Postgenocidni genocid

Probajmo ovakav eksperiment: da navode iz prošlonedeljne presude Ratku Mladiću, posebno one o svrsi, nameri, metodama i „alatima“ za zločine i genocid, kao i sama ta zlikovaštva probamo da prevedemo sa (tadašnjeg) ratnog stanja na – ovo mirnodopsko.

U dobroj meri ćemo se – eto stravičnog zaključka – uveriti da svrha i metode kao „podloga“ i „sredstvo“ činjenja tih zločina, ostaju i kao metoda vladanja ljudima „na ovim prostorima“ – da umesto region, upotrebimo „geopolitičku odrednicu“ iz pesme „Hladnog piva“ u kojoj se tvrdi nešto slično što i gornjim prvim redovima.

Ako se pomnije sagledaju posledice takvog načina vladanja, može se, bez previše „slobode“ u procenjivanju,  zaključiti da se neka vrsta genocidnih namera i prema vlastitoj i prema okolnim nacijama ispoljava i u situaciji takozvanog mira.

Da imamo, a ne samo da naslućujemo stvarnost „postgenocidnog genocida“, kao nastavka ratnog „mirnodopskim politikama“.

Nastavljene, produžene posledice najvidljivije su u – preseljenjima najpametnijih,  proizvodnji i podsticanju nesigurnosti, kao i na potuljenom, ali pažljivom negovanju klica rata. Ali ni „uzimanje talaca“ nije zloštvo koje je nestalo.

‘Stvoriti nepodnošljivost daljeg opstanka’

Šta je „pisac hteo da kaže“? Ne da „hoće“, nego kazuje kako je došao do ovakvog „eksperimenta“, pa će nadalje probati i da do/kazuje valjanost već postavljenih teza.

Slušao je pisac prošle nedelje pažljivo sudiju Orija kako čita sažetak presude. U pokušaju pisca da  po završetku prenosa popiše svrhu, razloge, motive za gnusna dela u beleškama je ostalo: (Atmosfera) neizdržljivosti, nesigurnosti, životne ugroženosti, straha, opasnosti.

Sve dakle, što izaziva potrebu da se od toga pobegne, da svega toga nestane. A nažalost, zločinačka namera udruženih vojskovođa sve je to pomagala – ubistvima, progonima, deportacijama, bombama, snajperima. Strah ljudi je gašen i tako što im je nasilno prekidan život…

Pokazalo se, međutim, da beleške nisu precizne. U presudi stoje varljivo slične, ali jezivije formulacije: napadi s „ primarnom svrhom širenja terora među civilnim  stanovništvom i protivpravnim napadima“, „nehumano djelo prisilnog premještanja i deportacija“… Zločinci su pak pokazivali „malo ili nimalo poštovanja za ljudski život i dostojanstvo“, a neselektivnim granatiranjem „ljudi u Sarajevu … bili su prisiljeni da žive u stanju neprestane  opasnosti“.

Namera da bude tako, vidi se iz citata Karadžićeve direktive br. 7 od 8. marta 1995.  kojom naređuje Drinskom korpusu da „stvori uslove totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljnjeg opstanka i života mještana u Srebrenici‟. A poslednjeg dana marta Mladić je ovu direktivu pretočio „operativno u vojne zadatke“ i poziv „na izvođenje strateške operacije protiv enklave.“

I – srebrnički epilog znamo: „srpske snage su stvorile zastrašujuću atmosferu“, a sve što su radile u delu genocida, radile su „s diskriminatornom namjerom“.

Prisilna iseljenja i egzodus najpametnijih

Pomniji uvid u citirane navode iz presude – bez namere da se umanje presuđeni zločini – pokazuje da su „piščeve“ beleške  zapravo  popis ratnog i zločinačkog instrumentarija preslikan na „mirnodopsko ogledalo“.

Zar se prisilno preseljenje nema svoj mirnodopski adekvat u svojevrsnom egzodusu najpametnijih?

Samo se u Srbiji računa da je „odliv  mozgova“ u ratnim godinama merljiv cifrom do 400.000 najproduktivnijih mladih. Njima se i posle dvehiljaditih godišnje u rasejanju pridružuje dvadesetak hiljada novih „milenijalaca“ i metroseksualaca.

Najtužnije je što je prvi talas egzodusa mladih iz „bureta baruta“ sa sobom odneo istovremno i najveći antiratni potencijal. U to se mogao uveriti svako ko je imao prilike da se početkom devedesetih, na primer, nađe u praškom kafe-restoranu „Doli Bel“.

U njega su dolazili i razmenjivali žalost za izgubljenom zemljom i gnev protiv rata mladi iz svih „bivalih“ SFRJ republika, među njima (naročito iz BiH) i brojni nacionalno „mešoviti“ ljubavni i bračni parovi.

I, dodaćemo, ekipa filma „Andergraund“ čiji će se pojedini glavni protagonisti ubrzo svrstati na stranu koja je ovaj kafić i punila njegovim glavnim gostima. (Uz takvu „podršku“ovih i sličnih njima  nastavku egzodusa najpametnijih, „pisac“ koji je tamo tada podržavao tu decu što su mu izazivala knedle i suze, sada ih guta dok na „skajpu“ viđa sopstvena čeda.)

Metoda populizma

Zar se  stvaranje uslova totalne nesigurnosti ne produžuje sve do danas u populističkim metodama vladanja koje su mahom zasnovane na proizvodnji stalne neizvesnosti i podsticanju netrpeljivosti prema drugima?

