Povratak svirca

Zamislite njegov uspon. Od manje bravarske radionice u Peći, porodičnog muziciranja po bivšoj Jugoslaviji, vrtoglavog razvoja (opet porodične) kompanije koja je naročito bujala za zemana kada je kosovski svirac (zli jezici tvrde zahvaljujući i narodnoj obmani – “zajmu za preporod Srbije i bliskosti sa vođom) ispijao kafe (i fruštukovao!) sa Slobodanom Miloševićem, preko svršavanja visokih škola, pravljenja uspešne televizije i političke stranke uz koju je nekoć stao svaki peti srpski birač – bude prognan od kiselog i kilavog Vojislava Koštunice. Dakako, reč je o Bogoljubu Kariću, nekdašnjem bas-gitaristi grupe “Plave zvezde”. Srbi se rado sprdaju čak i sa sobom i ovog uspešnog šarlatana (ako me tuži mislio sam na razmetljivac, hvalisavac) godinama su u medijima zvali “pećki harmonikaš”, misleći da će ga tako makar malo spustiti nadole.

Ali tri brata i sestra i, naravno, Bogoljubova supruga Milanka koju on voli da zove Mara, nisu samo bili dobri muzičari (o tome nešto kasnije) već su relativno svoje preduzeće, pošto je ojačalo preimenovali u Kompanija, čiji su grbovi i na nekim beogradskim fasadama plašili prolaznike veličinom, kičom i obaveštenjem da je nastala nešto pre paramecijuma. Salih S. Alijagić, nekad najuspešniji hercegovački maloprivrednik i moj prijatelj, pričao mi u Dubrovniku da je tokom posete Peći bio veoma iznenađen da od male radionice, u kojoj su oni proizvodili značke i priveske, potom i otvorili metaloprerađivački pogon, nastalo “čudo” čiji prvi čovek pije kafu sa predsednikom države, iako je Alijagić tada mogao da ga “kupi za eksere” i lim iz skladišta u njegovom rodnom Dživaru, udaljenom nešto manje od deset kilometar vazdušne linije od Mlina i Kupara.

Na pedesetom rođendanu kod Klintona

Prvo privatno preduzeće u tadašnjoj Jugoslaviji, dobija kredit Međunarodne banke za razvoj i tada još niko nije ni slutio da bi Bogoljub Karić mogao da bude jedini Jugosloven (tada su postojali!) na proslavi 50-og rođendana Bila Klintona, još manje, kako navodi Velimir Ilić Petrov (Portret) u Našoj Borbi 17. juna 1997) da će imati tri neformalna susreta sa predsednikom Sjedinjenih Država.

Karić je, nema sumnje, mudar čovek i sigurno nije nacional-šovinista. Braća biznis otpočinju sa kosovskim Albancem (Ruždi Feriziju) koji je, što novcem što idejama imao bogatog učešća u otvaranju prvih pećkih “pogona”. Na jeziku je oštar i brz, i dosta smeo. U vreme kada su mnogi o tome kalkulisali u nastupima u medijima, političarima je poručio da je spreman da poradi na sprečavanju iseljavanja Srba i Crnogoraca (tako je počelo) i da (sve!) srpske garniture nisu ličile da magarce kojima je more do kolena stvari se odvijale mnogo drukčije i sve bi ispalo mnogo bolje i za Srbe (i Crnogorce) i kosovske Albance. Oni sa dužim i boljim pamćenjem mogu da se prisete da je bio viđen za Miloševićevog naslednika, i da je (za Koha Ditore) Karić izjavio da bi za njega glasalo 70 do 80 odsto Albanaca (Prebrojao se: Milošević je uvek imao stroprocentni učinak!). Dopisnik uvek režimske Politike tada je napisao da “ono što je uradio za Srbe i Crnogorce i za svoj rodni grad Peć nikad nije uradio do kraja…” i da bi “mogao da pomogne državi kad bi vratio novac koji mu je dala da započne svoj uspon”.

Mečka pobegla pred rešetom

U kosovskim nemirima koji su kulminirali na izmaku osamdesetih kamenice su hitnute i na kuću porodice Karić. Brkica je tada na sva usta govorio da “nema te sile” koja će da ih potera sa Kosova i Metohije” i da (Albanci) “Plaše mečku rešetom”. U medijima se hvalisao da su ga najviši kosovski funkcioneri preklinjali da se ne iseljavaju. Ali muzikant je imao dobar račun. Iako ga Albanci ne bi ni taknuli ostankom bi bio “mrtav” za Beograd, a tu je veliki vožd i velike mogućnosti.

Hiljadudevetstoosamdesetdevete “Braća Karić” lagano poslove prebacuju u Beograd, ubrzo potom svi Karići dolaze u presto(l)nicu. U početku, gle simbolike, Bogoljub stanuje u apartmanu hotela Moskva, zatim se seli tamo gde je i mesto političkim gulikožama, ekspres- biznismenima i pevaljkama – na Dedinje. Tu je kupio status i, ne zavaravajmo se, lečio kompleks došljaka iz male kosovske varoši. Karići (čitaj Bogoljub) kupuju rols rojsa, klavire u sedam stanova kupljenih u Novom Beogradu, pride za dedinjsku vilu.

Politika u to vreme beleži da porodica ima više od dvadeset preduzeća na Zapadu i skoro toliko na Istoku i da tek nekoliko procenata dobiti Kompanija ostvaruje izvan zemlje. U Rusiji odavno imaju dvadesetak preduzeća koja su zamah dobila nakon Bogoljubovog izgona iz zemlje, a osim (mešovote) banke u Moskvi, banke u Ženevi, silnih postrojena u Kini i Indiji, braća imaju fabrike(?) u Kazahstanu, Uzbekistanu, Ukrajini, firme u Engleskoj, Kanadi i Americi.

Dobar deo javnosti uspeh Karićeve familije pripisuju bliskim vezama sa političkim i ekonomskim establišmentom Srbije (i Jugoslavije) tvrdeći da ekspanzija počinje sa već pominjanim Zajmom za preporod Srbije. Glava kompanije (Bogoljub) je takve navode redovno demantovao i zbog jednog davnašnjeg kometara autoru ovog priloga pretio tužbom.  

Televizija može, ali stranka…

Brbljivi Pećanac sve je kupovao. Sa Slobodanom Miloševićem i Mirom Marković nije samo bio blizak komšija. Za Dnevničke beleške ove ‘julovke’ svojevremeno je izdvojio pozamašnu sumu za prevod i distribuciju ovog “dela” u Kinu (40.000 primeraka!), hvaleći se da su u odvojenim seansama bili kod nekog indijskog proroka tokom jedne od njenih promocija u ovoj zemlji.

Kada se, valjda, Bogoljub dovoljno osmelio (obogatio/osilio) početkom 1997. pučane je zbunio objavom da će da se kandiduje za predsednika Srbije. Dok su se jedni (srpski, podrugljivo) smeškali, drugi ovo ignorisali, bilo je onih koji su ovo doživeli kao normalan sled događaja u razvoju uspešog Pećanca. 

Imao je veoma ozbiljnu medijsku podršku. Osim BK TV tu su bili i negovi listovi Intervju i Profil . Njima uz rame su dnevnik Građanin na čelu sa Aleksandrom Tijanićem, utemeljivačem programske šeme BK TV (iako je to, zapravo delo Vlade Mareša), a beogradska šarena štampa “saznala” je  da su ga na taj korak koji će prognati iz zemlje nagovorili Tijanić i Dušan Mitević. Jedna poznata beogradska novinarka tokom intervjua na Velikoj TV toliko mu je mazila ruku da je to bili ispod svakog ukusa, a kasnije joj je to zahvalio nagradom koja donosi i velike pare. Tijanić je često govorio da mu je savetovao da malo “popravi govor”, poradi na odbacivanju akcenta… “Zar ti misliš da ja hoću da govorim drukčije!”

Miomir Brkić, bivši glavni urednik Naše Borbe pričao je da mu je visoki Vladin funkcioner rekao da je mig za Bogoljubov progon zaista dao Vojislav Koštunica nakon što je uz medijsku halabuku pridobio znatan procenat biračkog tela u Srbiji.

Starac u mračnoj sobici

Dogodilo se nesto neverovatno, pričao je. “U jednoj mračnoj sobici, u Indiji, hiljadama kilometara daleko od Srbije, neki starac sa belom bradom izgovorio je nešto što me zaprepastilo. Rekao mi je 97 odsto tačnih stvari o meni i rekao da ću uspeti u svakom važnom poduhvatu” (Puls, 6. maj 1997).

U Karićevoj familiji deca su strateški rađana u Americi, Kanadi, Engleskoj, Kini. Ona tamo rastu i strategija je da postanu članovi parlamenata tih država, učestvuju u političkom i ekonomskom životu. “Mi imamo kandidata za budućeg predsednika Amerike 2030. godine, To će biti Janaćije Drugi Karić. Njega smo za to predvideli, on nije Srbin, on je Amerikanac…” (NIN, 2. februara 1996.)

Poslednjeg dana 2016. godine Bogoljub je (11:39 avionom koji je poleteo sa moskovskog Šeremetjeva) sleteo u Boegrad. Posle jedanaest godina poternica je ukinuta. Njegov povratak odavno je, preko medijskih satelita, pripreman i od sadašnjih vlastodržaca. U znak sećanja na nekadašnji nastup pred Skupštinom kada je zveckao lancima i katancima (jer rđavi političari zatvaraju fabrike) i vrteo zelenom salatom – neko je na doček doneo i ovu jestivu biljku. Srećan je, reče, što posle političkog progona i montiranog sudskog procesa najzad došao u svoju zemlju kao slobodan čovek. “Ne boj se, ne pitaj, ne ulazim u politiku. Već su se smrzli… Glavni je problem hoću li se kandidovati za predsednika i hoću li zauzeti kanabe Tome Nikolića. Pa sasvim logično je da nemam konkurencije, zauzeo bih ga bez ikakvog problema, rekao je i naglasio da nema nameru da se bavi politikom, već onim “što najbolje zna” – biznisom i otvaranjem radnih mesta. Biću, veli, najbolji sluga Vladi Srbije. Zna svirac kome da se obrati.

Kandidat ili ne, Karić donosi novi obrt na srpskoj političkoj sceni. Da nije sve zabrljano na Kosovu jedino bi on mogao da izmiri Srbe i Albance. Za to je kasno. Ne znam da li je skoro bio kod onog starca u Indiji, ali ako je nedavno jedna vajna ekonomistica (Dana Popović) predlagala  radikalsko/naprednjačkog cirkusanta Marijana Rističevića za šefa policije (jer ništa nije pisao ni prepisao, kao aktuelni), onda mnim da će se naći neki novi Tijanić i Mitević da ga i sa akcentom nagovore za najvišu skamiju.

Lično: kad može Radulović, ili Janković zašto ne bi mogao i gitarista. Nije uteha, ali bolji je za koplje od sadašnjeg kazandžije.

Na kraju još koji redak o svirki. Tokom jednog ratnog boravka u Tuzli sa Radomirom Konstantinovićem naši domaćini, Mirdsad Džonlagić i Vehid Šehić, tvrdili su u lepoj bašti onog starijeg tuzlanskog hotela da nikad u grad nije došao bolji orkestar. Konstantinović se zasmejao i jedva zadržao u stolici čija je noga malo utonula u bašti. 

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera