Preporuka za svoje ‘čitanje’ Tršića

Ponovni boravak u nekom mestu nakon mnogo godina identičan je iskustvu čitanja iste knjige u nekom drugom životnom dobu. Sve ti je poznato, ali ima drugačije značenje. Posle 40 godina, u okviru terenske prakse koju je organizovalo odeljenje etnologije i antropologije Filozofskog fakulteta u Beogradu, i ja sam se ponovo obrela u Tršiću.

Tršić je destinacija koja je, potpuno razumljivo, uvrštena u planove ekskurzija svih osnovnih škola. Međutim, pošto smo svi kao mali bili u Tršiću, najčešće mu se više ne vraćamo, vođeni željom da upoznajemo mesta na kojima još nismo bili.

Sâmo mesto rođenja Vuka Stefanovića Karadžića je danas izuzetno uređen i dobro organizovan istorijsko-muzeološki kompleks, podržan raznim manifestacijama koje se organizuju tokom cele godine. Sigurno najpoznatija i najznačajnija manifestacija je Vukov sabor. Mi smo imali sreće da smo u Tršiću boravili u prvoj polovini jula, te smo mogli da učestvujemo u običaju paljenja petrovdanskih lila. Lile su baklje napravljene od mlade, prethodno osušene kore divlje trešnje. 

Kult vatre

U predhrišćanskom periodu, svi indoevropski narodi su negovali kult vatre. Na našim prostorima se verovalo da će se paljenjem lila oterati zle sile oko ambara i štala. Ustalio se običaj paljenja lila i u periodu godine kada su ljudi primetili da dan postaje kraći. Time su želeli da podstaknu sunce da raste, da ne jenjava. Sa pojavom hrišćanstva, ovaj narodni običaj je, kao i većina drugih, hristijanizovan.

Običaj paljenja petrovdanskih lila je u Srbiji sačuvan u Jadru, Rađevini, Azbukovici, a u Bosni i Hercegovini na Majevici i Ozrenu. Pravoslavna crkva ovaj običaj vezuje za stradanje hrišćana u prvom veku nove ere, kada ih je car Neron, Kaligulin nećak, progonio. Neronu je, očigledno mentalno bolesnom, pričinjavalo zadovoljstvo da u svojim vrtovima posmatra kako, ja bih rekla pre svega ljude, a tek onda hrišćane, vezuju za drvene stubove, premazuju ih smolom i zatim pale, kao žive buktinje. Pošto su savremenici cara Nerona bili apostoli Petar i Pavle, veče uoči Petrovdana, u Loznici i okolnim selima se u crkvenim portama, na raskršćima i brežuljcima pale lile, u znak sećanja na postradale hrišćane.

Još jedan zanimljiv običaj je već vekovima ustaljen u lozničkom kraju. Manastir Tronoša, u koji je kao dečak odlazio i Vuk da bi učio da čita i piše, čuvar je jedinstvenog običaja prikupljanja čistog pčelinjeg voska od meštana iz okolnih sela, od kojeg se prave dve velike sveće težine 50 kilograma i visine od jednog i po metra. Zovu se ratarske ili oračke sveće i stoje cele godine sa leve i desne strane oltara u Tronoši. Vosak se prikuplja u toku vaskršnjeg posta. Desnu sveću izlivaju meštani sela Tršić i Korenita, a levu meštani Zajače, Gornje Borine i Paskovca. Na veliki četvrtak sveće se donose do česme za koju se veruje da su je podigli braća Jugovići kada su 1388. godine boravili u manastiru Tronoša. Sveće se kod česme ukrase cvećem i bršljanom, i nakon molitve kreće litija sa kojom sveće stižu na svoje odredište. Pale se u toku cele godine nedeljom i svim crkvenim praznicima za vreme bogosluženja, a ono što preostane od sveća do sledećeg vaskršnjeg posta topi se i meša sa novom količinom prikupljenog voska.

Razgovor s ljudima

Nazivaju se „ratarske“ ili „oračke“ zato što ih izlivaju ljudi koji obrađuju zemlju; narod ovog kraja veruje da će paljenje ratarskih sveća zaštiti njihove useve od nevremena i grada. Baka Ljubica iz sela Paskovac mi je ispričala da je kao mala čula priču od svoje bake, koja ju je, pak, čula od svoje, da je ovaj običaj nastao u vreme kada su Turci vladali ovim krajem. Naime, u tim vremenima nije bilo zgodno ići čak do Tronoše u crkvu, pa je manastirski sveštenik obilazio sela da osveti vodicu za Uskrs i za slavu, i ostatak sveće iz tog domaćinstva odnosio je u manastir, gde su se od njih pravile dve velike sveće. Simbolika celog procesa pravljenja ratarskih sveća je snažna i ogleda se u istrajavanju srpskog naroda u očuvanju svoje tradicije i identiteta. Paljenje petrovdanskih lila i izlivanje ratarskih sveća se, uz Vukov sabor, nalaze na spisku nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, odnosno, predstavljaju živu kulturnu baštinu.

Ipak, u „čitanju“ Tršića nemojte se zaustaviti na podrazumevanim turističkim obilascima i posetama. Idite šumskim putevima do udaljenih kuća i zaseoka, udišite vazduh koji bukvalno miriše, pijte vodu sa izvora – onako iz ruke. I znajte da ni to nije najlepše što ćete doživeti. Najlepše iskustvo će vam biti razgovor sa ljudima. Izrazito gostoprimljivi i, iako većinom u godinama vrednim dubokog poštovanja, svi su bistre pameti, puni mudrih saveta iznedrenih životnim iskustvom ili nasleđenih od prethodnih generacija. Inspirativno i u duhovnom smislu neprocenjivo iskustvo.

Za kraj preporuka da svoje „čitanje“ Tršića obavezno započnete i završite likerom od čuvarkuće i lavande. Pronaćićete ćete ga lako, jednostavno pitajte nekoga kad stignete u Tršić.

Izvor: Al Jazeera