Upravo objavljeno istraživanje Instituta društvenih nauka u Beogradu (ima o tome „taze“ prilog i na ovom sajtu) pokazuje da populizam nije samo metod za dolazak na vlast i što duže ostajanje na njoj. On prerasta u ideologiju baziranu na zastrašivanju građana koji su neprestano podsticani da žive između dobra (mi, narod!) i zla (svi drugi koji su neprijatelji).

Nesigurnost se, nadalje podstiče stalnim smenjivanjem afera ali i neprekidnim postavljanjem te odlaganjem nekih tobož važnih, ali sasvim bizarnih rokova, svejedno da li za promene „na bolje“ ili za preteće opasnosti.

Od primera „rokova“ za ulazak zemlje u EU koji je vrhunac bizarnosti doživeo pred kraj vladavine demokrata kada je jedan njihov istaknuti član „zakazao“ prijem Srbije u zajednicu 2014, povodom 100-godišnjice početka Prvog svetskog rata. Ili pre nekoliko nedelja datog obećanja predsednika Vučića da će podneti ostavku i neće se više kandidovati za prezidenta, ali će i odrediti „naslednika“ na kongresu koji je „zakazao“ za 2019.

Zar se ambijent i klima „nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljnjeg opstanka i života“ danas ne mogu očitavati u sve dubljem siromašenju, nedovršenoj tranziciji i „paradnim“ reformama kojima se obmanjuje sopstveno stanovništvo.

A ni prisilno „uzimanje talaca“ nije zloštvo koje je nestalo, možda je samo razblaženo činjenicom da je broj talaca povećan širenjem na – čitava stanovništva nedorasle, a zločeste, balkanske državčadi.

Bliže osveti, dalje od pomirenja

Na sve već rečeno ukazuju i prve reakcije – naravno, uglavnom konfrontirajuće na presudu generalu Mladiću. I iz tih reagovanja vidimo zašto je širom regiona (a i šire), uprkos zdravom razumu i proklamovanim vrednostima kojima se tobož teži, uopšte moguća „vladavina najgorih“.

Izjave – nećemo ih citirati da ne „zagade“ tekst – uglavnom dišu rečima bližim planovima za osvetu, nego za pomirenje.

Pođemo li „iz svog dvorišta“, u masovno rastelaljenim komentarima izjave predsednika Vučića ističe se formalnost – da nije želeo da komentariše presudu, jer je prvostepena.

A pozitivno se ističe poziv da se „gleda u budućnost“ pri čemu se zaboravlja da ni on, a ni drugi, ne govore o zločinu niti ga osuđuju, već se osvrću na ne/pravičnost presude. I kolikogod Vučić nije želeo da je komentariše, ostao je onaj akcenat „a da smo mi Srbi nešto tako…“

Usledilo je zato, umesto dosadašnjeg licitiranja i nadgornjavanja brojem žrtava, sabiranje broja godina zatvora na koje su ne optuženi, već njihovi narodi osuđeni: Srbi drže rekord sa više od 1.000 godina.

Izvan dvorišta – na novinarsko pitanje, ma kako postavljeno o eventualnom, potencijalnom ili pretećem ratu, iskreni protagonista pomirenja odgovara – ako treba/mora, spremni smo na rat, umesto da rata ubuduće ne sme biti, ne dolazi u obzir i učinićemo sve u svojoj moći da to sprečimo, a zalagaćemo se i kod drugih da takav stav prihvate.

I – Bakiru Izetbegoviću kome se ovo „omaklo“ , ubrzo je u beogradskom – i državnom i vučelićevskom – tabloidu „prišivena“ naslovna stranica sa „vešću“ da priprema (tačno!) 9.000 vojnika za napad na Srbiju.

Posle svega mnogi kažu zavodljivo anestezirajući javnost: retorički klovnovi i cirkuzanti rade to iz predizbornih razloga, za unutrašnju upotrebu i zarad opstanka na vlasti. A zaboravlja se da iza njih stoje moć i interesi koji retoriku pretvaraju u stvarnost postgenocidnog genocida.

Apsurdna su i istovremenao naivna ta tešenja o bezazlenosti „unutrašnje upotrebe“, jer ponavljanje retorike učitava u društvo poruke koje se kad-tad  materijalizuju, ako ne uvek u glavama onih koji ih izriču, a ono u glavama „slepih“ poslušnika i sledbenika „omiljenih vođa“.

Posle dvadeset i pet godina ni sud nije, na primer, mogao da dokaže da je dr Vojislav Šešelj ikog iselio iz Hrtkovaca, ali njegove pristalice jesu. Niti su njegovi dragovoljci i policija proterivali po njegovim spiskovima, ali Anica Nonveje nije ostala u zemlji, Rajko Đurić je pobegao… dopisati još više od pola miliona manje poznatih imena.

Konačno, da se na balkanskom postgenocidnom prostoru potuljeno, ali pažljivo neguju klice rata koje se lako mogu razrasti u nekom sledećem, može se naći dosta dokaza. Dovoljno je pomenuti samo nedavnu preporuku episkopa Irineja (Bulovića) da ubuduće, čak i umesto Kosmet treba što više koristiti reč Stara Srbija. Za Makedoniju koju su takođe Srbende negda tako zvali, zasad ništa ne reče…

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera