Priča o čovjeku koji je ukrao Banksyja

“Kada je Banksy 2007. godine prvi put došao u Palestinu, znao je da njegovi grafiti ne mogu tek tako da se uklone sa zida razdvajanja, koji deli Jerusalim od Betlehema. Posebno je bio siguran da niko ne može da iseče taj zid i da će na taj način da zaštiti svoju umetnost, barem u Palestini. Sa druge strane, ovaj poznati bristolski umetnik koji je navikao da njegovi radovi nestaju sa zidovima i fasadama kuća i zgrada u svetskim metropolama, kako bi bili prodati na aukcijama, bio bi možda i srećan kada bi njegova umetnost u Palestini  jednog dana nestala”, počinje priču čudesan glas Iggy Popa, naratora dokumentarnog filma Čovek koji je ukrao Banksyja, u režiji Marca Proserpija, italijanskog režisera i producenta.

Priča počinje zapravo kada se Banksy, za sada još uvek nepoznat javnosti, upućuje u Palestinu, kako bi se “potpisao” na njemu svojstven način, na zidu koji odvaja jednu teritoriju od druge. Tada se po prvi put na ovom zidu, kao i u ostalim delovima grada pojavljuju Banksyjevi grafiti, koji na početku  i nisu ostavili najbolji utisak kod samih Palestinaca. A posebno su bili ljuti zbog jednog. Reč je o muralu na zidu jedne zgrade u Bethlehemu, a koji prikazuje izraelskog vojnika dok legitimiše jednog magarca. Dok su mnogi ovo shvatili veoma lično, upoređujući palestinskog čoveka sa magarcem, drugi su videli alternativu, pa su se po gradu osim Banksyjevih grafita počeli da pojavljuju i crteži mladih palestinskih uličnih umetnika.

Međutim, oni koji nikako nisu mogli da oproste Banksyju, odlučili su da iseku zid sa magarcem i vojnikom i prodaju ga na tržištu umetnina na zapadu. Ideja za ovim genijalnim delom bila je Validova. U kraju, poznatiji kao Zver, nabildovani taksista i protagonista ovog dokumentarnog filma, Valid zajedno sa preduzetnikom i članom hrišćanske zajednice Miakelom Kanawatijem, uspeva da otkupi zid zgrade sa Banksyjevim crtežom, zatim da ga iseče i da ga stavi na prodaju na eBayu po ceni od 100.000 dolara. Ubrzo posle toga, zid od četiri tone je prodat i transportovan u Skandinaviju, nakon čega se našao u čuvenim galerijama u Londonu, Beču i Los Angelesu, čekajući još uvek svoju najbolju aukcijsku ponudu.

Ovaj dokumentarni film nedavno je prikazan na film festivalu u Torinu, a pre toga na Tribeca Film Festivalu u New Yorku, kroz priču o Banksyju i uličnoj umetnosti, stavlja u kontekst izraelsko-palestinski sukob u odnosu na street art i umetnost Banksyja. Upoređujući palestinsko pitanje i ilegalni aspekt nastajanja ulične umetnosti, režiser Proserpio dovodi u pitanje prava ovih umetnika u odnosu na spekulacije na zapadnom tržištu kada je u pitanju trgovina grafitima.

Projekcije filma u New Yorku i Torinu bili su povod za intervju sa Marcom Proserpiom.

• Vaš film ne govori samo o Banksyju, već i o izraelsko-palestinskom sukobu, ali na jedan drugačiji način. Što je bilo odlučujuće da se pozabavite palestinskim pitanjem u odnosu na street umetnost i Banksyjeve grafite?

– Navikli smo da slušamo o događajima o Palestini uglavnom kroz priče o patnji, tj. o ekstremnoj patnji i ništa drugo. U prvo vreme kada sam odlazio tamo, to sam i ja radio – snimao sam situacije svakodnevne patnje tih ljudi. Međutim, tada sam počeo da razmišljam o tome koliko smo mi na zapadu otporni na ovakve slike. Koliko ta njihova patnja zapravo ne dopire do nas. Navikli smo da gledamo scene stradanja ljudi u zemljama koje nas se zapravo ne tiču. Čovek na zapadu uvek ima tu privilegiju da promeni kanal ili zatvori internet stranicu i zaboravi ono što je video pre koji minut. Valid, protagonista filma i njegova priča su bili povod da napravim nešto drugačije.

• Kako ste upoznali Valida?

– Sarađivao sam na organizaciji jedne slikarske radionice i kada sam prvi put prešao checkpoint iz Jeruzalema u Betlehem, sasvim slučajno sam upoznao Valida. U svom taksiju, ispričao mi je kako je isekao zid jedne zgrade, na kojem je bio Banksyjev mural i da ga je prodao na internetu. Bilo je to 2012. godine, kada sam i počeo da se zanimam za ovu priču. Film zapravo govori o Palestincima kao običnim ljudima, a ne samo kao žrtvama.

• U intervjuu koji ste napravili sa tadašnjom gradonačelnicom Betlehema, Verom Baboun, ona zahvaljuje Banksyju za sve ono što je učinio za njen grad i narod. Međutim, sa druge strane ima i onih Palestinaca kao što je Valid, koji ne smatraju da je Banksy veliki umetnik. Recimo, scena u kojoj Valid govori o muralu ‘Bacač cveća’, a koji je simbol zida razdvajanja, kao o nekom sasvim jednostavnom crtežu u kojem ne vidi nikakvu značajnu poruku, kao i da nema nikakve razlike da li se baca cveće ili kamenje na protivnika. Da li je reč o nerazumevanju Banksyjevih poruka ili je u pitanju nešto drugo?

– Uslovi života u Palestini su takvi da većina ljudi ne razmišlja o umetnosti i o tome da li su poruke koje ostavlja Banksy dobre ili loše. S druge strane mnogi i ne razumeju ovakvu vrstu umetnosti. Međutim, treba naglasiti, da sve ono što je ovaj umetnik uradio u Palestini, počevši od njegove prve izložbe  2007. godine pa do izgradnje The Walled Off hotela, nije namenjeno samim Palestincima.  Njegove poruke su pre svega za sve one koji se nalaze sa druge strane zida. U proteklih deset godina, Banksy je mnogo puta privukao svetsku pažnju na to u kojim uslovima žive Palestinci. Često su u pitanju bila jako kontraverzne akcije, ali i to je deo njegovih poruka.

• Čovek koji je ukrao Banksyja je takođe film o nastajanju jednog paralelnog tržišta umetninama, koliko ilegalnog toliko i spektakularnog. Na zapadu nije retkost da Banksyjevi radovi nestaju sa fasada u Londonu, kako bi se posle našli u umetničkim galerijama. Da li se može opravdati Validovo delo, tj. otuđenje zida jedne zgrade u Palestini i njegova  prodaja na zapadu?

– Jedno od ključnih pitanja kojima se ovaj dokumentarni film bavi jeste takođe pitanje brisanja i uklanjanja grafita sa javnih površina. Sa jedne strane reč je o akciji koja opravdava samu sebe, iz razloga što su grafiti po svojoj definiciji ilegalni. Međutim, u zavisnosti od konteksta u kome jedan grafit nastaje ili se uklanja, menjaju se i motivi zbog kojih isti nastaje ili se uklanja. Valid živi u gradu koji je okružen zidom. To je veoma teška situacija u kojoj su prioriteti sasvim drugačiji. Njegov cilj je bio samo jedan, a to je da nahrani svoju mnogobrojnu porodicu, tako što će prodati zid sa Banksyjevim crtežom. Dakle, nije imao nikakvih problema sa tim šta o tome misli okolina ili da li je takav gest dobar ili ne za umetnost.

• U filmu se srećemo i sa drugim poznatim umetnicima i Banksyjevim saradnicima koji su pristali da govore za vaš film. Takođe, tu su i uticajni kolekcionari umetnina, poput Stephana Keszlera koji u jednoj sceni u filmu dok govori o trgovini radovima street umetnika, zapravo objašnjava kako je uklanjanje grafita sa ulica, nešto što će sačuvati ovakvu vrstu umetnosti od propadanja. Verujete li da kolekcionari na ovaj način zaista štite street umetnost?

– Iskreno, ne mislim da će kolekcionari bilo šta sačuvati. Činjenica je da se često dešava da Banksyjev rad završi na zidu nekog bogataša, a koji ga je kupio na aukcijskoj prodaji samo iz razloga da bi ga pokazao prijateljima. Od njegove kupovine, sam autor nema nikakvu zaradu.

• Paralelno sa projekcijom Vašeg filma u Torinu, u Muzeju kultura Mudek u Milanu, krajem novembra je otvorena jedna od najvećih Banksyjevih izložbi do sada, a na kojoj je izloženo više od 80 njegovih radova, među kojima crteži, printovi, fotografije i video materijali, od kojih mnogi potiču iz privatnih kolekcija. Banksy nije dao autorizaciju za ovu izložbu. Šta mislite o tome?

– Nisam posetio izložbu, i mislim da je neću ni posetiti. Žalosno je to što jedna milanska institucija, u ovom slučaju muzej, zarađuje novac na račun umetnika koji nije dao autorizaciju za istu. Znate, taj kapitalistički pristup u kojem sve ima svoju cenu, pa čak i umetnička dela autora kojeg bi recimo policija New Yorka vrlo rado uhapsila, zapravo govori o hipokriziji društva u kojem živimo.

Izvor: Al Jazeera