Oglasi

Ratni zločini, sporedan detalj u biografiji Krajišnika i Ojdanića

Šta je herojsko u ubijanju dece, trpanju njihovih leševa u hladnjače i zakopavanju u masovne grobnice?
Čak i da su Ojdanić i Krajišnik prije rata činili isključivo dobra djela, da su bili oličenje filantropije i dobročinstva, i tada bi sve to bilo nebitno naspram njihovog zločinstvaArhiva

Mediji su nedavno doneli vest o smrti generala Dragoljuba Ojdanića. Tačnije, preneli su saopštenje Ministarstva odbrane u kojem je uz vest o Ojdanićevoj smrti spakovana njegova kratka biografija. Tu se navode vojne škole koje je Ojdanić završio, funkcije koje je obavljao u vojsci, unapređenja, ordenje za zasluge i slični podaci iz jedne uzorne vojničke biografije. Tako smo mogli pročitati kako je pokojnik bio komandant Užičkog korpusa, načelnik štaba Prve armije, komandant Prve armije, zamenik načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, načelnik Generalštaba VJ i ministar odbrane Savezne Republike Jugoslavije, te da je „za ratne zasluge 1999. godine unapređen u čin generala armije i odlikovan Ordenom slobode”.

Koji dan kasnije, mediji su doneli i vest o komemoraciji generalu Ojdaniću i preneli šta su njegovi saborci govorili u počast pokojniku: kako je čitav radni vek posvetio vojsci, kako je dao „nemerljiv doprinos razvoju oružanih snaga i sistemu odbrane”, za šta je dobio najveća državna i vojna priznanja - Orden narodne armije, Orden zasluga za narod, Orden bratstva i jedinstva, Orden za vojne zasluge. Čitalac bi mogao zaključiti kako se radi o uzornom generalu, hrabrom oficiru koji je časno služio svojoj zemlji, dočekao zasluženu penziju i otišao na onaj svet mirne savesti, kao čovek koji je pošteno ispunio svoju sudbinu.

Uzorna zločinačka karijera Dragoljuba Ojdanića

Tek se poneko dosetio sitnog detalja iz biografije ovog uzornog oficira, ali onako usput, ipak je reč o nevažnoj sitnici koja baca samo neznatnu senku na jednu blistavu vojničku karijeru. Zato je taj nebitni detalj stavljen na kraj teksta, kao što i zaslužuje svojom sporednošću. Nakon nabrajanja silnih generalovih zasluga sledi zanemarljiva malenkost o tome kako je Ojdanić „2002. godine prebačen u Hag, odakle se vratio u Srbiju 2013. godine, pošto je odslužio dve trećine od 15 godina zatvora na koliko ga je, zbog zločina počinjenih na Kosovu, osudio Haški tribunal”. Petnaest godina robije? Ratni zločini na Kosovu? Ko bi na takve sitnice obraćao pažnju? Pa neće valjda tamo neka ubijanja i proterivanja Albanaca da naruše jednu uzornu vojnu karijeru?

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: "Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu."

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Pogotovo ako znamo da je Ojdanić bio načelnik Generalštaba VJ i ministar odbrane upravo 1999. godine, pa ispada da je Orden slobode dobio kao priznanje baš za zločine počinjene na Kosovu. Osuđen je na 15 godina robije za zločine protiv čovečnosti, kršenja zakona i običaja ratovanja i druga nehumana dela. Na teret mu se stavlja pomaganje i podržavanje deportacija i prisilnog premeštanja kosovskih Albanaca tokom rata. Masovno proterivanje Albanaca sa Kosova je zapravo kruna Ojdanićeve oficirske karijere. Nije mala stvar deportovati oko 900.000 ljudi za kratko vreme, nije ni čudo što je za taj herojski podvig general dobio odlikovanje.

Ojdanić je čak i priznao svoja zlodela pred Haškim tribunalom i izrazio svoje - kako je rekao - “iskreno žaljenje svima koji su patili zbog ishoda ponašanja za koje sam osuđen”. Nije se dugo držao te izjave žaljenja i iskrenosti. Čim se našao na slobodi, Ojdanić je povukao priznanje i rekao kako nije počinio nikakvo “krivično delo, a kamoli ratni zločin ili zločin protiv čovečnosti”. Za tili čas je nestalo generalove iskrenosti, zaboravio je na izvinjenje koje je uputio žrtvama i onima koji su patili, pljunuo na taj trenutak čovečnosti kao da ga se stidi i vratio se zločinstvu kao svojoj suštini. Jer se udruženi zločinački poduhvat kojem je Ojdanić dao veliki doprinos ne završava izvršenjem zločina, već se nastavlja poricanjem zlodela, ćutanjem o njima i nastojanjima da se čitava nacija privoli na saučešništvo sa svojim najgorim i najkriminalnijim pripadnicima.

Nevažni zločini Momčila Krajišnika

Desetak dana nakon Ojdanića upokojio se Momčilo Krajišnik od posledica korona virusa. Patriotski mediji su pisali o njemu kao o “istrajnom patrioti”, zaslužnom građaninu, utemeljivaču Republike Srpske, čoveku čije je “ime neizbrisivo zapisano u istoriji”, velikanu koji je bio “utemeljen u pravoslavlju, srpskoj kulturi i ćirilici”, o čoveku od koga treba učiti i čije delo treba nastaviti. Tek onako usput pomenuto je i da je bio “oglašen krivim za istrebljenje, ubistva, progone na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi, deportacije i nečovečno postupanje kao i zločine protiv čovečnosti”, za šta je pred Haškim tribunalom osuđen na 20 godina zatvora. Ali ta sitnica ne može da pokvari svu veličinu i značaj čoveka koji je obavljao funkciju predsednika Narodne skupštine Republike Srpske u onim slavnim danima masovnih pokolja, konc-logora, etničkih čišćenja, ubistava, silovanja, pljačke, opsedanja gradova, sistematskog rušenja džamija i genocida.

Krajišnik je bio čovek koji je, kako reče Emir Suljagić, “genocidnom duhu Radovana Karadžića dao strukturu, protokol, pečat i organizaciju”, ali se to u novinskim izveštajima dežurnih patriota nekako zagubilo u hvalospevima upokojenom zločincu. Čak i u medijima koji nisu pod kontrolom naprednjačkih vlasti nije bilo previše reči o Krajišnikovim zlodelima, tek usput je navedeno da je osuđen za zločine, kratko, bez detaljisanja i udubljivanja, takoreći birokratski. Kao da su ratni zločini za koje je Krajišnik osuđen nešto sporedno, nevažno, nekakav sitan dečji izgred, a ne centralna stvar, najvažnija odrednica naspram koje je sve drugo sasvim nebitno, malo i beznačajno.

Kad god bi se ranijih godina pojavila vest o smrti nekog nacističkog zločinca, mediji su uvek izveštavali uglavnom i njihovim zlodelima, o deportaciji i ubijanju Jevreja i drugih naroda, o koncentracionim logorima, o tome šta su im sve sudske presude stavljale na teret. Nacistički zločinac je zauvek određen zlodelima koja je počinio, svi ostali podaci iz njegove biografije jednostavno su postali nevažni. Ali, kad umre neki “naš” zlikovac, onda se to meri drugačijim aršinom – njegovi zločini su ili nepostojeći i ne zaslužuju da budu pomenuti ili se pominju kao nešto sasvim sporedno, kao drugorazredni podatak iz bogate biografije.

Nadrealne razmjere poricanja i ravnodušnosti

Dragoljub Ojdanić i Momčilo Krajišnik su ratni zločinci. Oni su izazvali nemerljivu ljudsku patnju, užas koji se rečima ne može opisati, čudovišna zlodela koja prevazilaze moć ljudskog razumevanja. I to je sve što treba da znamo o njima. Svi drugi događaji iz njihovih biografija izbrisani su onog trenutka kada su postali kreatori zla u okviru udruženog zločinačkog poduhvata. Čak i da su Ojdanić i Krajišnik pre rata činili isključivo dobra dela, da su bili oličenje filantropije i dobročinstva, i tada bi sve to bilo nebitno naspram njihovog zločinstva. Nevažno je i zašto su postali zločinci. Kao što kaže Haris Imamović: “Da su Hitler ili Karadžić sve svoje žrtve ubili sjekirom imalo bi smisla razumijevati ih kao Raskoljnikova. Ovako, Radovan Karadžić je samo nalogodavac genocida; sve ostalo u vezi s njime je irelevantno, sve ostalo nas može samo udaljiti od istine”.

Upravo je ta istina, tako jednostavna, bolna i nasušno potrebna – proterana iz gotovo čitave srpske javnosti. Tom strašnom istinom o nedavnoj prošlosti, o našoj sramoti koja vapije do neba bave se samo nevladine organizacije koje se mogu prebrojati na prste i časni pojedinci, novinari, intelektualci koji su zbog toga gurnuti na marginu. Razmere poricanja i ravnodušnosti prema zlu kod nas su postale stvarno nadrealne, kao da se ništa nije dogodilo i kao da sav taj užas s nama nema nikakve veze. Na stranu priče  o suočavanju s prošlošću, naučne studije o stanju poricanja, sve teorije o tranzicionoj pravdi, ali onako čisto ljudski je valjda normalno zapitati se - kako to da skoro nikog ne zanima šta je bilo devedesetih.

Gde će nam duša?

Zar ne bi trebalo bar da se zamislimo nad tim kako je uopšte bilo moguće da se ratovi, zločini i stravične patnje dogode? Za početak, trebalo bi bar da utvrdimo šta se to dogodilo, šta smo to uradili svojim susedima. Nacionalisti će odmah zagrajati: “A šta su oni nama radili?”, krenuti u protivnapad i relativizaciju zla. Dobro, ostavite to za trenutak, pustite šta su drugi radili, hajde za promenu da se pogledamo u ogledalo i vidimo šta smo mi činili. Pristajem na razgovor o svemu, ali tek nakon što mi objasnite zašto smatrate herojima monstrume koji su ubijali nedužna ljudska bića. Šta je herojsko u ubijanju dece, trpanju njihovih leševa u hladnjače i zakopavanju u masovne grobnice?

Možda bi bilo logično i ljudski zapitati se i zašto je Miloševićev ratni program imao onoliku podršku među žiteljima naše zemlje, kako nam se to desilo, koji su uzroci tog civilizacijskog i moralnog sunovrata, zašto su i danas ideje koje su dovele do zločina dominantne i ima li tome leka. Kako je moguće da se tako malo ljudi u ovoj nesrećnoj zemlji bavi tim pitanjima? Umesto postavljanja ovakvih pitanja imamo posmrtne počasti Dragoljubu Ojdanići i Momčilu Krajišniku, ratnim zločincima koji su umrli u dubokoj starosti, prirodnom smrću. A oni svojim žrtvama nisu pružili šansu ni da dočekaju duboku starost, ni da umru prirodnom smrću. Po svemu sudeći, kod nas taj vrišteći paradoks malo ko primećuje. Kod nas je izreka “O pokojniku sve najbolje” rezervisana za ratne zločince, ali ne i za njihove žrtve. Možda bi sva ona pitanja koja malo ko postavlja mogla da stanu u jedno od ciglo četiri reči: Gde će nam duša?

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.