Oglasi

Prodaju stare državne firme da bi pravili nove

Dok prodaju velike državne kompanije, poput PKB-a i RTB-a u Boru, uz obrazloženje da će bolje poslovati u rukama privatnika, vlasti u Srbiji najavljuju gradnju fabrike u državnom vlasništvu.
Vučić je prilikom posjete Kosovu ovog mjeseca najavio da će Srbija tamo izgraditi fabriku baterijaTanjug/Zoran Žestić

Može li država istovremeno biti loš menadžer i uspešan investitor? Imajući u vidu šta govori i radi predsednik Srbije Aleksandar Vučić, može.

U samo deset dana, Vučić je javnosti u Srbiji saopštio dve, naizgled, nepomirljive stvari – da Poljoprivrednu korporaciju Beograd (PKB) jedno od najvećih državnih poljoprivrednih preduzeća, treba prodati, jer već godinama posluje sa gubicima, te da će privatni investitor “raditi 10 puta bolje”, ali i da će država graditi fabriku baterija u Leposaviću na Kosovu.

Informaciju o gradnji fabrike za Al džaziru je potvrdila i Kancelarija Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju, koja je u pisanom odgovoru objasnila da je reč o fabrici olovnih starter akumulatora, da je investitor Vlada Srbije, a “projektovana vrednost investicije je oko 13 miliona evra”.

Kako je navedeno u odgovoru, “vlasnik će biti Republika Srbija, a fabrikom će, naravno, upravljati profesionalni menadžment”.

“Procenjeno je da u fabrici bude zaposleno oko 300 radnika, kao i da će, sa projektovanim kapacitetom od 700.000 akumulatora godišnje, vreme povraćaja uloženog kapitala biti tri do četiri godine”, tvrde iz Kancelarije za KiM.

Tender s jednim ponuđačem

U međuvremenu, nekoliko dana posle najave gradnje fabrike, objavljeno je da je PKB prodat kompaniji Al Dahra iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, inače jedinoj koja se javila na tender, po ceni od 105,5 miliona evra, što je gotovo duplo manje od procenjene vrednosti ove firme, a višestruko manje od onoga koliko opozicija i radnici tvrde da vredi.  

Deo opozicije, a pre svega, najveća opoziciona grupacija Savez za Srbiju, žestoko se obrušio na ovu prodaju, smatrajući da vlast rasprodaje vitalne resurse države u bescenje. Režim je uzvratio optužbama da je prethodna vlast, u kojoj su bili i neki od lidera Saveza za Srbiju (SZS), zadužila i upropastila ovo preduzeće.

Ipak, prodaja PKB-a arapskoj, a nešto ranije i Rudarsko-topioničarsko basena (RTB) u Boru kineskoj kompaniji, kao da je otvorila novu liniju podele između vlasti i opozicije – prvi su za to da se nekako “oslobode” firmi koje “proizvode” gubitke koje posle pokriva država novcem poreskih obveznika, dok su drugi, odnosno dobar deo njih, za to da se velike državne kompanije sačuvaju, da se reorganizuju, a da se njihovo poslovanje poveri profesionalnom menadžmentu.

Međutim, ni jedni ni drugi, nisu baš dosledni u svojim idejama. Vlast najpre zato što istovremeno dok objašnjava da država nije dobar menadžer, najavljuje gradnju državne fabrike i to na teritoriji koja nije pod njenom kontrolom.

U imovinu PKB-a koja je prodata Al Dahri spada i oko 17.000 hektara poljoprivrednog zemljišta i mehanizacija

Tanjug/Jaroslav Pap

Opozicija, bar deo okupljen u Savezu za Srbiju, koji najviše insistira na ovoj temi, zato što su, u vreme dok su bili na vlasti,  neki od lidera bili u vladi koja je tu istu argumentaciju o državi kao lošem menadžeru, koristila kad je 2010. godine pokušavala da proda Telekom Srbija, jedno od retkih profitabilnih državnih preduzeća. Vredi podsetiti i da je te godine, tada opoziciona Srpska napredna stranka bila protiv prodaje Telekoma, da bi pet godina kasnije, u ulozi vlasti, takođe pokušala da ga proda. Takođe, neuspešno.

Oko ovog pitanja, koje je postalo političko, podeljeni su i ekonomisti. Jedni smatraju da je dobro što je država konačno rešila da izađe iz velikih preduzeća, čak i ako su malo skeptični prema načinu na koji se to radi, dok drugi veruju da ima načina da neke kompanije ostanu u vlasništvu države i da posluju uspešno.

'Država bez imovine odumire'

“Država bez imovine je ideal komunizma – odumreće. Ona mora imati svoju imovinu, da bi mogla da stvara svoju ekonomiju, da bi imala čime da garantuje za vraćanje kredita i slično”, smatra Mahmut Bušatlija, savetnik za ulaganja iz Beograda, koji smatra da to što je PKB prodat gotovo upola cene, u odnosu na onu procenjenu, pokazuje da država “potcenjuje sopstvenu imovinu, vrednost sopstvenog kapitala”. A u kapital PKB-a koji je pripao arapskoj kompaniji spada, između ostalog, oko 17.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, oko 70 kilometara kanalske mreže za navodnjavanje, oko 17.000 grla stoke, i druga nepokretna imovina i mehanizacija.

“Taj pristup se u Srbiji praktikuje već 18 godina. Kad se želi nešto da proda, ustanovi se cena po nekim međunarodnim normama, a onda se kaže krenućemo od 20 odsto vrednosti. Ne vidim razlog za to”, kaže Bušatlija. Ipak, i on smatra da država ne zna dobro da upravlja kapitalom.

“To je činjenica, ali zato što se ne shvata da se upravljanje kapitalom mora odvojiti od vlasništva nad kapitalom. U razvijenim zemljama postoje propisi koji ograničavaju čak i privatniku da upravlja svojom privatnom firmom, ako ona ima broj zaposlenih ili prihode preko nekog, propisima određenog, limita”, ocenjuje Bušatlija, napominjući da u Srbiji pitanje upravljanja nije profesionalizovano, nego politizovano.

“Država mora imati svoj kapital, ali država mora profesionalizovati upravljanje tim kapitalom. Ne sme politički da upravlja kapitalom”, objašnjava.

Bilo je u Srbiji i pokušaja uvođenja profesionalnog menadžmenta u državne gigante. Bar je tako vlast to objasnila, kada je pre tri godine angažovala holandsku firmu “HPK inženjering” da vodi Železaru u Smederevu. Čeličanu, koja je više od decenije bila u vlasništvu kompanije U.S. Steel i poslovala uspešno, Amerikanci su ponovo prepustili državi za jedan dolar i ona je ubrzo počela da pravi gubitke koji su se merili stotinama miliona evra. Novi menadžment, o čijim uslovima angažovanja javnost nije bila obaveštena, nije se pokazao uspešnim, pa je saradnja raskinuta.

Bušatlija, međutim, smatra da se primer smederevske železare ne može nazvati angažovanjem profesionalnog menadžmenta u pravom smislu.

Pokušaj uvođenja profesionalnog menadžmenta u državnu železaru u Smederevu nije dao očekivane rezultate

Wikipedia

“To nije bilo profesionalno upravljanje železarom iz prostog razloga što takav menadžment treba da bude plaćan isključivo iz profita koji ostvari firma čije mu je rukovođenje povereno. Srbija to nije imala sa Peterom Kamarašom (jedan od suvlasnika HPK inženjeringa), nego je to bilo paušalno plaćanje njemu i njegovom timu. On nije odgovarao za rezultate svog rada niti je svoje usluge naplaćivao iz rezultata svog rada”, objašnjava Bušatlija, dodajući kao poseban problem to što je država formirala nadzorni odbor preko kojeg je praktično zadržala odlučivanje, a u kojem su bili i neki od ranijih direktora železare u čije vreme je počela da pravi gubitke.

Država da prodaje, a ne otvara fabrike

Kada je reč o PKB-u, Bušatlija smatra da je država trebalo da angažuje profesionalce, ali ne iz redova politike, nego da na transparentan način, u skladu sa standardima u svetu, ponudi upravljanje ovom kompanijom onima koji imaju najbolje reference, ponude najbolje uslove i obavežu se da neće trošiti državne pare za svoje plate. Preciznije rečeno, preuzmu obavezu da ostvare profit iz kojeg će se isplaćivati njihove zarade.

Ekonomista dr Boško Mijatović iz Centra za liberalno-demokratske studije veruje da angažovanje profesionalnog menadžmenta u državi kao što je Srbija ne može biti uspešno realizovano, ali i da država ne treba da otvara fabrike.

“Jasno je da država u normalnim situacijama ne treba da investira, več da privatizuje imovinu. Drugo je pitanje kako se ta privatizacija realizuje”, kaže Mijatović, uz ocenu da ipak “nije loše što je PKB privatizovan”.

Najavu gradnje državne fabrike akumulatora na Kosovu doživljava više kao politički, nego ekonomski projekat.

“Ako bude izgrađena, osuđena je na propast. Mogu da zamislim kako bi se to vodilo u organizaciji poznatih poslovnih krugova na granici uže Srbije i Kosova”, kaže Mijatović, koji ne isključuje mogućnost da se nekakav finalni sporazum o rešenju kosovskog pitanja postigne pre nego što dođe do realizacije ideje o otvaranju fabrike.

Iz Kancelarije za Kosovo i Metohiju, međutim, navode da je rok za izgradnju fabrike od 18 do 24 meseca od trenutka početka realizacije investicije. Pitanje je, međutim, kada će taj trenutak doći, imajući u vidu da je otvaranje ove fabrike Aleksandar Vučić najavio i dve i po godine ranije, u aprilu 2016., takođe prilikom posete Kosovu.

Na pitanje može li garancija uspešnosti buduće fabrike biti profesionalni menadžment, koji bi je vodio,  Mijatović odgovara negativno.

(Ne)sigurnost investicije

“Da su bili u stanju da nađu profesionalni menadžment oni bi ga našli i za PKB i za Aerodrom Beograd ili za RTB Bor. Nisu mogli da nađu profesionalni menadžment za velike kompanije, a sad će taj nedostajući kadar da pošalju u Leposavić. To je smejurija”, kaže Mijatović.

Dodatni problem najavljene državne investicije može biti i to što treba da bude realizovana na teritoriji Kosova, u okviru fabričkog kompleksa „Trepče“ u Zvečanu ili Leposaviću, kako je to rečeno Al džaziri iz Kancelarije za Kosovo i metohiju Vlade Srbije. Naime, kosovske vlasti su usvojile zakon prema kojem je kombinat Trepča u većinskom vlasništvu Kosova, što može da dovede u pitanje sigurnost investicije.

Bušatlija, međutim, ne vidi u tome neki ozbiljan problem.

“Zašto država ne bi gradila na drugoj teritoriji? Pa i druge države ulažu u Srbiju i to se tretira kao privatni kapital. To je, recimo, bio slučaj sa Telenorom, koji je u vlasništvu norveške države. Činjenica da država hoće da izgradi fabriku, ukazuje da država želi da stvori profitabilni kapital. Ima neki višak novca u budžetu i može da investira i zašto ne bi uložila u neki posao koji će donositi pare. Usput ima i politički motiv, a to je da zaposli ljude na Kosovu koji tamo nemaju od čega da žive”, objašnjava Bušatlija.

Ipak, da bi se mogla proceniti verovatnoća da će investicija biti isplativa, vlast bi trebalo da pokaže javnosti neku studiju na osnovu koje je došla na ideju da gradi fabriku.

“Mora da postoji transparentna studija isplativosti investicije. Ne postoji ozbiljan investicija koja nema neki poslovni plan. Verujem da postoji neka cost – benefit analiza, biznis plan, čitav projekat od ideje do realizacije”, kaže Bušatlija.

Ako i postoji, za sada nije dostupna javnosti, kojoj ostaje samo da se nada da, ako fabrika akumulatora i bude izgrađena, od predstavnika ove ili neke druge vlasti neće za nekoliko godina slušati poznatu priču o gubicima koje prave državna preduzeća, da je država loš menadžer i da je jedini lek privatizacija, makar i upola cene, taman da se pokriju dugovi.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.