Oglasi

Režimski mediji u Srbiji 1995. slavili zločince

Većina medija u Srbiji tokom 'osvajanja zaštićene zone' UN-a u Srebrenici nije postavljala pitanja niti istraživala šta se na ratištu događa.
Za brojne srpske medije Srebrenica je bila tek jedna od epizoda rata u kojem se žrtve podrazumijevaju i ne brojeEPA

Piše: Antonela Riha

U danu kada je Vojska Republike Srpske, predvođena generalom Ratkom Mladićem, ušla u "zaštićenu zonu" Srebrenice (11. jula 1995. godine), glavna vest u srpskim medijima bile su poruke koje predsednik Srbije Slobodan Milošević daje u intervjuu za Time.

"Mir za šest meseci", najavljuje Milošević sa naslovne strane tog magazina, objašnjava kako je Srbija prekinula sve odnose sa liderima bosanskih Srba i za sebe kaže da je "samo običan čovek, koji, zbog svog položaja, može da pomogne politikom mira, koja je iskrena i objektivna prema svim stranama".

I zaista, kraj rata je na vidiku, najavljuju se mirovne konferencije, a mediji u Srbiji prate napore vlasti da se ukinu sankcije Ujedinjenih nacija. Sa ratišta stižu vesti da je Mladićeva vojska u pohodu na Srebrenicu i Žepu, da je u NATO bombardovanju srpskih položaja pogođen jedan tenk, a da bosanski Srbi zarobljavaju pripadnike UNPROFOR-a.

"Izveštavalo se o 'ofanzivi širih razmera', pominjalo se 'oslobađanje' pojedinih gradova i 'potiskivanje muslimanskih snaga', bilo je vesti i o 'zbegovima civila i naoružanih Muslimana, koji se povlače u više pravaca preko okolnih planina'", seća se medijskih izveštaja Dušan Radulović, tada urednik beogradske redakcije Radija Slobodna Evropa.

U razgovoru sa urednicima tada režimskih i nevladinih medija, pokušali smo da, dve decenije kasnije, stvorimo sliku o načinu na koji su beogradski mediji tada izveštavali. Nismo uspeli da dođemo do svih urednika koji su bili u funkciji ratne propagande, ali i pored toga što su danas nedostupni ili su nestali sa medijske scene, za njima su ostali pisani tragovi medija koje su uređivali.

Rade Brajović priča za Cenzolovku da su beogradske Večernje novosti, čiji je tada bio glavni i odgovorni urednik, bile ubedljivo najtiražnije na prostoru bivše Jugoslavije, sa prosečnom dnevnom prodajom od oko 500.000 primeraka.

"Takav tiraž je našim novinarima stvarao obavezu da prvi budu na svakom događaju i da informacije budu što ekskluzivnije. Dvojica mojih novinara poginula su na frontu. Nije bilo lako doći do informacija. Bilo je jasno da se u Srebrenici radi o masovnom ubistvu, ali smo istu pažnju posvećivali zločinima u Bratuncu i Podrinju", kaže Brajović.

Bez slike i tona

Ipak, pregledom najuticajnijih dnevnih novina: Politike, Večernjih novosti, Politike ekspres i Naše Borbe te nedeljnika NIN, Vreme, Duga i Intervju, kao i Dnevnika Televizije Beograd, jasno je da većina medija u Srbiji nije postavljala pitanja, niti istraživala šta se na ratištu događa. Za njih je Srebrenica tek jedna od epizoda rata u kojem se žrtve podrazumevaju i više ne broje. Ili se o njima jednostavno - ćuti.

Predsednika Miloševića i njegove poruke da ga zanima samo "pravedan mir" i da nema nikakve veze sa Srbima preko Drine doslovce je razumela samo Radio-televizija Srbije. Najgledanija emisija najmoćnije TV Beograd, Dnevnik u 19:30 časova, do 30. jula ne prikazuje ni jedan snimak iz Srebrenice ili sa bilo kog drugog ratišta.

Dnevnik 11. jula počinje prilogom o žeteocima koje obilazi premijer Mirko Marjanović. Tek dan kasnije gledaoci su na TV Beograd mogli da saznaju da se nešto događa dvadesetak kilometara od granice Srbije: u 11. minutu Dnevnika čuli su izjavu Yasushija Akashija, specijalnog izaslanika UN-a za Bosnu i Hercegovinu, da neće biti intervencije UN-a u Srebrenici, a od generalnog sekretara UN-a Boutrosa Boutros-Ghalija da se "plavi šlemovi" neće povući iz Bosne.

Danima se od 10. minuta Dnevnika puštaju višeminutni blokovi u kojima međunarodni zvaničnici najavljuju mirovna rešenja, konferenciju Kontakt grupe, sa Miloševićem na kanabetu sede Carl Bildt, Thorvald Stoltenberg, Yasushi Akashi... Ni u jednom od tih priloga ne čuje se izjava nekog aktera, samo se čitaju saopštenja.

Ne postoji nijedna izjava, niti slika nekog iz rukovodstva bosanskih Srba, nekog vojnika ili civila. Jedini kadar Srebrenice u tih dvadesetak dana jeste pokrivalica komentara Tatjane Lenard (23. jula). Vidi se panorama grada i vozila UN-a, što je moglo biti snimljeno bilo kad.

Kamera je, ipak, bilo na ratištu. Vojsku bosanskih Srba u ofanzivi na Srebrenicu pratili su samo odabrani novinari: Srpska radio-televizija sa Pala, beogradski novinar Zoran Petrović Piroćanac i snimatelji Informativne službe VRS-a. Za TV Beograd su ove slike bile nebitne, izbeglice nisu postojale, a rat "u kome Srbija nije učestvovala" okončavao se pregovorima, u kojima je ključni "faktor mira" bio Milošević.

'Da urazumimo teroriste'

Štampani mediji su prenosili vesti sa ratišta, izjave civilnih i vojnih lidera bosanskih Srba, ali bez preteranog udubljivanja u razloge i posledice vojnih dejstava u zaštićenim UN zonama.

Izjava generalaMladića kako je cilj njegove vojske "da urazumi muslimanske teroriste da se više ne bave terorizmom na prostoru, koji im je, dobrom voljom srpskog naroda, ustupljen" prihvatala se kao legitimno objašnjenje.

Većina medija u Srbiji tada je, osim agencije Tanjug, koristila i servis nezavisne agencije Beta.

"Nismo imali nikoga na terenu i događaje smo pokrivali posredno", priča za Cenzolovku Dragan Janjić, koji je, kao jedan od urednika Bete, pratio vesti sa ratišta u Bosni.

"Prenosili smo svetske agencije, AP, AFP i Rojters, imali smo razmenu servisa sa agencijom ONASA iz Sarajeva, koja je išla preko Ljubljane, i zato je bilo kašnjenja. Imali smo dopisnika na Palama i u Banjaluci. Ipak, nismo od početka imali objektivna saznanja o razmerama onoga što se tamo događa. Ni svetske agencije na terenu Srebrenice nisu imale nikog i njihova saznanja su takođe bila posredna", kaže Janjić.

Razmere zločina tih dana nisu se naslućivale.

"Kao što su masovne grobnice u tajnosti prekopavane i premeštane, tako su i mogući izvori informacija zatrpavani raznim oblicima ratne propagande i dezinformacija", objašnjava tadašnji glavni urednik nedeljnika NIN Dušan Veličković.

'Sve se pretvara u najveću klaonicu'

Ko je čitao Našu Borbu, već 12. jula je iz izjave koju je za agenciju Beta dao Stephan Oberreit, predstavnik Lekara bez granica, saznao da je prethodnog dana iz Srebrenice 20.000 do 30.000 ljudi izbeglo u Potočare, u bazu UN-a, da je na njih, dok su bežali, otvarana artiljerijska vatra i da ima mnogo ranjenih.

Ovaj dnevnik prenosi poslednji radio-izveštaj pred pad Srebrenice lokalnog novinara Nine Ćatića.

"Sve se pretvara u najveću klaonicu. Poginuli i ranjeni neprestano se dovlače u bolnicu. Nemoguće je to opisati. Svake sekunde po tri smrtonosna projektila padnu na ovaj grad. U bolnici je trenutno dovedeno 17 poginulih, 57 teže i lakše ranjenih. Da li iko u svijetu može doći da vidi tragediju koja se dešava Srebrenici?", preneo je AFP, a objavila Naša Borba.

Nino Ćatić je jedan od hiljada Bošnjaka ubijenih u tih nekoliko dana o kojima se u Srbiji nije znalo ništa.

