Pravi li se u Srbiji ‘rezervno’ društvo

Falsifikat – uze mi ovu „reč iz usta“ Vladimir Vukčević, bivši specijalni tužilac za ratne zločine i to baš na dan kad sam istom njom planirao da započenem ove redove. Ali, ništa čudno za Srbijicu, ne uklapa se u temu samo reč, već i njen smisao.

Komentarišući u jednoj od sve ređih, ma, gotovo nepostojećih tv-debata Vukčević ocenjuje kao svojevrsni falsifikat istine pojavu sve većeg broja knjiga osuđenika za ratne zločine. One, štaviše, imaju jaku podršku državnih institucija za izdavanje, a da i ne govorimo o tome da su im autori inkorporirani i u pomenute institicije i, naravno, u vladajuće partijske organe.

U tome su najizrazitiji primeri Veselin Šljivančanin i general Vladimir Lazarević koji i kao ličnosti doživljavju pomenute počasti, a kao autori (para)državnu izdavačku podršku.

Ex-tužilac ukazuje i na važnu okolnost – činjenice su pritom, naravno, nepromenjive, ali se širokom medijskom podrškom mišljenje o njima može modelirati i mesiti kao testo, dok građani od kojih su činjenice prikrivene, a ponuđeni im falsifikati, ostaju uskraćeni za istinu.

Taj opasan kvasac za takvo mešenje testa javnosti, uz organizovani trud da se stvori nova verija istine povezuje (od toga bih počeo i bez Vukčevića!), recimo i dva nedavna događaja. Prvi je politička tuča u Vranju na dan izbora za savete nacionalnih manjina.

A druga je vest da je donedavno „izvesni“, a od nedavno veoma poznati Mario Spasić, vlasnik jedne donedavno nepoznate, a odnedavno veoma istaknute nevladine organizacije stavljen na spisak kandidata za člana Upravnog odbora RTS, srpskog javnog (sve jadnijeg) servisa. Umesto nedavno „abdiciralog“ Nebojše Krstića Krleta, ex-Idola i ex Tadićevog savetnika koji je poodavno promenio svoje stare političke idole za probitačnije, nove.

Ako saopštenje laže, gips ne laže

Ova dva događaja-pojave, međutim, ne volim izlizane novinarske poštapalice i metafore, ali upotrebiću jednu – „samo su vrh ledenog brega u moru sličnih“ u kome se poslednjih godina davi srpska (i društvena i politička, obe razdrobljene) javnost. Ilustrativne su pritom za poimanje metodologije falsifikovanja.

Dakle, u Vranju su četvorica em članova, em lokalnih funkcionera SNS napala i istukla dvojicu funkcionera Narodne stranke Vuka Jeremića, što su oni odmah prijavili policiji. Ali, su potom i SNS-ovci dostavili prijavu da su oni tučeni, jedan otišao lekaru, od njega izašao bez pomagala, ali se na konferenciji za novinare pojavio sa gipsom na ruci. Takvih gipsiranja je, podsetimo već bilo ranije u više slučajeva, a slične je obrise dobio i svojevremeni „napad na novinarke Pinka“.

Vranjska policija prihvatila je obe prijave i saopštila da će ih jednako ispitati, a stranački stav SNS koji po pravilu ima odličnu prohodnost prema javnosti, ne uzima u obzir „balans“ policije, već operiše sa falsifikatom događaja.

Ovaj slučaj (još) to nije pokazao, ali je uobičajeno da se u takvim prilikama i najviši funkcioneri, čak i „državništvo“ u javnim nastupima, bez obzira na prezumpciju nevinosti, prikloni političko-partijskim verzijama događaja. To je neprihvatljivo, ali za njih logično, inače ne bi išlo do mere da se za pravljenje „rezervne“ i para-istine ulaže u rekvizite i scenografiju kakvi su gips, bolničke prijemne i otpusne liste…

Sindrom Marija Spasića i njegove NVO je, pak, po onom što se iz njega čita, mnogo izdašniji za dokazivanje da se u Srbiji u režiji vlasti prave volšebne rezervne i surogatske strukture sa višestrukom ulogom i zadacima. Od toga, što nije najvažnije, da isisavaju novac države za partijske i političke svrhe, preko projekata koji su zapravo prljave kampanje protiv postojećeg nevladinog sektora a u svrhu veličanja vlasti, pa do stvaranja privida jačanja nevladinog sektora. A u krajnjem slučaju, i do zbunjivanja javnosti sličnošću imena, logoa, ciljeva…

Transparentno, a iz Trstenika

Ime Savićeve organizacije, osnovane još 2005. je – Savet za monitoring, ljudska prava i borbu protiv korupcije „Transparentnost“, u prvom sloju jasnozbunjujuće pošto dobrim delom falsifikuje ime ugledne NVO „Transparentnost Srbije“ na čijem je čelu starovremski sociološki uglednik dr Vladimir Goati.

Da je reč o „paranormalnom“ NVO-fenomenu pokazuje činjenica da ta „transparentnost“ registrovana u Trsteniku tokom postojanja nije npr. ni jednom nadležnima podnela svoje finansijske izveštaje. Uprkos tome što je Spasić od 2013. imao zanimljiv hod kroz „institucije“. U antikorupcijskom timu je za zdravstvo, a svojevremeno je najavljivao takav tim i u prosveti za šta se hvalio preporukom Aleksandra Vučića.

Bilo kako bilo, u zenit pažnje Spasić dolazi poslednjih meseci kao žestoki kritičar “zlupotreba“ glumca Sergeja Trifunovića i njegove NVO za pomoć oboleloj deci „Podrži život“.

Da se ne bavimo više njime, krunišimo njegov lik i delo podatkom da je protiv „trifunovićevaca“ najavio i krivičnu prijavu zasnovanu takoreći u dlaku na naslovima i tekst-falsifikatima vodećih beogradskih tabloida. Čije je naslove podržao javno i zdravstveni ministar Lončar.

Ali, Spasićeva „Transparentnost“ je samo „jedna od“. Do bolje obaveštenih i do društvenih mreža svakodnevno pristižu vesti o sve novim i novim medijima, sa zanimljivim i katkad prevarnim imenima, sličnim postojećim, nikome poznatih, taze osnovanim koji u mnogim sredinama dolaze do novca namenjenog sufinansiranju javne reči.

Niklo je dosta novih udruženja, pa čak i sindikata, ne samo u novinarstvu, koja isisavaju skromne resurse sufinansiranja projekata. Zaboravljaju se afere, poput one u ministarstvu za socijalni rad dok mu je još Aleksandar Vulin ministrovao kad je niz novih fantomskih NVO dobio skoro sva sredstva za socijalne projekte.

Problem je, međutim, što sve to što dopre do dela javnosti uprkos velikim ciframa, ukazuje samo na mustru, recept šta se sve na ovom planu radi. Prave razmere takvih poslova, niti područja društvenog i političkog života u kojima postoje, ne daju se uhvatiti.

Surogati za ‘nezavisna mišljenja’

Pojava ovih „gongo“ tvorevina (government-organized-non-government organizations) nije nova, ali dobija maha i poznavaoci upozoravaju da su baš one doprinele da od početka vladavine SNS broj nevladinih organizacija poraste sa 17-20.000 do današnjih 30 hiljada.

Ekonomsko materijalni faktor pri svemu tome nije najvažniji, mada je jasno da njihova svrhovitost ima načina da se naplati kroz razne kanale, a ne samo kroz vidljivo, a sve češće, i selektivno pa i „nasilničko“sufinansiranje.

Mnogo više zabrinjava njihova potencijalna uloga u trasiranju pravaca kojima će se dalje kretati srpsko društvo i politika. Najpre, one se sve češće predlažu za bitne uloge, ili se javljaju kao predlagači kadrova za značajne javne uloge u (sve takozvanijim) nezavisnim telima, agencijama i drugde.

U drugim slučajevima postaju surogati za „nezavisna mišljenja“ postajući zamena i za stavove raznih društvenih struktura ili profesionalnih asocijacija.

Tako se, na primer, kao paralela (falsifikat) postojećim udruženjima tužilaca i sudija pojavilo novo udruženje Mreža pravnika Srbije, kao i Udruženje sudija i tužilaca Srbije, čiji stavovi prete da odnesu prevagu u raspravama o ustavnim promenama…

Volšebne nevladine asocijacije prave i bivši i sadašnji vladini činovnici, ili se „infiltriraju“ na legalne i demokratske načine u postojeće, pa su primetna i kao „surogat“ javnog mnjenja u takozvanom unutrašnjem dijalogu o Kosovu. Pojedini analitičari ukazuju i na paraudruženja koja formiraju bezbednosne službe, procenjujući da će njihova uloga ubuduće da raste.

Nacionalna avangarda

Sve u svemu, na delu je proces uspostavljanja falsifikovanog, rezervnog „društva“ zasnovanog na odanosti i pokloništvu vladajućoj strukturi, odnosno njenim vrhovima. Naravno, nauka i iskustvo kazuju da se društvo ne može u potpunosti zameniti, ali sve ovo povećava u njemu konfuziju i olakšava manipulaciju.

Dokaz da u svemu ima plana ne treba tražiti daleko – rađa se i novi rečnik etiketa (po uzoru na cenzorski dozvoljen iz doba NATO bombardovanja) i isprobava se u partijskim saopštenjima i u Skupštini na političkim protivnicima.

Oni se “časte“ epitetima „fašista“, „ljotićevaca“ itd. u povodima koji ni najmanje ne zaslužuju takvu težinu. Ali, time vladajući stiču „pravo prve upotrebe“ kako bi se ti pojmovi istrošili i obezličili i postali bezvredni onog trenutka kad treba da označe prave predstavnike “podesnele Srbije”.

Za kraj: mnogi posmatrači (s pravom) pod naš naslov stavljaju i ranije nepoznatu, a sada već „slavnu“ Nacionalnu avangardu o kojoj se ovaj isti autor ovde već izjasnio. Međutim, kasnije se ispostavilo da „umiveno nacionalno-nacionalistički“ njen pledoaje sadrži pojmove preuzete iz najznačajnijih teoretskih dela svetski poznatih i međusobno povezanih ideologa desnice.

Sociolog Jovan Bakić koji to posebno proučava iz svega izvlači alarmantan zaključak: naš se vlastodržac koji je “osveštao” nedavni kontroverzni skup Nacionalne avangarde tako sprema za vreme kad će i u Evropi prevladati (krajnja) desnica i već sad joj se preporučuje. (“Zbogom ova, zdravo nova Evropo!”)

A unutrašnjoj javnosti i opoziciji je već poručio da će pobeđivati još u tri izborna ciklusa.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera