Potraga za nestalima – politička trgovina žrtvama i skrivanje zločina

“Da se pitalo obitelji nestalih – možda bi proces potrage bio brži. Ali, politika je tu odigrala svoje”.

Ovu rečenicu izgovorila je Slavica Marinović, jedna od članica delegacije porodica i udruženja nestalih iz Hrvatske kojima je u Beogradu 20. februara domaćin bio predsednik Srbije Aleksandar Vučić. I upravo se Vučić tog dana, posve neočekivano, ponudio Hrvatima na ozbiljnu proveru – obećao je da će njegova kancelarija na sedmičnom nivou pratiti potragu za nestalima.

Naime, doslovce sedam dana pre toga Vučić je domaćinima tokom posete Hrvatskoj javno obećao kako će ubuduće dati sve od sebe za poboljšanje bilateralnih odnosa i rešavanje tzv. otvorenih pitanja, pre svih – u potrazi za nestalima.

“Sve što može pomoći u pronalaženju nestalnih – sve ćemo pronaći i mislim da ćemo imati značajnih pomaka u narednom periodu“, rekao je Vučić u Zagrebu.

I zbilja, sedmicu kasnije na Andrićevom vencu održana su dva sastanka, tražena i očekivana mesecima unazad – sa čelnicima hrvatske zajednice u Srbiji, te delegacijom porodica nestalih. Na prvom spisku predatom Vučiću su rešavanje pitanja komunalne infrastrukture, otvaranje lektorata na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, uključivanje predstavnika hrvatske zajednice u proces donošenja odluka na svim nivoima…

Očekivanja ili nada

Čelnik Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini Tomislav Žigmanov sastanak je ocenio “plodonosnim”, rekavši kako je Vučić  pozitivno odgovorio na svaku inicijativu DSHV i predstavnicima Hrvata pružio uveravanja da će oni u Srbiji “biti integrisani u svaki segment društva i da se nikako ne smeju osećati ugroženo”.

Gledano kroz hrvatsku vizuru aktuelnih bilateralnih problema, ipak je tog dana bio važniji prijem predstavnika udruženja i porodica nestalih. Na njihovom spisku, koji Hrvatska stavlja Srbiji na sto, zvanično ima – 1945 duša.

Na tom sastanku Vučić je otišao i dva koraka dalje – prvo, porodicama nestalih ­­­usred Beograda obećao je da će njegova kancelarija na nedeljnom nivou pratiti proces potrage za nestalima. I još – obavezao se da će “upotrebiti sav mogući uticaj pozicije šefa države i vrhovnog zapovednika oružanih snaga” na Vojsku Srbije, e da bi se predalo “sve što može predati” iz arhiva bivše JNA, a moglo bi doprineti potrazi na nestalima.

Na tom sastanku nisu postavljeni nikakvi uslovi i rokovi, ali je hrvatska delegacija bila uporna, tražeći od Vučića da zalegne iza svojih izjava iz Zagreba i sprovede ih u delo. Odgovor je bio kako on “nema razloga, niti jednog razloga, da se osobno ne uključi u ta pitanja”, prenela je novinarima predsednica Saveza udruga obitelji zatočenih i nestalih hrvatskih branitelja Ljiljana Alvir. I još – da Vučića “apsolutno ne zanima zaštita osoba koje su od ’91. pa nadalje bile u lancu odgovornosti ili možda i danas imaju neki uticaj”.

Vučiću je na sto stavljena činjenica, koje je i sam svestan – da institucije u Srbiji “već više od 20 godina nisu odradile svoj posao”, te da je “u ovom času on, kao predsednik Srbije, osoba koja bi to pitanje mogla preokrenuti, ako to zaista i želi”.

Pominjani su i arhivi JNA i Generalštaba JNA u kojima su, kako veruju porodice nestalih, većinom svi podaci koje traže.

“To je jasno svima da su u vojnim arhivima JNA i Generalštaba pohranjeni svi oni podaci, bar većina podataka koje mi tražimo”, rekla je Alvir.

A kad su je novinari pitali šta očekuje, izbegla je direktan odgovor: “Što ja osobno mislim i što misle obitelji? Da li vjerujem ili ne vjerujem da će on to napraviti? Ja čekam. Čekaju i obitelji”.

Ista titula, različita moć

Vučić i Grabar Kitarović su se, za razliku od Subotičke deklaracije iz juna 2016. godine, posle februarskih razgovora u Zagrebu potrudili da javnosti pokažu kako se nešto ipak menja u dosadašnjim bilateralnim manirima.

U zvaničnoj verziji i saopštenju iz Vučićevog kabineta posle susreta s porodicama nestalih to zvuči ovako: “Prеdsеdnik Vučić jе rеkao da ćе državni organi Rеpublikе Srbijе učiniti svе da sе izađе u susrеt članovima porodica nеstalih iz Hrvatskе i da sе ostvari vidljiv naprеdak u pronalažеnju nеstalih i rasvеtljavanju njihovih sudbina, iako jе to mnogo tеžе raditi kad nas od sukoba dеli višе od dvе dеcеnijе”.

A kad je, nekoliko dana kasnije, hrvatska predsednica u Zagrebu primila predstavnike porodica nestalih Srba, s Pantovčaka je poručeno da Grabar-Kitarović naglašava “snažnu potporu Republike Hrvatske i ustrajnu osobnu predanost” u rešavanju problema nestalih. To je “prvenstveno humanitarno pitanje”, a hrvatska predsednica veruje kako će “dijalog omogućiti jedan pozitivan iskorak”.

Zanemarimo li uobičajene birokratske fraze, činjenica je da institucije na obe strane, zapravo, nemaju pouzdano precizne i uzajamno prihvatljive podatke o broju nestalih. Recimo, kad je u Zagrebu 2015. bio na inauguraciji hrvatske predsednice, Vučić je novinarima rekao: “Mi danas imamo više popisa na kojima su nestali Srbi iz Hrvatske nego obrnuto. Mi imamo posla, ali Hrvati ga imaju više…”

Prema tadašnjim podacima hrvatske strane reč je o 930 osoba hrvatske, a 670 srpske nacionalnosti, te još oko 200 osoba sa državljanstvom Srbije koje se vode kao nestale u ratnih sukobima na teritoriji Hrvatske.

Na srpskoj strani tad su se mogli čuti podaci da je na spisku nestalih Srba poslednji broj 1901 (69 posto je civila, od kojih je 27 posto žena), a da Hrvati tragaju za 865 nestalih građana hrvatske nacionalnosti. To bi u zbiru bilo ukupno 2766 nestalih. Prema poslednjim zvaničnim podacima hrvatske strane, traga se za 1945 nestalih.

Svaka žrtva je priznanje zločina

Mučno je i samo slušati tu i svaku sličnu matematiku, proizišlu iz civilizacijskog besmisla ratova i stradanja. Još je mučnije nacionalno prebrojavanje i međunacionalno nadbrojavanje čijih je više. Jer – toliko je, zapravo, nestalih ljudi čiji životi su bili i (p)ostali deo nekih drugih sudbina. 

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ponudio se, u samo jednom danu, Hrvatima na oz­­­­­­­­biljnu proveru. Nešto slično je uradila i hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović, premda s objektivno mnogo manje moći i uticaja u svom dvorištu nego što Vučić ima u svojoj avliji.

Zdravom razumu teško je pojmljivo zašto, na kraju druge decenije 21. veka i 23 godine od završetka ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji, političari i dalje trguju žrtvama rata. Zašto u tom surovom političkom šibicarenju mrcvare nove žrtve – članove njihovih porodica? Zato što je svaka nova nađena žrtva posredno priznanje jednog zločina.  A zločin i istina nemaju naciju.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al jazeera