U režimskim medijima, poput Politike (13. jula), u tekstu pod naslovom "U bazi UN u Potočarima mirno", predstavnici UNPROFOR-a izjavljuju da izbeglice nisu pružale nikakav otpor, a VRS obaveštava kako su njene jedinice "nastavile neutralisanje muslimanskih terorista u rejonu Srebrenice i Potočara", da deo razbijene muslimanske vojske još pruža otpor, ali da "lojalno stanovništvo izražava spremnost za saradnju sa VRS".

Takođe, VRS saopštava, a Politika prenosi, da je u borbama poginulo osam, a teže ili lakše ranjeno 18 vojnika.

'Zaštićena zona puna oružja'

U vreme kad uveliko traje pokolj srebreničkih izbeglica, Večernje novosti (13. jula) prenose izjavu generala Mladića da su civili sigurni, a u tekstu pod naslovom "Zaštićena zona puna oružja" pišu da su, "uprkos sporazumu o demilitarizaciji Srebrenice, srpske snage iz grada isterale ili zarobile na hiljade vojnika, a zarobile četiri tenka, haubice, protivoklopne sisteme".

"Deo muslimanskih vojnika pobegao je u brda, a deo zarobljen, i prema njima se postupa u skladu sa ženevskim konvencijama", pisale su Novosti.

U Politici ekspres vesti sa ratišta objavljivane su na sedmoj strani, u rubrici "Svet i mi". Te novine 15. jula izveštavaju da je "završeno prebacivanje 30.000 muslimana u srednju Bosnu" i da su "svi povređeni pripadnici muslimanske nacionalnosti kojima je bila potrebna lekarska pomoć smešteni u bolnicu u Bratuncu, gde srpski lekari i ostalo medicinsko osoblje čine velike napore da se svima pruži potrebna pomoć".

Istog dana (15. jula), iz vesti koje objavljuje Naša Borba, saznaje se nešto potpuno drugačije - "da bosanski Srbi kao zarobljenike drže između 700 i 3.000 muškaraca na fudbalskom stadionu kod Bratunca".

"Imamo izveštaje da među njima ima i veoma mladih, dečaka između 12 i 14 godina", saopštio je portparol UNHCR-a Rod Redmond.

Mirko Klarin, dopisnik Naše Borbe iz Brisela, prenosi ocenu Christiana Chartiera, predstavnika za štampu Haškog tribunala, da se radi o "najvećem, najbrutalnijem i najvarvarskijem aktu etničkog čišćenja u dosadašnjem toku rata u Bosni, za koji je odgovoran general Mladić".

'Leševi se gomilaju u hororu'

Reportažu koju je Zoran Petrović Piroćanac, prateći vojnike generala Mladića, snimao 13. i 14. jula u Srebrenici i okolini, emitovao je Studio B 15. jula. Na snimcima se, između ostalog, vide tela dvadesetak muškaraca koja leže uz izrešetan zid skladišta poljoprivredne zadruge u Kravicama. Neverovatno, ali ovaj snimak nije tada izazvao očekivanu pažnju javnosti, čak ni onih medija koji su se trudili da što objektivnije izveštavaju o događajima sa ratišta.

Petrović Piroćanac će u reportaži u nedeljniku Intervju (21. jula), pod naslovom "Počelo je krečenje grada", opisivati kako je Mladić delio čokoladice izbeglicama, kako su Srbi, uz suze i zagrljaje, donosili svojim komšijama Bošnjacima hleb i mleko, a da "Muslimani pucaju jedni na druge".

Piroćanac slavi generale Mladića i Radoslava Krstića i piše: "Potpisnik ovih redova odgovorno izlazi sa cifrom od 2.000-3.000 pobijenih vojnika u okršajima za Srebrenicu i tokom muslimanskih pokušaja proboja u raznim pravcima." O mrtvim telima u Kravicama ni reč.

Kasnije će se, tokom suđenja u Haškom tribunalu, doznati da su, posle emitovanja emisije u kojoj su se "omakli" kadrovi ubijenih civila, predstavnici RS-a konfiskovali trake sa snimcima.

"Piroćanac nije bio neko kome 100 odsto možeš da poveruješ", objašnjava Dušan Mašić, novinar Radija B92, razloge zašto nezavisni beogradski mediji nisu izveštavali o prikazanom snimku.

Dragan Kojadinović, tadašnji glavni i odgovorni urednik Studija B, ne seća se nikakve reakcije posle emisije, jer: "Srebrenica je bila samo jedan od događaja koje smo radili rutinski."

"Bili smo opozicioni medij, stalno smo imali problem sa režimom, ali smo se trudili da što vernije prikažemo sve što se događa, bez obzira na to da li ćemo imati probleme ili ne", kaže Kojadinović za Cenzolovku.

Za novinara Independenta Roberta Blocka i novinara NIN-a Dragana Čičića film prikazan na Studiju B bio je povod da pokušaju da uđu u Srebrenicu. Na graničnom prelazu Ljubovija nisu pušteni da uđu na teritoriju RS-a, ali su od ljudi koji su prelazili u Srbiju čuli ponešto od onoga što se događalo.

Tekst "Leševi se gomilaju u hororu Srebrenice", objavljen u Independentu (17. jula), prvi je u stranoj štampi koji ukazuje na masovni zločin.

Dragan Čičić u NIN-u (21. jula) piše da je sudbina muškaraca iz Srebrenice "potpuna misterija". On navodi razgovor sa vozačem autobusa koji je izbeglim ženama i deci nekoliko dana ranije vozio hranu u Potočare.

Zvezdana svetlost Beograda

"Proveo sam u Potočarima nešto više od sata i za sve to vreme nisam video nijednog muškarca mlađeg od 70 godina", rekao mu je vozač.

Čičić piše i da su predstavnici UNHCR-a "u Bratuncu čuli pucnjavu iz pravca stadiona, ali da im je rečeno kako su to samo vojnici koji slave pobedu".

"Glasine o masovnim egzekucijama nije bilo moguće proveriti, jer Pale do sada nisu omogućile nijednoj međunarodnoj organizaciji da poseti zarobljenike", pisao je tada Čičić.

Za razliku od nedeljnika Vreme i NIN, koji su detaljno pratili ratne operacije i mirovne pregovore, Duga slavi 50 godina postojanja bez ijedne vesti sa ratišta. Njih ne beleži ni Mira Marković u svom čuvenom dnevniku. Ona 12. jula, dok 150 kilometara dalje traje masakr civila, iz svoje bašte na Dedinju posmatra zvezde i piše kako je "Beograd uvek zvezdana svetlost, kao što je i cela zemlja, iz nekog dalekog ugla kosmosa samo - zvezda".

"Ćutanje o tome ili minimalizovanje - bila je zvanična politika, kontrola medija bila je veoma snažna i svaki pokušaj da se nešto o tome napiše bivao je dočekan komentarima 'dežurnih novinara', koji nisu štedeli negativne epitete", kaže Dušan Radulović.

"Ipak, glavni razlog što je vestima iz Srebrenice trebalo dugo vremena da stignu na udarne strane, osim 'patriotske' samocenzure, bilo je to što su one često ličile na glasine, koje nije moguće proveriti. Znam neke ozbiljne, nezavisne i hrabre medije koji su oklevali da objave svoja saznanja upravo iz tih razloga", objašnjava za Cenzolovku Dušan Veličković.

'Glavoseče u genima'

Paralelno sa oskudnim, ali sve stravičnijim podacima koje nevladini mediji objavljuju o žrtvama iz Srebrenice, oni režimski prenose priče o zločinima nad Srbima.

Večernje novosti (17. jula), pod naslovom "Srpska glava - 25 kg brašna", pišu "kako se vojska Alije Izetbegovića iživljavala nad Srbima u Srebrenici" i "kako su Kemal Mehmedović i Hajrudin Memišević proneli gradom, nabijene na kočeve, 12 odsečenih srpskih glava", o čemu navodno svedoči jedan bošnjački zarobljenik.

Politika ekspres (19. jula) objavljuje feljton "Glavoseče u genima" Simonide Simonović o zločinima Hrvata i Bošnjaka nad Srbima.

Novinari odabranih medija, poput Večernjih novosti ili Politike ekspres, pušteni su da uđu u Srebrenicu i od 18. jula objavljuju reportaže o povratku Srba u razorene domove, o crkvi koja je pretvorena u štalu i starici, Srpkinji, koja je pronađena zaklana.

Na pitanje zašto su njegove novine mnogo više izveštavale o zločinima nad Srbima u trenutku kada traje masovno streljanje muslimanskih izbeglica, Rade Brajović odgovara:

"Ako merite u novinama šta imate više a šta manje, to je kraj novinarstva. Lakše je bilo saznati o zločinima nad Srbima, lakše je bilo doći do informacija o tim događajima."

I devedesetih su Večernje novosti bile ocenjivane kao pristrasno, ratnohuškačko štivo, ali Brajović nije ni tada, kao ni danas, priznavao takve kritike:

"Ne pisati o onome što se vidi je antinovinarstvo. Ako su moji novinari pisali angažovanije o svom narodu, ja se time ponosim. To je prirodni refleks, voleti svoj narod je apsolutno prirodno, kao što se voli svoja porodica više od drugih."

Svetska štampa, međutim, sve više piše o zločinima o kojima njihovi reporteri slušaju od izbeglica koje su stigle u Tuzlu. Naša Borba (22. i 23. jula) prenosi svedočenja iz strane štampe o tome kako su se danima probijali kroz šume i tokom tog bekstva bili desetkovani i kako je samo u jednom danu u seriji zaseda ubijeno 1.600 ljudi.

Neki su tvrdili da su bosanski Srbi prerušeni u "plave šlemove", odnosno uniforme snaga UN-a, pozivali izbeglice da izađu iz šume i odmah ih, na licu mesta, streljali, uz ogradu izveštača da "nema nezavisnih potvrda da su se te stvari zaista i dogodile".

U Našoj Borbi, pa i u Večernjim novostima (18. jula), mogla se pročitati izjava Emme Bonino, komesarke za humanitarna pitanja Evropske komisije, da je posle pada Srebrenice "najmanje 12.000 ljudi nestalo bez traga", kao i da su viđena četiri autobusa sa mladim ljudima i ženama koji su pošli iz Srebrenice, ali "nikada nisu stigli do Tuzle ili bilo kog drugog grada na teritoriji bosanske vlade".

Dugo se nije znalo o sudbini "nestalih" Bošnjaka. "Da li se tada stvorila u našoj javnosti puna slika o zločinu, nisam siguran. Verovatno ne", kaže Rade Brajović. "Te priče su usledile kasnije. Tek se naknadno saznalo o masovnom pomoru."

Dušan Mašić je u septembru 1995. godine uspeo da ode u izbeglički kamp u okolini Tuzle. "Ni tada žene nisu znale šta se dogodilo sa njihovim muževima, braćom, sinovima... Nadale su se da su oni negde živi, zarobljeni", kaže Mašić.

'Prva reakcija bila je - sumnja'

Izveštavanje o Srebrenici trajalo je tek nekoliko dana. Usledile su nove ratne operacije u Žepi, otvaranje novih frontova, poput Bihaća, Igmana, Grahova, a zatim najava ofanzive Hrvatske vojske na Krajinu.

"'Oluja' je 'pojela' Srebrenicu", kaže Dušan Mašić.

"Ona se dogodila samo dve nedelje kasnije, i kada su krenule kolone izbeglica, druge priče u Srbiji nije bilo. Takođe, ono što je stizalo iz raznih izvora, uključujući i satelitske snimke na CNN-u koji su pokazivali kopanje masovnih grobnica, primano je sa rezervom, jer je veličina zločina o kojem se pričalo prevazilazila sve ono što smo mogli da zamislimo. Bio je toliko veliki da je iskakao iz svih mogućih logičkih okvira. Zato je prva reakcija bila - sumnja", kaže Mašić.

"Nije postojala svest o razmerama zločina", slaže se Dragan Janjić. "Nismo mogli na terenu da proverimo tačnost informacija, mediji su već bili izmoreni bespoštednim propagandnim ratom koji se vodio. To je već bio kraj rata i niko, ni u međunarodnoj zajednici, nije bio zainteresovan da se u tom trenutku od toga pravi velika priča, jer su pravljeni planovi za pregovore i okončanje rata."

Nevladini mediji, čija je uređivačka politika bila protiv politike Slobodana Miloševića i rata, bili su suzdržani i u neverici pred razmerama zločina. Oni režimski su ga u potpunosti poricali.

Dvadeset godina kasnije utisak je i dalje poražavajući. Uz sva saznanja o razmerama zločina, polemika da li se u Srebrenici dogodio genocid, koliki je broj ubijenih, jesu li oni bili civili ili borci - tužna je slika društva nesposobnog da se suoči sa zločinom i oda poštu žrtvama. Za to su, bez sumnje, odgovorni i mediji.

Izvor: Cenzolovka - Fondacija 'Slavko Ćuruvija'

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.