Rizična upotreba real-politike

Ograničavanje Netanyahuovog desničarstva je dobra vijest za mnoge Izraelce, što ne mora važiti za Arape i svijet.

Jerusalem, Bliski istok, Konflikt, Benjamin Netanyahu, Palestinci, SAD, Barack Obama, EU
Netanyahu će, kao i do sada, oslanjati na notornog promotera krajnje desnice Avigdora Liebermana [EPA ]

Piše: Boško Jakšić

Manje ili više neočekivano, izraelski birači oslabili su premijera Benyamina Netanyahua i stranke desnice koje drže tvrdu liniju oko pitanja kao što su sporni iranski nuklearni program ili gradnja ilegalnih jevrejskih naselja na okupiranim palestinskim teritorijama.

Netanyahu će dobiti treći mandat - i time se izjednačiti sa osnivačem države Izrael Davidom Ben Gurionom - ali lider Likuda prisiljen je da koalicione partnere traži na centru, umesto priželjkivanog oslonca na krajnju političku desnicu i religiozne ultrakonzervativce.

"Onaj od boga dat", što je gotovo mesijansko značenje premijerovog prezimena, koje je sam preuzeo, moraće u koaliciju sa "Onim ko nosi svetlost", što je u prevodu ime najvećeg izbornog dobitnika, lidera centrističke partije Yesh Atid (Ima budućnosti) Yair Lapida.

Puka retorika

Ako su izbori 22. januara detronizovali "kralja Bibija", kako je Netanyahu poznat u javnosti, onda je istovremeno ustoličen "kralj Yair", doskora popularni TV prezenter apolitičnih emisija koji se za godinu dana izdigao na poziciju vođe druge po snazi nacionalne stranke.

I dok izraelsku javnost više zanima da li će Lapid omogućiti izglasavanje liberalnog zakona koji će propisati da i pripadnici zajednice ultraortodoksnih Jevreja, Heredima, moraju da služe obavezni vojni rok i da li će novu Vladu primorati da se više posveti pogoršanoj socioekonomskoj situaciji, Bliski istok i svet imaju druge prioritete.

Prvi je: kakva je budućnost zamrznutog mirovnog procesa sa Palestincima, koji je Netanyahu uporno minirao iritirantnom gradnjom novih jevrejskih naselja u Istočnom Jerusalimu i po Zapadnoj obali, dokazujući da je njegova saglasnost sa rešenjem dve države puka retorika.

Netanyahu će dobiti treći mandat - i time se izjednačiti sa osnivačem države Izrael Davidom Ben Gurionom - ali lider Likuda prisiljen je da koalicione partnere traži na centru umesto priželjkivanog oslonca na krajnju političku desnicu i religiozne ultrakonzervativce.

Lapidovi centristi su, istina obazrivo, za obnovu pregovora sa palestinskim predsednikom i liderom Fataha Mahmoudom Abbasom i, kao i većinsko javno mnjenje Izraela, očekuju da se najduži konflikt savremenog sveta reši tako što će Palestinci dobiti nezavisnu državu u susedstvu.

Da li to onda znači da će Bibi posle Pirove pobede, kako je odmah nazvao uvodničar levičarskog Haaretza, morati da zarad koalicije - bez koje nikada nije formirana nijedna izraelska vlada - odustane od svoje krajnje desničarske agende?

Racionalna logika navodila bi na pozitivan odgovor, ali pokazalo se da upotreba real-politike u slučaju Netanyahua često može da bude rizična.

Premijer će povodom palestinskog pitanja sigurno pokušavati da progura taktiku odugovlačenja i nečinjenja, oslanjajući se, kao i do sada, na notornog promotera krajnje desnice, lidera stranke Yisrael Beiteinu, Izrael naš dom, Avigdora Liebermana. Gledaće da blokira bilo kakav mirovni prodor, tražeći podršku Naftali Bennetta, vođe ultranacionalističke stranke Habayit Hayehudi (Jevrejski dom).

Da li će se sve okončati Vladom u kojoj će Netanyahu koalicione partnere, uključujući i centriste, iskoristiti kao "kozmetičku dekoraciju" koja će obmanjivati svet i nastaviti sa gradnjom naselja, kako upozorava uvodničar palestinskog Al-Qudsa?

Sasvim moguće, ali mnogo toga zavisiće od Baraka Obame. Američki predsednik je, posle onog čuvenog govora u Kairu 2009. godine, kada je izjavio da "Amerika neće okrenuti leđa legitimnoj težnji Palestinaca za dostojanstvom, mogućnošću i sopstvenom državom", pokušao da "disciplinuje" izraelskog premijera, zahtevajući obustavu ilegalne gradnje. Vremenom je popuštao.

Sada, u drugom mandatu, lider srednjeg imena Hussein, mogao bi odlučnije da pokuša da rasplete izraelsko-palestinski konflikt napuštajući jednosmerno aminovanje strateškom bliskoistočnom savezniku i unoseći više balansa koji Arapi decenijama očekuju od čitave kolekcija stanara Bele kuće.

Mogao bi, a da li će i hteti, u uslovima kada Izrael zahteva svaku vrstu zaštite od "egzistencijalne opasnosti" zvane Iran i dok je ophrvan neizvesnošću šta će uraditi oni koje je Arapsko proleće izbacilo na vlast, pre svega u Egiptu?

Diplomatija i sankcije

Izvesno je da će nova vlada uvažavati stav sopstvene javnosti uverene da ajatolasi iz Teherana prave atomsku bombu i da nameravaju da unište Izrael, ali šira koalicija biće manje pripravna na preventivni vojni udar koji je već zakazivan za proleće ove godine.

Uprkos otvorenom nezadovoljstvu zbog imenovanja novog američkog sekretara za odbranu Chucka Hagela, treba očekivati da će na iransku temu nova izraelska vlada više slušati savete Washingtona da problem može da bude rešen kombinacijom diplomatije i sankcija.

Ostaje neodgovoreno još jedno važno pitanje: kakve će biti reperkusije rata u Siriji? Za pretpostaviti je da će, kao i tokom prethodne dve godine, Izrael izbegavati bilo kakvo direktno angažovanje.

Premijer će povodom palestinskog pitanja sigurno pokušavati da progura taktiku odugovlačenja i nečinjenja oslanjajući se, kao i do sada, na notornog promotera krajnje desnice, lidera stranke Yisrael Beiteinu, Izrael naš dom, Avigdora Liebermana. Gledaće da blokira bilo kakav mirovni prodor tražeći podršku Naftali Bennetta, vođe ultranacionalističke stranke Habayit Hayehudi (Jevrejski dom).

Razapet između Bashara al-Assada i pobunjenika koji preuzimaju kontrolu nad razjedinjenom sirijskom opozicijom, Izrael će ćutati. Zvona na alarm odjeknuće samo ukoliko pobunjenici postanu suviše jaki.

Opasnost se nadvija i nad odnose sa Egiptom. Hosni Mubarak je, u izraelskoj vizuri, ipak čuvao "hladni mir". Sada, uprkos uverevanja iz Kaira da će uvažavati ranije potpisane sporazume, ništa nije sigurno.

Kada Egipat obazrivo održava kontakte sa Iranom i pokazuje da nema ništa protiv saradnje sa palestinskim Hamasom, onda to znači nove brige novoj izraelskoj Vladi.

Tu je onda i opasnost od libanskih Hezbollaha. Ukoliko se Assadov režim približi kraju, uvećava se mogućnost izraelskog konflikta sa libanskim šiitima u vremenu u kome na čitavom Bliskom istoku sektaški sukob dva krila islama dobija na dinamci.

U situaciji u kojoj je dosadašnja vlada pogubila dovoljno međunarodne podrške zbog odbojnog stava prema palestinskom problemu, nova Vlada svakako će biti pod jačim pritiskom ne samo SAD već i Evropske unije.

Ignorisao domaće brige

Šefovi diplomatija EU-a već su najavili da će krajem januara razgovarati o Bliskom istoku. Bez posebnih inicijativa, ali uz ponavljanje osude najnovijih Netanyahuovih planova gradnje na okupiranim teritorijama i poziva na "revitalizaciju mirovnog dijaloga" sa Palestincima prekinutim još 2010. godine.

No, pojačani pritisak ne znači da će Netanyahu popustiti. On će pokušati da u novom startu i dalje insistira na nacionalnoj bezbednosti kao vrhovnom prioritetu, mada je moguće da će potom reterirati, jer jedno istraživanje Haaretza pokazuje da 47 odsto Izraelaca najviše brine socioekonomska situacija, koja ih je masovno izvele na ulice Tel Aviva 2011, dok tek 10 procenata stavlja Iran na prvo mesto.

Uostalom, saglasna je većina analitičara, Netanyahu je na izborima prošao kako jeste pre svega zato što je ignorisao domaće brige računajući na širenje straha od spoljne opasnosti.

Ograničavanje Netanyahuovog desničarstva svakako je dobra vest za mnoge Izraelce, što ne mora da važi za Arape i svet.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Teme: 

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.