Oglasi

Referendum za (ne)prosvijećenu autoritarnost

Da li kandidati za predsjednika Srbije, a nabroja ih se čak 11, imaju uopšte programe?
Programski nastupi svih predsjedničkih kandidata mahom su 'premijerski', Vučićevi pogotovo, piše autorTanjug/Tanja Valić

Da li kandidati za predsednika Srbije, a nabroja ih se jedanaestorica, imaju uopšte programe? Ili je onoj desetorici koji nisu Aleksandar Vučić jedini program da njega – mrze?

Ovo pitanje, gotovo od reči do reči, danima ponavlja sam premijer na dužnosti premijera plus dužnosti kandidata za predsednika. Doduše, uz povremene ograde od toga da ih je baš „deset na jednog“, posebno se osovljavajući na one koji, kako kaže, predstavljaju poraženi DOS i „petooktobarce“ što su upropastili i pokrali zemlju.

Tu svakako ne misli na pojedine članove svoje koalicije sa DOS-pedigreom, a mnogi posmatrači iz te grupe izuzimaju i Nenada Čanka, smatrajući ga „rezervnom podrškom“ kandidatu vlasti.

U svakom slučaju tu treba da se pre svega prepoznaju Saša Janković i Vuk Jeremić kao najbolje pozicionirani nestranački „Vučićevi protivkandidati“, tek donekle Saša Radulović, lider Pokreta „Dosta je bilo“, a Vojislav Šešelj, lider radikala, izgleda – nimalo.

Da li je ova teza tačna, ili je samo Vučićeva dobra „odbrana u napadu“, s obzirom da po onom što je najprisutnije u javnosti i pre zvaničnog početka kampanje, a sada se pogotovo jasno vidi: ako i ima istine u tome, to isto može se zameriti i njemu.

Svi su 'premijeri za predsjednika'

Programski nastupi svih predsedničkih kandidata mahom su „premijerski“, Vučićevi pogotovo, a svi zajedno veoma utopljeni u program same kampanje. Pred javnošću i biračima razastiru se uglavnom rešenja i obećanja koja su u ustavnom domenu vlade, a ne šefa države.

To im je prva odlika, a druga je izrazita referendumska usmerenost, za ili protiv Vučića i njegove autokratije s jedne strane, odnosno za reformatora, pomiritelja, kreatora napretka, a protiv lopova koji su 12 godina uništavali Srbiju.

Sa strane kandidata vladajuće koalicije taj referendumski aspekt zaoštren je, osim optužbom protivnika za mržnju prema njemu, i jakim naglašavanjem da „smo im uprkos tome DALI da se kandiduju“.

Ta mantra, pak, ne govori samo o kvalitetu kampanje, već i o krupnijem pitanju, blago ćemo reći – autoritarnosti koja se u njoj podstiče.

U ovakvim okolnostima, samo pitanje ima li ko i kakav predsednički program postaje ono drugoga reda. Pa, vide li se programi od kampanje?

Samo ilustracije radi: na prvom mitingu-konvenciji, Saša Janković odgovorio je na to pitanje. Pročitao je desetak tačaka programa  gotovo se našalivši da su to – odrednice Ustava. Nekoliko dana potom Vuk Jeremić je predstavio obiman papir od 70-ak tačaka. Za Šešelja se može reći da ga je „izskandirao“ pred Federikom Mogerini onomad u Skupštini sloganom „nećemo Uniju, hoćemo Rusiju“.

A najbolji primer kako se „mešaju“ u sam program kampanje i (ne)postojeći predsednički program su nastupi Nenada Čanka. On otvara ili apostrofira teme odlične za uređivački program nekog časopisa sa izrazito istraživačkim novinarstvom. Takve su: zašto je rudna renta za eksploataciju nafte koja se naplaćuje „Rusima“ niska, i šta će biti sa zemljom, ako se vojvođanske oranice „mufte“ daju strancima…?

Jeremić, opet, tačke iz programa delimično obnaroduje tako što ih prilagođava mestima koja su mu na spisku poseta u kampanji, pa će tako u poljoprivrednom kraju akcentovati agrar. Drugi nestranački kandidat Saša Janković, donedavni zaštitnik građana u neusvojenoj ostavci radi nešto i slično i drugačije – voziće svoju manje-više standardnu kampanjsku priču, ali će u agrarnom kraju pomenuti da ni od te delatnosti neće biti nikakve vajde ako se ne poštuju osnovne ljudske slobode i prava i ako se građani ne oslobode od straha.

Igrači sa rezervne klupe: osmijeh Angele Merkel

Nadalje, programske tačke kandidata javnosti otkrivaju i - nabačene teme, odnosno ono što situacija (da li uvek nenamerno?) nanese. To kadgod više otkriva stavove kandidata, pa i one za koje njihovi poklonici nisu znali, ali ni takve očekivali.

Dvojica nezavisnih tako su „uhvaćeni“ u stavovima o Kosovu za koje je deo liberalne javnosti u Srbiji procenio da su kod obojice, i Jankovića i Jeremića, otišli mnogo desnije nego što su njihovi inicijalni simpatizeri očekivali. Kad je Vučiću spočitnuto da je pokazao kako se za jedan osmeh Angele Merkel može „prodati Kosovo, ili šta će nam autoput do Drača ako on „pomaže stvaranje velike Albanije“.

Vučić se, pak, u tim „kapitalnim“ pitanjima trudi da što više nastupa premijerski i državnički, a u regionalnim problemima, čini se da je bar prepolovio cinizam i nipodaštavanje suseda. I pritom se stiče utisak, da zadobija prednost  kakva se nije očekivala. Pogotovo što mu u nabacivanju promotivnih lopti u velikoj meri pomažu igrači koji su na podaljim rezervnim klupama – Izetbegović, Tači, pa i pomenuta kancelarka.

A na tom planu, tek se može očekivati „trijumf“ ako još jednom vidi Putina, pa još pritom ovaj potpiše dekret, kako bi rekli južnjaci iz vica „da poletu onija rašrafeni MIZI i sletu u Beograd na došrafuvanje, ali i za kačenje u nji i slikuvanje pred samo glasanje“.

Pritom, značaj tog poklonjenja u Kremlju za Vučićevu ciljnu grupu, koja je šira od njegovih pouzdanih glasača, više se ne icrpljuje samo u metafori o „Pinkiju koji je video Tita“. Nego je to, kako njegovi fariseji iz partije i vlade ističu, deseti susret s Volođom. Za razliku od „mrzitelja“ iz DOS-a koji se poput Jeremića slikaju sa NATO-zlikovcima. I još su pritom nasmejani.

Ovaj detalj iz ministarsko-partijske podrške Vučiću izvanredno ilustruje intonaciju kampanje. Jer, kad su iz drugog tabora ukazali na zajednički fotos premijera sa liderom NATO-a Stoltenbergom, repliciralo se slavodobitno – ali Vučić na slici nije nasmejan. Izdaja je u osmehu!

Te nabačene teme šansa su da i koalicioni partneri ishvale Vučića, poput Dačića kad je u Užicu „predsedavao mitingom“ umesto odsutnog premijera (on taman beše kod Dodika u i Istočnom i Sarajevu). Lider SPS-a je potencirao velike diplomatske pobede Srbije – u Hagu pred Međunarodnim sudom u vezi sa Izetbegovićevom predstavkom za reviziju, prema Prištini jer su NATO i SAD kao izgrdili Hašima Tačija zbog užurbavanja za formiranje kosovske vojske...

Kohabitacija sa samim sobom

Referendumsko-premijerski ton programa i same kampanje, međutim, otvara jedno mnogo krupnije pitanje za budućnost zemlje. Njime se stvara i ambijent za eventualne tektonske izmene političkog sistema. Osnove takvog ambijenta se već godinama postavljaju.

Niz ozbiljnih analitičara u Srbiji smatra da dosadašnja koncentracija svih, pa i političke moći u Vučićevim rukama, nije u potpunosti slična iskustvima sa Miloševićevim i Tadićevim vremenima. Seljenje moći u one kancelarije u koje svojevoljnik na vlasti  odlazi u Vučićevom turbo-slučaju smatra se, poprima odlike kancelarskog, odnosno pravog predsedničkog, reći ćemo „erdoganskog“ sistema.

A ako, pak, i opozicioni kandidati za predsednika dominantno u kampanjama love potencijalne birače takođe pre svega na prerogativima Vlade, a ne mnogo skromnijim ovlašćenjima predsednika, to može značiti i prihvatanje Vučićeve igre za buduće promene u sistemu čiji su ciljevi ambivalentni i fluidni. Uz otvaranje šanse da se među tim ciljevima biraju samo oni koji odgovaraju (samo)volji prvog koji se na referendumu nametnuo, bez obzira koja mu je titula, predsednik, kancelar ili premijer.

To nadalje, na potpuno drugačiji način definiše i odnos prema kohabitaciji. Recimo da je do sada javnosti koja to razume, opozicija kao jak argument protiv Vučića isticala upravo ono njegovo (antiustavno) durenje da ne može da podnese kohabitaciju i da ne voli da mu  iko „zvoca“.

Ali, ako ova kampanja i sa i bez pojedinačnih programa, ukazuje između ostalog i na pristajanje da buduće ustavne promene mogu da se usmere u pravcu legitimisanja i legalizovanja one funkcije koju u budućnosti poželi sada izabrani predsednik, onda kritika o mrzitelju kohabitacije pada u vodu.

Naprosto, svedržitelj nema potrebe da sa nekim kohabitira i tanka je fajda da u slučaju „podeljene ličnosti“ to može  da se obavlja i sa samim sobom.

Flert opozicionih kandidata sa takvim ciljevima, nažalost, lako može da pokaže da je osnovna referendumska dilema Srbije o ovim „martovskim idama“ samo u tome da li će se opredeliti za prosvećenu ili neprosvećenu autoritarnost na vrhu državne piramide. Pošto je već jedna ozbiljna agencija izračunala u respektabilnom istraživanju da oko 60 odsto građana u vrednosnom smislu podržava autoritarne (dodajmo – domaćinske) matrice.

Ne znam, dakle mogu da budem vođa

Na paradoksalan način ovu tezu je pokazao i onaj kandidat koji je paradoks sam po sebi – Luka Maksimović, alijas Ljubiša Preletačević Beli, koga je jedna ozbiljna istraživačka agencija u sedmodnevnom istraživanju rejtinga „uhvatila samo u tri dana“ i „popela“ od nula na tri odsto glasova ukupnog biračkog tela.

Beli u svojoj „antipolitičnoj političnosti“, na pitanje šta će da uradi ako uđe u drugi krug (ima i takvih „računaljki“) pa još i pobedi u trci, kaže da mnogo toga ne zna, pa će kabinet napuniti mladim stručnjacima kao savetnicima. A on će, jednom reče biti „veliki vođa“, a nekoliko dana potom da će savetnicima - distribuirati usmerenja.

Čini se da nešto od takvog sna ispoljavaju gotovo svi predsednički kandidati i na to, između ostalog, ukazuju njihove „premijerske kampanje“.

Ostaje da se uverimo da li, osim u slučaju Belog, a naročito u slučaju dva najistaknutija Vučićeva protivkandidata, Jankovića  i Jeremića, oni „zastranjuju“ u ideološkom smislu u odnosu na očekivanja onih koji su prvobitno uz njih stali, samo zato da bi pridobili što više glasova da „pobede Vučića“.

Ili će u kasnijoj fazi zaista više nego što se očekuje podleći onakvim politikama protiv kojih sada nastupaju. Jer, ta referendumska dilema i nejasnoća ima i svoju „podreferendumsku“ notu. Naime, obojica pomenutih, po svemu što pokazuju, viđeni su kao lideri dve nove stranačke grupacije ili stranke, bilo potpuno novoformiarane ili nastale spajanjem sa drugima, pa i usisavanjem drugih.

Predsednički izbori, između ostalog, referendum su i za njihovo pozicioniranje u tom smislu. Odnosno i „podreferendum“ za odgovor u kojoj meri će pomerati kazaljku ideološkog opredeljenja, pa i pozicije u zamućenom političkom spektru.

On u Srbiji samo u načelu ima levicu i desnicu na svojim krajevima. Zasad se u srpskoj politici ta kazaljka ne uzima u obzir, već samo ona koja – meri rejting.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera