Raspjevani profesori – banatska fabrika dobre energije

Izvor: Velimir Ilić

„Reč je važnija od note, a zagrljaj od akorda ili – kao što je Betoven govorio – može biti poneki falš, ali da je sa dušom i uz ljubav. I to je ono što nas čini ovakvima kakvi jesmo“.

Tim rečima nam ponosno dirigentica Marina Kliska predstavlja „svoj“ hor u Vršcu, neobičan i neuobičajen po mnogo čemu, pa i imenu – „Raspevani profesori“. Zapravo, ime im nadasve pristaje, prigodno je jer ga i većinom čine profesori. Ali ne oni obično namršteni, nezadovoljni, neraspoloženi, ljutiti ili strogi, nego – raspoloženi i raspevani.

U hodniku ispred vrata omalene sale vršačkog SUBNOR-a, koju je horu ustupio za probe, čuju se akordi Mokranjčeve „Druge rukoveti“. Četvoroglasje u kom se peva moćno zvuči, a glasovi „Raspevanih profesora“ izviru kroz plafon suterena i razlivaju se niz ulicu, dajući dodatni šarm ovom banatskom gradu.

A u sali – nadnaravna scena: pozitivne vibracije skoro da se rukom mogu dohvatiti, lete akordi od koji se katkad koža „naježi“, mame i suze i osmeh. Sa zida „ponosne prošlosti“ pevače ozbiljno posmatraju maršal Tito i lokalni narodni heroji iz uokvirenih crno-belih fotografija u partizanskim uniformama. Ispod njih okačeni „otkačeni“ veseli crteži dece i umetnika entuzijasta, koji maštu na ovom mestu diktiraju olovkama i bojama. A boračka organizacija Vršca sa velikog panoa svima čestita srećnu 2019. godinu.

Raspevani čuvari dobre energije, kako nam jedan od njih opisuje horsko druželjublje, umesto dnevnika već godinama, ponedeljkom i četvrtkom uveče, zajednički bistre notne sveske. Jer, profesori su i dobri đaci. Njihov hor jedinstven je po svojoj različitosti, bolje reći – različitost ih čini jedinstvenim.

Raznovrsnih su struka, životnih dobi, nacionalnosti i vera, ali svim našim sagovornicima refren je isti: „Mi smo kao porodica, kad dođemo na probe prvo se zagrlimo, a kad se proba završi svi smo ispunjeni, osećamo bliskost i radost, bez obzira na svakodnevne životne stresove. Ovde ih zaboravljamo“.

A između dve pesme ili uvežbanja – veseli žagor, kao u đačkoj učionici.

Svi za jednog, jedan za sve

Marina Kliska, muzikolog, predaje u tri škole: vršačkoj gimnaziji, hemijsko–medicinskoj i osnovnoj u obližnjem selu Gudurica, tako da notama i pevanju uči sve uzraste, uključujući i odrasle. Na njenu inicijativu 2012. je i nastao profesorski hor, a kaže da na početku ni sama nije znala kako će to teći i dokle će stići.

“Spontano u razgovoru koleginica iz Hemijsko-medicinske škole Lija Stefan, kaže mi: ‘Marina, hajde da nešto uradiš sa ovim profesorima’. I tako smo počeli da anketiramo kolege. Nije bilo nikakve audicije, mi smo prosto pitali ko želi da peva, ko misli da zna da peva, a na prvom mestu od tada do danas bio je važan čovek i taj ljudski momenat, a onda volja i ljubav prema muzici“, priseća se Marina. I dodaje da je tada bilo „prilično naporno“ jer trebalo je „upevati“ ljude koji nisu nikad pevali u horu. A sada je već sve drugačije.

„Ima nas uvek 20-25 i to je dobro jer onda se radi sa stalnim uvežbanim sastavom“, veli naša sagovornica, kojoj u dirigovanju pomažu još dve profesorke muzičkog – Anica Arsić i Roksana Činč.

A u tom neobičnom horskom sastavu neverovatno harmonično se slažu i dopunjuju soprani, altovi, baritoni, basovi profesora jezika, hemije, elektrotehnike, informatike, fizičkog i fizike, farmacije, matematike… Među njima je i jedna učiteljica, prosvetna inspektorka, pravnica iz škole, a pridružili su im se i „horoljupci“, doduše u manjini – tehnolog, informatičar, svi visokoobrazovani ali najpre privrženici muzici i, iznad svega, jedni drugima. Zajedno peva i jedan pračni par, ali i otac i ćerka. 

Kome je do godina – ima ih između 25 do 56, a kako Banat je, kao i cela Vojvodina, trg naroda, između proba i nastupa uz pomoć nota krote pesme i na rumunskom, engleskom, ruskom, češkom, staroslovenskom… Iz mešovitih su brakova ili poreklom, glasove i prijateljstvo slažu i dele Rumuni, Mađari, Srbi… Reći će uglavnom da su Vojvođani. A pridružili su im se jedna Bosanka i Makedonac. Vere i veroispovesti ih ionako ne zanimaju, pa jednako gromko, dušom nadahnuto, pevaju posvuda – u katedrali ili u pravoslavnoj crkvi, ambasadama, ceremonijama…

„Niko to i ne pita, važno je saglasje i glasova i osoba jer je obojeno ljubavlju i to nas spaja, srž svega je druženje. Neverovatno je kad neko nov dođe kako počinje da se menja, kako od krutosti, otuđenosti, ravnodušnosti ili distanciranosti, od kojih bolujemo u savremenom društvu, svi počnu da se opuštaju. Pozitivna energija i bliskost, prost, postaju ’zarazni’ u ovom horu“, opisuje Marina Klisko.

U maloj sali smenjuju se melodije „Stand by me”, “What a wonderful world”, “Devojko mala”, razne kompozicije kojih se stariji rado sećaju, a mlađi ih s entuzijazmom prate. Pevači, kaže Marina, od kako su “horski stasali” više neće “lake note”, pa je njihov opus postao mnogo širi. Dok se i očima smeju, pevaju gotovo sve: od zahtevnih duhovnih pesama, tradicionalnih, starogradskih, do zabavnih čiji su aranžmani u stilu džeza ili pop – rok muzike, u četvoroglasju. Članovi hora i sami predlažu pesme što unosi dodatnu draž i izazov.

“Otkriću vam tajnu: kao što olovka piše srcem, tako i mi pesme pevamo”, kaže nam pesnikinja Jadranka Ćulum, Sarajka koju je život doneo u Banat. Hor spaja muziku i poeziju, a njene pesme komponuju na nagovor kolega. Ima već 13 objavljenih knjiga poezije.

Seća se Jadranka da je nekad u “svom sjajnom periodu, kao student”, pevala u sarajevskom bendu “Frka”. Na probama je neumorna, a stihove piše i za druge horove, ali i za tamburaše “Banatske lale”.

Note, aritmetika i hemijske formule

Sa najdužim pevačkim stažem u horu je profesor hemije Goran Pavlovski, koji nema ni jedan minus za izostanak, još od prve probe.

„Oduvek sam voleo da pevam, nekad mislim da sam promašio profesiju, kažu mi da sam redovniji od horovođe. Po glasu sam tenor, a tenori su uglavnom retki. Sa nastave dođem isceđen, a posle probe sam drugi čovek. Pesma nas odmori, generalno – utiče na psiho-fizičko stanje, bez obzira da li znamo da pevamo. Postajemo bolji i pozitivniji“, veli profesor Pavlovski. 

Na pitanje da li posle probe u četvrtak uz svu tu pozitivu, đaci u petak dobijaju pozitivne i bolje ocene, smeje se i kaže: „Kad bolje razmislim, što sam stariji postajem manje strog, a najlepše je to što je atmosfera na mojim časovima znatno bolja, verovatno i pevanje utiče“.

Zoran Milojković, profesor i ekspert za računare, mikroprocesore sa elementima programiranja, elektrotehnike i svega (za laike, komplikovanog) što se ne čini spojivim sa „violinskim ključem“, kaže da je upravo suprotno.

„Muzika je bila moja ljubav od srednje, ali sam morao da je se odreknem iz nekih zdravstvenih razloga. Uvek sam sanjao da pevam u horu i – evo me. To je kao prvo, luda zabava, drugo, rasterećenje od svakodnevnih stresova, nervoza i problema. To je jedan odmor, iako je ponekad naporno kroz zabavu i druženje sve prolazi. Za nas sad ne postoji ništa teško, u pitanju je trud i rad, upornost, istrajnost i pre svega ljubav. Ta energija se oseti na našim nastupima, publika je prepoznaje, stalno nam to govore. Život, može biti i pesma i igra, koje nas, makar kroz hobi, obogaćuju“, kaže profesor Zoran.

„Note, akordi i brojevi i prirodnjačke nauke itekako se slažu. Možda je naizgled čudno, ali kompletan čovek treba da se razvija na sve strane. Istina, isprva sam skoro šaputao i tek otvarao usta ali onda sam, vremenom, uz Marininu podršku, ’pustio glas’, pa iako je muzičkom bojom bariton, pevam u basu. Stvarno sam napredovao“, stručno objašnjava Igor Lazaroj, profesor informatike u vršačkoj gimnaziji i srednjoj Poljoprivrednoj školi. I veli, da su njihova putovanja na gostovanja poput đačkih ekskurzija, peva se i šali u autobusu i kad se krene i kad se vraća.

„To vam je kao produžena mladost, kad sa horom krenemo, mi smo u stvari deca, ona – u srcu“, kaže Igor.

Vesna i Pera, ljubav između nota

Tamo, gde je Dunav širok kao more, u Sremskim Karlovcima, jedan mladi par na obali, kao da su sami na svetu, peva „Čaj za dvoje“. Ljubav iskri iz njih. Vesna Međo, diplomirani tehnolog i Pera Trusnik, stručnjak informatike, zbližili su se, kažu, kroz poeziju i pesmu. A nas su, slučajnim poznanstvom, doveli do hora „Raspevani profesori“ u kom su zajedno. Vele, da je u taj hor Pera došao zbog Vesne iako su se ranije sreli u Gradskom horu Vršca, grada „banatske Toskane“.

„Svaki naš nastup u horu za mene je poseban, ne samo što smo okruženi prijateljima i muzikom, nego je još jedna sfera mog života ispunjena gde ja sa svojim sada najbliskijim čovekom delim sve to, što je neprocenjivo“, kaže Vesna.

„Slavila sam rođendan i ceo hor je bio pozvan. I rekoh svima : ’Hvala, moje su ruke pre vas bile prazne, a vi ste mi ih napunili zagrljajima’ i to nikada neću zaboraviti. Naše putovanje u ispunjeniji život tako je počelo i traje…“, priča Vesna dodajući “da je muzika bezuslovna ljubav koja spaja srodne duše”.

„Mi smo se i ranije poznavali, mali je ovo grad, ali smo se u horu – prepoznali. I evo sad smo već 10 meseci zajedno“, horski objašnjavaju svoju vezu Vesna i Pera.

Privatno, vole da, uz čašu vina, zapavaju omiljene sevdalinke, a najdraža im je „Kad ja pođoh na Bembašu“…

A šta na to kažu đaci, da li se smeju, hvale ili kritikuju?

„Pozitivni su oni sa opštih smerova, ali pošto je tu i deo Muzičke škole oni nas kritikuju, kao: ’Jao, profesore, pa mi smo bolji od vas, vi pevate samo neke lagane pesme’ – i tako. Dakle, ja im predajem informatiku, ali uz to idu i druge životno važne stvari pa uviđaju da je svestranost važna i da treba proširiti vidike – a šta je lepše od pesme i muzike“, izgovara svoju lekciju profesor Lazaroj.

Stručna podrška iz Rumunije

Sa prvim notama prvake i osnovce zbližava učiteljica Gordana Obrenović. Posle slede instrumenti, pa prepoznavanje talenata. „O ukusima se ne raspravlja, ali ponekad ostanem zapanjena šta naša deca ponesu iz kuće i šta im se sviđa“, kaže Gordana, koja se trudi da popravi muzički (ne)ukus, pa organizuje priredbe dečjih horova po „svojoj meri“, a novu energiju i inspiraciju, kaže, dobija upravo u horu odraslih, „Raspevanih profesora“.

Euđen Činč, doktor muzike, predaje u Visokoj školi za strukovne studije za vaspitače i muzičke predmete u drugim školama u Vršcu. Završio je Muzičku akademiju u Temišvaru, a doktorske studije u Bukureštu i pre četiri godine pridružio se horu zajedno sa suprugom. On im je, osim pevačke, i stručna podrška i pomoć.

Profesor fizike i matematike Slavoljub Francuski u horu je sa ćerkom Bojanom koja je, uz prezime i – profesor francuskog. Slavoljub, čiji je glas oslonac bas sekcije, peva u četiri vršačka hora, ali na sagovornika ostavlja utisak da su mu među raspevanim profesorima – baš sve emocije na svom mestu.

„Kod publike – kako nam obično prenose utiske, plenimo pozitivnim energijom na sceni, i zato ih privlačimo da dođu i slušaju nas. I to nam je neprocenjivo, da osete ono što mi osećamo“, kaže Marina Klisko.

Pod njenom dirigentskom palicom „Raspevani profesori“ osvojili su prošle godine prvu nagradu na Međunarodnom takmičenju „Horfest u Valjevu“, ujedno prvom, i do sada, takmičarskom nastupu. Na vrhu spiska želja im je da ovog proleća dobiju poziv na Međunarodni horski šampionat „LegeArtis“ početkom juna u Tuzli.

Entuzijazam ih i vodi i nosi, a novac se „nekako sakupi“. Iz gradskog budžeta, istina, svakih šest meseci dobiju 50 do 80 hiljada dinara, a ostalo sami prikupe od svojih skromnih profesorskih prinadležnosti. Drugačije ne bi mogli i ne žale se… Dobro bi, naravno, došao neki donator, mecena ili sponzor. No, i bez njih – fabrika dobre energije „Raspevanih profesora“ uz sadašnje emocije koje nosi u sebi i deli ih nesebično svojim pesmama – ne može otići u stečaj.

Izvor: Al Jazeera