Pseći život režimskih novinara

Ko je imao tu nesreću da iz razumu nedostupnih razloga kupi Ilustrovanu politiiku od 30. oktobra i pročita tekst Đorđa Martića, mogao je da pomisli da je nekim čudom upao u vremeplov i otputovao u daleku 1999. ili 1993. godinu. U tekstu pod naslovom “Četiri odsto stanovnika napada državu kroz medije koje ne brinu o tiražu već o napojnicama” Martić se odao izlivima najcrnje propagande u mozak, otkrivajući domaće izdajnike i strane plaćenike među novinarima kritički nastrojenim prema predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, crtajući mete na glavama nepodobnih, perpetuirajući izanđalu matricu lova na veštice i traženja unutrašnjih neprijatelja, oživljavajući najmračnije dane vladavine Slobodana Miloševića.

Nikakvo čudo, jer je Martić od ranije poznat revnosnim čitaocima režimske i ratnohuškačke štampe kao glavni urednik tiskovine zvane Politika ekspres. U vreme njegovog urednikovanja objavljen je tekst Miroslava Markovića “Ćuruvija dočekao bombe”, koji je iste večeri pročitan u Dnevniku Radio-televizije Srbije, pet dana pre nego što je Slavko Ćuruvija ubijen. Martiću ni danas Ćuruvija ne da mira, ali umesto da se pokaje zbog objavljenog streljačkog teksta, ovaj sveže povampireni novinar za specijalne operacije relativizuje Ćuruvijino ubistvo, odbijajući bilo kakvu sličnost egzekucije srpskog novinara sa ubistvom Džemala Kašogija, iako je obojicu ubila država.

Prolegomena za medijski linč

Nije mu to prvi put. Prošle godine Martić je u Politici objavio tekst “Ćuruvija, Račak i Gordić”, u kojem se rugao ubijenom novinaru. Tvrdio je da je, “svojom saglasnošću da se tekst objavi”, “praktično pozvao Ćuruviju da sve to demantuje i da mu se lepo, kako i dolikuje – izvinimo”. A pošto je, po Martiću, Ćuruvija odbio da demantuje, to je – “pametnom dovoljno”. Martiću nije dovoljno što je objavio tekst kojim je Ćuruviji stavio metu na glavu, ni to što je Ćuruvija likvidiran, već bi malo i da mu zapleše na grobu.

U istom tekstu Martić je insinuirao da je za Ćuruvijino ubistvo odgovoran Srbije Zoran Đinđić, pokušavajući tu sumanutu tezu da dokaže nakaradnom logikom po kojoj je Ćuruvija bio bezopasan za Miloševića, ali je, kao vodeći kritičar Miloševićevog režima, ugrožavao Đinđićevu lidersku poziciju, pa se zaključak nameće sam po sebi. Izgleda da su za Ćuruvijino ubistvo odgovorni svi osim ubica, a podrazumeva se da onaj ko je objavio tekst-poternicu nekoliko dana pre ubistva nema nikakvu odgovornost, čak ni moralnu.

Glavni urednik Ilustrovane politike Ognjan Radulović nije imao vremena da pažljivo pročita naslov teksta svog saradnika, pa mu je promakla gramatička greška, izgleda da je kongruencija postala nedostižni san ovdašnjih medijskih poslenika, ali je zato našao vremena da napiše uvodnu reč za Martićev tekst. U toj prolegomeni za medijski linč Radulović je dao nešto kao uputstvo za čitanje teksta, namenjeno navodnim NATO-plaćenicima koje Martić proziva, u starom streljačkom maniru.

Po Raduloviću, Martićev tekst je prosto poziv na polemiku, pa poziva sve koji se u tekstu prepoznaju da se uključe u dijalog, da pošalju svoje komentare i stavove, koje će Ilustrovana politika drage volje objaviti. I to stoji ispred teksta u kom se novinari optužuju za izdaju države, za plaćeništvo, te na sav glas hvali zloglasni Zakon o informisanju iz 1999. godine, kad je Vučić bio ministar informisanja. Da se ovo ne dešava u relanosti, da je reč o događajima opisanim u nekom romanu, nema tog iole normalnog urednika koji bi piscu dozvolio da objavi ovakve budalaštine, jer deluju potpuno neubedljivo i neverovatno. Ali, ono što bi u fikciji bilo neutemeljeno preterivanje, to je naša sumorna realnost.

Novinari na kratkom lancu

Uredništvo se svojski potrudilo i oko naslovne strane: na pozadini od naslovnica kritičkih medija stoji krvoločni rotvajler iskeženih čeljusti, a ispod ove umilne slike naslov “Psi su pušteni”. Nedostaje samo poziv medijskoj kafileriji da odmah reaguje i krene u lov na puštene novinarske pse, da ih smesti u neku instituciju zatvorenog tipa i da ih uspava. Eto šta se dešava kad se propagandisti zanesu i kad rade posao kojem nisu dorasli, što nije ni čudo, jer se nisu našli na uredničkim i novinarskim pozicijama zato što nešto umeju da rade, već zato što su bili poslušnici odani jednom zločinačkom režimu. Naslovna strana Ilustrovane politike i Martićev tekst i nehotice odaju jedno nakazno shvatanje novinarstva i čitavog sveta.

Naslovnica poručuje jasno da jasnije ne može biti kako Ognjanović i Martić doživljavaju novinarstvo. Novinari su psi koji imaju svoje gazde. Novinari ne smeju biti pušteni s lanca, ne mogu biti na slobodi, jer onda mogu da pišu šta im se prohte, u skladu sa svojom savešću, a ne sa naređenjima koja dolaze od gazde. Novinari treba da budu vezani lancem, da ih politički gazda drži na povocu, da ih kontroliše i dozvoljava im tek onoliko slobode koliko sam proceni da mu je korisno. Novinari nisu tragaoci za istinom, njihov posao nije da rade u interesu javnosti, već u korist svog političkog gazde i vlasnika.

Novinari nisu slobodni ljudi, koji otkrivaju ono što moćnici žele da sakriju, novinari su psi čuvari režima, odane sluge svojih političkih gospodara, koje treba držati na kratkom lancu. A takvi psi čuvari umeju da budu zahvalni gazdi, da mu ližu ruku i umiljavaju se udvoričkim tekstovima, kao i režanjem i kidisanjem na kolege koji ne ljube lance. Kad neko provede čitavu karijeru kao pas čuvar, postaje mu teško zamislivo da na svetu postoji još nešto osim pasa i njihovih vlasnika – na primer, slobodni ljudi.

Isto lakejsko poimanje sveta izbija i iz Martićevog teksta. Na nekoliko mesta Martić ponavlja da bi novinarstvo trebalo da se rukovodi “idejom služenja svojoj zemlji” i prosipa panegirike ratnom Zakonu o informisanju, čija je jedina svrha bila gušenje medija. U kom li je to novinarskom kodeksu Martić pronašao da novinari imaju obavezu da služe svojoj zemlji?

Novinar služi istini, a ne državi

Da je bar zavirio u neki kodeks novinarstva, video bi da stvari stoje malo drugačije. Tamo, na primer, stoji: “Obaveza je novinara da tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno izvesti o događajima od interesa za javnost, poštujući pravo javnosti da sazna istinu i držeći se osnovnih standarda novinarske profesije.” Dakle, novinar služi istini, a ne državi. U slučaju da država radi protiv istine, pravde i osnovnih ljudskih vrednosti, novinar je i dalje dužan da služi istini. Ukoliko novinar služi zločinačkoj državi kakva je bila Miloševićeva, on izdaje svoju profesiju. Čak ni najbolju moguću državu novinar ne bi smeo da stavi iznad istine, tu su stvari jasne.

Međutim, shvatanje da je država vrhovna vrednost, da ona stoji iznad svih drugih ljudskih vrednosti, da je interes države uvek iznad interesa pojedinca široko je rasprostranjeno u našem društvu. Takav etatistički fetišizam napravio je od države novo božanstvo, lažnog idola, Moloha kojem se na žrtvu prinose istina, savest, profesionalizam, pa čak i ljudska bića. Još kad vlastodršci poistovete sebe sa državom, onda svako kritičko pisanje o političkoj eliti u njihovim očima postaje maltene antidržavna delatnost.

Aleksandar Vučić se ogradio od naslovnice Ilustrovane politike i Martićevog teksta, njegova savetnica za medije Suzana Vasiljević dala je ostavku na mesto člana Nadzornog odbora Politike AD, samo ti potezi dolaze malo prekasno. Upravo su Vučić i njegovi saradnici stvorili atmosferu u kojoj su medijske harange, targetiranje nepodobnih, suzbijanje kritičkog mišljenja i proizvodnja neprijatelja svakodnevne pojave.

Tabloidi odani vlastima već godinama šire iste ideje kakve se mogu pročitati u Martićevom tekstu, a koje se svode na nacionalnu paranoju i proglašavanje za izdajnika, lopova i neprijatelja svakog ko se usudi da kritički progovori o vlastima. Vučićevi bliski saradnici poput Aleksandra Vulina, Ivice Dačića, Vladimira Đukanovića i mnogih drugih su šampioni retorike koja neprestano izmišlja neprijatelje, otkriva zavere protiv Srbije i sipa drvlje i kamenje na nezavisne medije. Ako je nešto karakteristično za naprednjačku vlast, to je apsolutna netrpeljivost prema svakoj kritici.

Lov na veštice i širenje paranoje

Na kraju, Martićev tekst bi se mogao shvatiti i kao puka razrada teza koje je postavio Marko Parezanović iz Bezbednosno-informativne agencije, na nedavno održanoj konferenciji “Ka bezbednijoj Srbiji”. On je obavestio javnost da najveću opasnost za bezbednost Srbiju predstavlja “prikriveno delovanje spoljnog faktora, koji najčešće koristi mehanizme svojih specijalnih službi”, te da strani agenti “stavljaju u neku destruktivnu i subverzivnu funkciju” pojedine delove opozicije, medija, nevladinog sektora i sindikata.

Ukratko, najveću opasnost po ustavni poredak predstavljaju oni koji se kritički odnose prema aktuelnoj naprednjačkoj vlasti. Konferenciju je otvorio Vučić, na njoj su govorili Vulin i premijerka Ana Brnabić, i niko od njih nije našao za shodno da se ogradi od Parezanovićevih reči. Martić je ozbiljno shvatio ovo bezbednosno upozorenje, pa je krenuo u hajku na izdajnike i strane plaćenike, u okviru svojih skromnih mogućnosti.

Medijska hajka koju je pokrenula Ilustrovana politika je direktna posledica atmosfere koju je stvorila vladajuća oligarhija, u kojoj su lov na veštice i širenje paranoje postali nešto sasvim normalno i poželjno. Hajkači samo rade ono što jedino umeju, nisu uzalud ispekli zanat služeći režimu Slobodana Miloševića. A opet, nije lako ni Martiću i martićima uveocima. Režiš na prolaznike, pokazuješ očnjake, šeniš i umiljavaš se ne bi li te gazda udomio, a on te se na kraju odrekne. Težak je to život. Pseći, takoreći.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera