Putinov koktel: Agresija i mirotvorstvo

Piše: Boško Jakšić

Ruski borbeni avioni i posade počeli su da napuštaju baze u Siriji posle manje od 24 sata od najave predsednika Vladmira Putina da povlači veći deo svojih snaga, što je rezultat procene da su posle šest meseci glavni ciljevi intervencije ostvareni.

Američkom predsedniku Baracku Obami, koga Moskva nije unapred obavestila, i iznenađenom svetu prepušteno je da analiziraju šta Kremlj podrazumeva pod Миссия выполненa (misija obavljena).

Rusija je intervenciju septembra 2015. pravdala sprečavanjem napredovanja Islamske države. Borci kalifata su u međuvremenu izgubili tek nešto od teritorija koje kontrolišu, što potvrđuje tezu da je primarni cilj Moskve od starta bio očuvanje predsednika Bashara al-Assada.

Iako u velikoj sirijskoj igri i dalje nema pobednika, opšta je saglasnost da su Rusi bliže svom cilju nego Amerikanci. Obamina administracija pozivala je da se Assad povuče, ali iza tih reči nikada nije stajala osmišljena strategija. Šef Bele kuće se sve vreme premišljao da li da se snažnije osloni na vojnu silu. Putin je branio “legitimni sirijski režim”, a kada je uvideo da je ugrožen, odlučno je vojno intervenisao i temeljno promenio odnos snaga na sirijskom ratištu.

Danas više niko ne govori da “Assad samo što nije pao”. Konsolidovanom Assadovom režimu Moskva je produžila život.

Saveznici sirijskog predsednika, poput Irana i libanskog Hezbollaha, omogućili su da režim ne doživi kolaps u prvim godinama rata, ali nisu mogli da spreče gubitak teritorije koju su zauzimali i pripadnici Islamske države i pobunjenici koji uživaju podršku Zapada i Assadovih regionalnih protivnika, poput Saudijske Arabije i Turske.

Ruska bombardovanja i artiljerijska podrška na kopnu ne samo da su prošle jeseni sprečili kapitulaciju regularne armije već su omogućili njihova ofanzivna dejstva i povratak mnogih izgubljenih mesta i položaja. Režim kojem je pretio poraz dok su se pobunjenici opasno približili Damasku nesumnjivo je stabilizovan.

“Uprkos zapadnim lažima i izvrtanjima, činjenica je da su Washington i njegovi saveznici potpaljivali kriminalni prikriveni rat za promenu režima – dok se Putin nije umešao i preokrenuo tu odvratnu ulogu”, piše komentator ruske agencije Sputnik, dočaravajući da Rusija sebe doživljava kao velikog pobednika u Siriji.

“Ruske operacije iz vazduha povukle su Siriju sa ivice da se pretvori u još jednu propalu državu sponzorisanu sa Zapada, poput Afganistana, Iraka i Libije”, nastavlja Sputnik. “Pošto je vratila svoju nacionalnu poziciju, Sirija ima priliku da nastavi put ka mirnom rešenju. Zahvaljujući Rusiji. Tačka.”

Toliko o vojnim dometima prve ruske vojne intervencije van granica zemlje još od vremena raspada SSSR-a.

Rusija je promijenila tok konflikta

Politički, rusko vojno angažovanje izmenilo je geostrateške jednačine regiona, što bi moglo da ima dalekosežne posledice. Rusija je “promenila tok konflikta”, saglasan je Washington Post.

“Danas, uprkos upotrebi retorike koja treba da im spase obraz, razni učesnici sirijskog političkog procesa prihvataju da Assad u nekoj meri ostaje na vlasti. Putin je ponovo pokazao da će Kremlj biti lojalan svojim prijateljima i partnerima, i da je sposoban da vojne i političke ciljeve objedini u uspešnu ograničenu kampanju”, priznaje američki The National Interest.

Lojalnost za lojalnost. Sirijski predsednik nastaviće da se bori i za interese svog najmoćnijeg saveznika. Rusija je time osigurala kontinuitet svog “minimalnog”, ali direktnog vojnog prisustva u luci Tartus i vazduhoplovnoj bazi Hmejmin, u provinciji Latakija.

Pitanje je i šta znači “minimalno”. Putin i ruski vojni vrh su procenili da više nema potrebe za angažmanom lovaca Su-34 ili Su-35, ali savremeni sistemi protivvazdušne odbrane S-400 i Pancir-S1 ostaju u Siriji. Ima nagoveštaja da bi glavni deo ruske grupe u Siriji mogli da popune koalicioni partneri – Iran, čak i Kina.

Time je Putin ostvario drugi važan cilj: Rusija se utvrdila na Bliskom istoku i ispisala nova pravila angažmana u ovom delu sveta.

Odluka šefa Kremlja o povlačenju vojnih efektiva propraćena je, ne slučajno, istovremenim naglaskom na pojačavanju diplomatskih napora da se okonča sirijski građanski rat koji ulazi u šestu godinu. Moskva je uspešno odradila sve pripremne radnje uoči obnove mirovnih pregovora u Ženevi i sada će jačim argumentima moći da nastavi širi proces détentea sa Sjedinjenim Američkim Državama koji je započet o Siriji.

Diplomatska inicijativa knjiži se u Moskvi kao nov uspeh Putinove politike u Siriji. Što je umnogome tačno jer ruska odluka o povlačenju i akcentu na pokušaj diplomatske sinergije ne bi naišla na odobravanja od Saveta bezbednosti UN-a do uvodnika konzervativne štampe Zaliva.

“Putin je povukao prvi potez u pravom pravcu”, hvali ruskog predsednika Khaleej Times iz Dubaija.

Koji su Putinovi motivi?

Pretpostavka dela zapadnih diplomata i komentatora je da bi, uskraćen aktivne podrške Rusa na sirijskom ratištu, rais iz Damaska mogao da prihvati pomirljiviji stav na pregovorima. Podseća se da ruski zvaničnici nisu jednom nagovestili da je Putin “uznemiren” zbog nepopustljivog stava Assadovih pregovarača u Ženevi tokom prethodne dve runde mirovnih razgovora.

Nisam uveren u nesaglasje na relaciji Moskva – Damask. Rusija aktivno podržava stav sirijske vlade da neće prihvatiti nikakve preduslove uoči mirovnih pregovora, posebno ne zahtev pobunjenika pod sponzorstvom Rijada da Assad prethodno odstupi s vlasti. Rusi se drže stava da o sudbini Assada treba da odluči sirijski narod bez mešanja spolja.

Moskva ne krije da želi da pregovori o prelaznoj sirijskoj vladi i otvaranju puta političke tranzicije uspeju. Ili barem da se primirje održi kako bi osetljiv dijalog mogao da startuje. Ne bih rekao da se Rusija odlučila na vojnu intervenciju samo da bi Assadu pružila priliku da obeća da će “vojno vratiti” sve teritorije koje je izgubio.

Ne znači, naravno, da Putinova odluka o povlačenju – koja je iznenadila svet koliko i u vreme kada je Rusija otvorila vojnu kampanju – nije propraćena sumnjama. Koji su motivi, pitaju se mnogi. Da li je Putin ponovo izmanevrisao Obamu? Svako nudi deo objašnjenja.

Sirija je Moskvi poslužila kao prva prilika da uspostavi kakve-takve kontakte sa SAD-om posle dubinskog zamrzavanja međusobnih odnosa izazvanog ruskom aneksijom Krima. Sankcije Zapada u međuvremenu su sve teže pritiskale rusku ekonomiju, a drastičan pad cene nafte – glavnog izvora prihoda kremaljske kase – dodatno je uzdrmao rusku privredu.

Ugledni američki institut Stratfor procenjuje da je jedan od mogućih ciljeva odluke o dezangažmanu bio upravo povezivanje akcija u Siriji s “drugim pitanjima” – konfliktom u Ukrajini, razmiricama s Evropskom unijom i američkim sankcijama Rusiji.

Govori se čak o tajnom američko-ruskom dogovoru “Sirija u zamenu za Ukrajinu”, prema kojem bi Amerikanci oslabili kontrolu nad režimom u Kijevu, a predsednika Petra Porošenka naterali da počne da primenjuje mirovni dogovor iz Minska. Rusija bi, u zamenu, Amerikancima spasavala čast u borbi protiv Islamske države po Siriji i omogućila im ofanzivu na prestonicu ISIL-a u gradu Raqqi. Drugi spekulišu da su Rusi otvorili prostor za američko-saudijsko-tursku intervenciju.

Ogoljenje ‘turske agresije’

Međutim, Dmitrij Abzalov, predsednik ruskog Centra za strateške komunikacije, smatra da se ruskim povlačenjem umanjuju šanse za takvu invaziju jer bi se time ogolela “turska agresija”. Rusi su, umnogome zahvaljujući neshvatljivoj odluci predsednika Recepa Tayyipa Erdogana da obori ruski vojni avion, Tursku izolovali na međunarodnoj sceni i sputali velike regionalne ambicije Ankare.

Pojavila se i teza o sporazumu Washingtona i Moskve o širokoj koaliciji koja bi obezbedila mirovni proces. Prema toj verziji, bili bi eliminisani interesi Turske, Saudijske Arabije, ali i Bashara al-Assada, a Rusija bi se vratila kao ključni američki partner u borbi protiv Islamske države.

Kako god, odluka o povlačanju snaga – dočekana s olakšanjem i u Rusiji jer se potajno strahovalo od nekog mogućeg Afganistana – trebalo bi da predstavlja gest dobre volje koji otvara vrata da Rusi i Amerikanci, zajednički, reše sirijski konflikt. Time bi se, istovremeno, zaustavili talasi izbeglica koji prete Evropskoj uniji. U znak zahvalnosti, rezon je dela analitičara, SAD i EU bi mogli da razmisle o ukidanju kaznenih mera Rusiji.

Rusija je u Siriji intervenisala pre svega da bi dokazala da je nezaobilazan akter svih velikih globalnih događanja. Da mora da se pita. Rusija je unilateralnim akcijama u Siriji pokazala svoju geopolitičku snagu i nametnula diplomatski tempo koji Zapad prati. To što je moguće da Kremlj očekuje nagradu, ipak je od sekundarnog značaja.

U završnoj etapi ove faze nesumnjiv zaključak je da je jačanjem svoje pozicije na strateški važnoj teritoriji Rusija zasad uspela. Nisu se ostvarila Obamina predviđanja od pre šest meseci kada je izjavio da će Putin “zažaliti” što se odlučio na vojnu intervenciju. Pokazalo se da je ruski predsednik veštom, moguće i rizičnom kombinacijom agresije i mirotvorstva, od obazrivog Obame preuzeo ključnu ulogu u globalnoj komandnoj sobi sirijske krize.

Rusi su pokazali da su mnogo odlučniji i energičniji od Amerikanaca. Ako su obe sile gubile uticaj u regionu, a jesu, Moskva je ta koja ga je delom vratila.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera