim jugoslovenskim republikama, za Vučićeve  presvučene radikale i njihove sluge, ratni zločini izgleda kovertirana priča i još jedan u nizu neobavljenih poslova?

Kriza ili paraliza

U Srbiji, blokada suočavanja sa prošlošću je hroničnog karaktera. Bezmalo, po inerciji i proces uspostavljanja tranzicione pravde je u višedecenijskoj krizi, koja je s vremena na vreme, prema potrebi aktuelne vlasti, bila u paralizi.

Glavni razlozi uzročno-posledične veze su nepostojanje političkih motiva, bolje reći volje Vučićeve vlasti za procesuiranje počinilaca ratnih zločina.

Takođe, posredna odgovornost ide na adresu jalovih državnih institucija, koje ni posle 17 godina od okončanja rata, nisu postale delotvorne i nezavisne.

Očigledne minuse priznaje i ministarka pravde Nela Kuburović, koja u svakom obraćanju javnosti apostrofira da je “sprovođenje brojnih aktivnosti iz Akcionog plana, vezanih upravo za realizaciju Strategije procesuiranja ratnih zločina, u izvesnom zaostatku”.

U celoj regiji suđenja za ratne zločine su u zastoju, a nasleđe Haškog tribunala gotovo da se ne koristi za otvaranje novih slučajeva.

Ali, što bi rekao narod, nije problem u bunaru, nego u kofi kojom treba zahvatiti vodu. Jer, prema planu za Poglavlje 23, predviđene su izmene Ustava, u delu koji se odnosi na jačanje nezavisnosti pravosuđa, kroz izmene načina izbora sudija i tužilaca, što je višedecenijska pusta želja srpskog pravosuđa, opterećenog sporošću  postupanja, prebukiranošću velikim brojem predmeta, nedovoljnom stručnošću  i odgovornošću.

Međutim, u haotičnom ambijentu, jačanje ekstremnog nacionalizma, prekid dijaloga sa civilnim društvom o prošlosti, blokada pristupa arhivskoj građi i nedostatak konzistentne podrške EU tranzicionoj pravdi, obeležili su sadašnjost u kojoj se beskonačno odlaže utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima počinjenim na teritoriji SFRJ od 1. januara 1991. do 31. decembra 2001. godine.

Kako dodaju iz REKOM-a, u celoj regiji suđenja za ratne zločine su u zastoju, a nasleđe Haškog tribunala gotovo da se ne koristi za otvaranje novih slučajeva. U Srbiji i Hrvatskoj nema političke podrške suđenjima na temelju komandne odgovornosti, a uočljivo je jačanje nepoverenja žrtava u sudske institucije, iako je Srbija do 2010. prednjačila u organizovanju suđenja u kojima neposredno učestvuju svedoci i žrtve iz Hrvatske, BiH i sa Kosova.

Ugroženo pravo na istinu

Sa svih strana, a posebno sa vrha, ugroženo je pravo na istinu. Plaho i lakomo, naročito, u poslednje dve godine tokom kojih je Tužilaštvo bilo izloženo političkim napadima skupštinskog Odbora za Kosovo, pa čak i od odlazećeg predsednika Srbije.

Zvaničnici nevoljno priznaju da je to realnost. Maltene, izvesno. Javna je tajna da sve države u regionu sprečavaju javni pristup dokumentima svojih ratnih oružanih snaga i civilnih vlasti.

Istina o ratnim zločinima se potiskuje, iako je život bez istine kao godina bez proleća.

“Ministar odbrane Srbije je u januaru 2015, povodom zahteva Fonda za humanitarno pravo za dobijanje dokumenata bivše 37. Motorizovane brigade VJ iz perioda april - juni 1999. doneo odluku kojom je celokupnu arhivu te brigade proglasio službenom tajnom, na period od 30 godina", navode iz REKOM-a.

U mrtvoj trci - živa bruka. Ovaj delikatni prostor nije ni politika, ni rijaliti, ni talent šou. Pitanje masovnih grobnica, skrivanja i premeštanja tela i misterioznih nestanaka ne dovodi se u vezu sa pravom žrtve i društva na istinu, nego se odugovlače ekshumacije poznatih lokacija masovnih grobnica i identifikacija nađenih tela. Uporno se skrivaju podaci o tajnim grobnicama i sudbini još 12.000 nestalih.

Ne samo sa Kosova, već u Bosni i Hercegovini, u kojoj je dokumentovano 630 logora i zatvorskih mesta, u kojima je zatočeno više od 170.000 ljudi, najviše civila.

Ali, što je rođeno od istine, ne može da umre. Tako nema ni zdravorazumskog objašnjenja za pitanje nedelje Nemanje Stjepanovića, iz Fonda za humanitano pravo: “Zašto Srbija ne postupa po Interpolovim crvenim poternicama. Zašto se  Momir Stojanović i radikalska trojka - Jovo Ostojić, Vjerica Radeta i Petar Jojić ne izručuju Hagu, a očekuju se izručenja građana drugih država po istim tim poternicama?”.

To je, po starom srpskom običaju, mirnodopski doprinos dobrosusedskim odnosima. Ništa neobično, za velikosrpskog vazala Rasima Ljajića, potpredsednika Vlade i predsednika Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, izručenje radikalske trojke “više je tehničko, nego suštinsko pitanje”.

Ali, zbog čega srpsko pravosuđe koje nikada nije podiglo optužnicu protiv ijednog visokog zvaničnika svoje države za ratne zločine, optužuje i bez dokaza bivše i sadašnje zvaničnike okolnih zemalja? Isto pravosuđe koje tri godine nije podiglo optužnicu za zločine nad Albancima na Kosovu traži izručenje Albanca sa Kosova da mu sudi…

I tako, unedogled. U pravosudnim organima Srbije, duboko institucionalizovano i sad već tradicionalno, istina o ratnim zločinima se potiskuje, iako je život bez istine kao godina bez proleća.

Haške prazne puške

Tribunal iz Haga, godinama, insistira da Srbija, pod hitno, menja zakone. Na putu evrointegracija, Beograd je najzad prinuđen da manje ječi od praznih reči, a više što mu je i pravna obaveza da afirmiše saradnju sa evropskim pravnim tekovinama, u čijem izostanku je negativna ocena, opet upisana u dnevnik Komiteta Ujedinjenih nacija.

Sve zbog jurisdikcije. Sudske nadležnosti za olako i paušalno optuživanje bez dokaza, sumnjive pravne kvalifikacije, traljave istrage, potpuno pasivnog -  nevoljnog stava, žmurenja i bežanja od predmeta, osoba iz kontinuiteta vlasti.

Međutim, Zakonom o regionalnoj nadležnosti za ratne zločine Republike Srbije donetog 2003. godine, jurisdikcijska norma je hibridno načelo nepoznato u savremenom kaznenom pravu, bazirano na teritorijalnom, zaštitnom i univerzalnom principu. Nije istovetna sadržaju univerzalne jurisdikcije i nema pravne osnove na temelju Povelje UN-a, a ponajmanje za problematičnim proširenjem o bezuslovnoj primeni, što je povreda standarda Međunarodnog humanog prava.

“Srbija nastavlja rat drugim sredstvima”. “Srbija želi revidirati prošlost”. “Srbija se ponaša kao lokalni žandar”…

Izostala je pomoć žrtvama i njihovim porodicama, a ostao zabrinjavajući odnos prema ratnim zločinima.

To su odjeci hrvatske javnosti na regionalnu i temporalnu, od 1991. godine primenjivu univerzalnu jurisdikciju Srbije, u postupku tzv. selektivnog progona ratnih zločinaca. Zato je Zagreb reklamirao pravnu i političku odgovornost Beograda za procesuiranje ratnih zločina postavljenih pred Srbiju, uoči otvaranja Poglavlja 23.

U cilju izbegavanja zamene teza, latinskim podsećanjem: Non quis, sed quid - Ne ko, već šta!

Dovoljno da Vučićeva Vlada, napokon, spusti ručnu kočnicu.

Stanojković ili Petrović

Konačno, nema više odlaganja.

Vlada Srbije dostavila je Skupštini listu kandidata za izbor novog tužioca za ratne zločine, na kojoj su imena Snežane Stanojković, zamenice bivšeg tužioca Radomira Vukčevića  i Milana Petrovića, aktuelnog rukovodioca tog tužilaštva.

Na Trećoj sednici parlamenta, u četvrtak 11 maja, biće drugi pokušaj, pošto u decembru 2015. godine, niko od petorice kandidata nije dobio većinu glasova od 250 poslanika. U preglasavanju, najveću podršku imao je Dejan Terzić sa 105 glasova, ispred Stanojkovićeve sa 75, dok je Petrović bio poslednji sa pet glasova.

O stručnosti “poslušnih kandidata i dobrih činovnika” po meri vlasti, umesto odgovora, neka posluži citiranje bivšeg predsednika Vukčevića, objavljeno u svim srpskim medijima: ”Bolje da ne izaberu mog naslednika, nego da izaberu nekog od njih.”

Nataša Kandić, koordinatorka za REKOM, ocenila je da predloženi kandidati “nemaju nikakvu viziju, šta treba da rade”, ali da se “politički preporučuju. Oni u programu kažu da vide problem koji predstoji, da je od 2014. godine, kada je Euleks predao nadležnost kosovskim institucijama, prestala ta saradnja i da, pošto Srbija ne priznaje nezavisno Kosovo, oni neće moći da sarađuju sa kosovskim institucijama”.

To znači da su ratni zločini visokorangiranih srpskih oficira završena priča, iako je prošle godine u Srbiji podignuto sedam optužnica za ratne zločine, a da skoro tri godine nema nijedne optužnice za zločine na Kosovu, uprkos devet krivičnih prijava Fonda za humanitarno pravo.

Takođe, izostala je pomoć žrtvama i njihovim porodicama, a ostao zabrinjavajući odnos prema ratnim zločinima, drastičan pad trenda podizanja novih optužnica i najnovije zgražavanje vlasti da se vlast osvaja na ulicama, ali potpuno prirodno pravo da se brani na ulicama.

I ono glavno, izostala je puna istina o krvavom piru ratnih zločinaca. Za sve njih, oguglala Srbija postaje sigurna kuća, pod patronatom političkog voajerizma.

Bez obzira što su krvoločne ideje, osećanja, nada i hrabrost  zarazni.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.