Rekviziti beogradskog protesta: Vješala i kontravješala

Nasred Beograda, pred Igumanovljevom palatom decenijama stoji dvoipometarski crni obelisk sa fakturom grube, kao hrastove, kore. U teškoj bronzi, nalik na klinasto pismo u nekoliko redova raštrkani, oštro uklesani stihovi Vaska Pope:

„Recite zemljokradicama da pod ovom našom zvezdom smrti više ne sade voćke smrti. Jer će ih pojesti voće.“

Iznad, bez ikakvih dodatnih „informacija“ uklesano je samo – 17. avgust 1941. Spomenik je to, pravi, umetnički, bez banalnosti, obešenima u Beogradu o stubove rasvete (Popa – „voćke smrti“) baš tog datuma, a kao odmazda okupatora (Popa – „zemljokradica“) zbog pobuna.

Malo ko, međutim, u Srbiji i glavnom gradu zna čemu je to spomenik, čak se neprimećen i zaobilazi. Ponešto značenja mu se vrati memorijalnim povodima. Ali, posebno poslednjih godina ne služi pijetetu prema žrtvama, već demonstraciji nekih naoružanih i militantnih, kvazipatriotskih, slobodno se može reći – skečeva.

Tako se prošle godine o 20. oktobru, Danu oslobođenja Beograda, oko njega mahalo nekakvim puškama i uvežbavanjem „odeljenja u napadu i u odbrani“. Dubinski, međutim, važnije je reći da je to samo posledica tužnih činjenica.

‘Visićeš ti meni na Terazijama!’

Ni istoriografija, ni publicistika, ni književnost, posebno ne feljtonistika, nisu se, naime, ni međusobno, ni sa samima sobom „dogovorili“ šta se tog dana zapravo zbilo i ko je „visio na Terazijama“.

A ta sintagma je ušla u kolokvijalnu, te sve više u političku upotrebu kao oštra pretnja –„visićeš ti meni na Terazijama!“ (Nenad je Čanak, trodecenijski lider Lige socijaldemokrata Vojvodine, pak, tu „kolokvijalnost“ svojevremeno na protestima 1996/97. pomerio na nedaleki Trg republike i „modernizovao“ je zapretivši Slobodanu Miloševiću da će visiti na tamošnjem elektronskom satu).

U odnosu prema prošlosti Srbija se u vezi s „terazijskim žrtvama“ 1941. nije odredila do kraja – da li su to bili na brzinu „nahvatni“ građani, šegrti, kalfe, komunisti, rodoljubi… Jednako kao što se – dozvolite digresiju – pomenuta palata, zadužbina ne zove jezički ispravno Igumanovljeva, već Igumanova. I to „na sve strane“ – i među patriotima, čuvarima ćirilice i svetosavskih tradicija, i u bedekerima, planovima grada, službenim odlukama i policijskim zapisnicima…

Uz to, u svesti o sopstvenoj povesti i o razvoju društva zaobilazi se dramatični artefakt „svako/dnevne istorije“, primera radi fotografija na kojoj se u bašti Hotela Moskva uživa u avgustovskom suncu s pogledom na „voćke smrti“ na stubovima preko puta.

E, čini se da se bez ovog konteksta teško može razumeti nedavna prenaglašeno banalizovana javna afera, zapravo svojevrsna patriotska ofanziva srpskih vlasti u vezi s istovremeno neprimerenom i grotesknom, ali i višestruko opasnom i problematičnom koincidencijom. Kad su se baš blizu obeliska na Terazijama, tokom sve masovnijih demonstracija građana (prokuljale su već u pedesetak srpskih gradova) protiv vlasti pojavila „improvizovana vešala“ ili njihova maketa, sa, kako je primetio cinični mrzovoljnik, književnik Svetislav Basara, „profesionalno vezanim čvorom“.

‘Vješaljka’ ili namještaljka

Slučaj vešala, kako se ovde već naviklo, postao je prvorazredan „događaj“. I uz znanje da je u političkoj Srbiji sada „sve spin, propaganda i kampanja“, mora da se zaključi da on jeste u nečemu preloman. I zbog toga je sam predsednik Aleksandar Vučić najavio opsežnu, lično vođenu „kampanju kontravešala“.

Njen opseg je svih 29 okruga i bar 100 opština u Srbiji narednih meseci sa motom „Budućnost Srbije“ i programom – dok oni nude politiku vešala, mi vodimo politiku rada i uspeha.

Sam slučaj pojavljivanja dvojice mladića sa scenskim vešalima na dotad najmasovnijem protestu desio se i okončan je na koliko bizaran toliko i jednostavan način. Vinovnici su brzo otkriveni i privedeni pravdi, a onaj punoletni od njih dobio je pritvor u skladu sa pripisanim im delom – najpre „rasna i druga diskriminacija“, da bi se prekvalifikovalo u „izazivanje opšte opasnosti“. To su mrežnointernetska javnost, pa i građansko demokratske strukture i političke organizacije ocenile neprimerenim i strogim.

U oči, međutim pada, da je istovremeno sa tim „činom“ na Facebooku zabeležena pretnja, opet vešalima, Vučićevom sinu Danilu, a na stranici pretitelja je njegova slika sa sve puškom. I on je brzo uhvaćen.

Dvojac sa vešalima malo ko je video, a na Terazijama ih slikala samo neka „paradržavna televizija“ , a sve slične to su emitovale kao glavnu, čak i jedinu vest sa protesta. Stoga su mnogi posumnjali u nameštaljku.

Nasuprot tome, predstavnici (policijskih) vlasti su unapred i bez istrage tvrdili da su skalameriju nosili pripadnici određene stranke, kasnije reterirajući samo do epiteta – simpatizeri Dveri. Tragom Popine metafore „voće“ je idejno krajnje podeljeno i „jede“ se međusobno, proglašavajući neistomišljenika „zemljokradicom“.

Prava i kondicionalna prijetnja

Ali, i da nije sve namešteno, propagandna mašinerija vlasti je takva da svaku pojavu i događaj izvr(g)ne u svoju korist, a u poslednje vreme sve težim i grubljim optužbama. Pritom se pozivalo na slobodarstvo i patriotizam jer zemlja nam je „Srbija slobodarstva, a ne Srbija vešala“.

Druga strana, iako su se glavni njeni lideri ogradili od „neprimerenog rekvizita“ ko god da ga je nosio, na sve ipak nasedala više nego što je potrebno. Kako god, ostala je pouka – prilikom pretnji usmerenih ka vlasti ili njenim „bližnjima“ – procesuiranje je brže, a zaprećene kazne oštrije.

Sledeća poruka posebno zabrinjava novinare i njihove organizacije – postoji velika fleksibilnost u proceni da li je pretnja realna ili kondicionalna. Oni koji prete novinarima, najčešće su u drugoj grupi. Te, kad su na jednoj televiziji priupitali pola koalicionog, pola opozicionog Čanka, „rodonačelnika“ političke pretnje vešanjem, on je baš to naglasio. Nije tad rekao da će obesiti Miloševića, nego „ako ne prizna izbornu krađu“…

U svakom slučaju, strategija je već viđena – svaki postulat i pojam na kojima se kritikuje vlast, relativizuje se, falsifikuje, pretvara u surogat, izvrgava u svoju suprotnost i na kraju lepi kao etiketa.

Kad je u vreme predsedničkih izbora kritikovana težnja ka autoritarnosti, građanima i opoziciji je prilepljivana etiketa fašista. Kad su se „viđeniji“ pojedinci zalagali za druge kandidate jer su „za normalnu i pristojnu Srbiju“, „repliciralo se“ da CIA-novinari poručuju da ko ne glasa za Vučića – nije normalan.

Za pretnje i nasilje nad novinarima, ženama… odmah je uz žestoku kampanju pronalažen „paritet“ u napadima na političare. I sada kad gotovo sva opozicija potpisuje Sporazum sa narodom, a na zahtev pobunjenih građana, vlast je uzvratila iscrpnom eksploatacijom slučaja vešala, sve do najave lično Vučićeve kampanje.

Stvaranje surogat-građana

Za sve ovo zajedno pa i čitavu SNS-politiku profesorka Fakulteta političkih nauka dr Jelena Đorđević, na primer, čak više ne traži politikološke termine već ih označava kratko – blefom. Međutim, i da jesu blef, povodi mu nisu za potcenjivanje.

Vlast i Vučić jesu uzdrmani, pre svega zato što gube inicijativu. Dokaz tome je i pojavljivanje neukog spota SNS-a koji se „pridružio vešalima“, a poručuje da nema ostavke ni povlačenja pred lopovskim tajkunima. I to nije, kako se tvrdi, samo magla za zataškavanje afere posle teške saobraćajne nesreći u kojoj je „vinovnik“ automobil visokog funkcionera SNS-a i vršioca dužnosti direktora Koridora Srbije Zorana Babića.

Iako ih javno potcenjuju, sve masovniji protesti više nego žuljaju vlast. Dijalog sa Kosovom je u zastoju uz gubitak inicijative u odnosu na Kosovare. Svet sve bolje vidi šta se u zemlji dešava o čemu svedoči i izveštaj „Freedom Housea“ o Srbiji kao neslobodnoj zemlji… Grupe socijalista sa juga Srbije pišu potpredsedniku Novici Tončevu da „vidi s Dačićem“ zašto im je partija podlegla većem koalicionom partneru i „identitetski“ pala u njegovu senku.

Zato je Aleksandar Vučić kampanju za budućnost Srbije, sa izveštajem o ekonomskim dostignućima, počeo upravo sa juga zemlje. Najviše što može time da postigne je da njemu odane zadrži uz sebe, a kolebljiive eventualno spreči da odu. Kad već nije uspeo da podeli one koji protestuju na bar dve grupe, a obe zajedno okrene protiv opozicije, sad će nastojati da nađe neke svoje, surogat građane kako bi se time legitimisao kao – sagovornik građana.

Možda i to ispadne naivno, primitivno kao pomenuti spot. Ali, ni to ne treba potcenjivati zbog sledećeg pitanja/dileme – ako u žurbi pravi nerazumne poteze kao sa spotom, dakle u sferi u kojoj je gotovo suveren, ne postoji li bojazan da tako nešto pokuša u oblastima u kojima sam sebe smatra – suverenom?

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera