Političke elite Srba i Hrvata: Zaglavljeni u mulju nacionalizma

Ni bližih suseda i sličnijih naroda – ni uzajamno žešćih i tragikomičnijih frustracija. U tu, jednu jedinu rečenicu, stanu danas (i godinama unazad) Srbija i Hrvatska, oličene u svojim takozvanim političkim elitama i njihovim manje ili više ostrašćenim pristalicama.

A ti sledbenici, nažalost – ne baš malobrojni, najčešće su zaglavljeni u neisušenom mulju nacionalizma i šovinizma, tobožnjeg patriotizma ili domoljublja, zavisno s koje se strane gleda.  

Ne zna se da li je gore u tobožnjoj visokoj politici i dnevnopolitičkim nadmudrivanjima šta smo „mi“, a ko su „oni“ i poricanjima šta „oni“ nisu a šta „mi“ jesmo ili u sportu, naročito fudbalu, košarci, vaterpolu… Jedino se, izgleda, kultura, umetnost i nevladin sektor skoro bespogovorno razumeju i uvažavaju.

A kad dođu izbori? Tek tad sav talog srpsko-hrvatskog (ne)razumevanja ispliva na površinu.

Tako je i poslednjih par meseci i dana, dok se zahuktava i privodi kraju kampanja uoči predsedničkih izbora u Hrvatskoj. Srpski pogledi na hrvatski predizborni ringišpil, kandidate i njihove političke ideje i poruke više su nalik onoj narodnoj doskočici „rugala se svraka vrani“, nego li zrelom i suvislom analitičkom promišljanju šta se, kako i zašto događa s druge strane, u najbližem susedstvu.

Usta punih budućnosti, oskudnog osećaja za sadašnjost i aktuelne odnose, čeprka se po prošlosti uz večite argumente Jasenovac, eNDeHaziju i ustaštvo. Istina, državni vrh – bar ne personalno, imenom i funkcijom – ne poseže za teškom artiljerijom, vodeći valjda računa ko bi, posle prebrojavanja glasova, u narednih nekoliko godina na Pantovčaku bio voljom birača nametnuti sagovornik o neusaglašenoj budućnosti, kad već nema zajedničkih imenitelja o prošlosti.

Veleumnosti Aleksandra Vulina

Čine to trbuhozborci, prizemnom retorikom lišenom ozbiljnijih argumenata, koristeći kampanju u Hrvatskoj najčešće zbog populističke potrebe da se ušićari koji aplauz ili bar blagonaklonost na domaćoj sceni, uzdrmanoj skoro već svakodnevnim aferama.

Srbiju trese – zasad tiha – groznica izazvana virusima „Krušika“ i prodaje oružja, lažnih ministarskih diploma i prepisanih doktorata, otkrivenog uzgoja marihuane na poljoprivrednom dobru koje je dobilo državne subvencije…

Ima li, dakle, u takvim okolnostima prirodnije političke situacije od predizborne kampanje i populističkih tlapnji kojom se kandidati bore za glasove Hrvata u Hrvatskoj (i dijaspori, dakako), za uzvratno praznoslovlje i ocenu poput ove: „Predsednik Srbije Aleksandar Vučić glavna tema izbora u Hrvatskoj, jer hrvatski političari, u svojoj mržnji, nepogrešivo osećaju ko su Srbi koji mogu da ojačaju Srbiju”.

Autor ove veleumnosti je ministar vojni Aleksandar Vulin, koji zna kako Hrvati – a nadasve bivši premijer i kandidat za predsednika Zoran Milanović, premijer Andrej Plenković i aktuelna predsednica i kandidatkinja za drugi mandat Kolinda Grabar Kitarović „toliko mrze Vučića da sve razlike ostave po strani i zajedno ga napadnu samo kada misle da mogu da povrede njega ili Srbiju”. Oni istovremeno pate za  „dobrim starim vremenima kada je Srbiju vodio (Boris) Tadić” i kada je „Srbija ćutala o povratku ustaštva, dopuštala je da se gaze imovinska prava proteranih Srba, prihvatala krivicu za građanski rat u Hrvatskoj“.

„Hrvatski političari nepogrešivo osećaju ko su Srbi koji mogu da ojačaju Srbiju, zato ih napadaju besomučno i histerično, baš kao što s radošću prepoznaju Srbe koji Srbiju umanjuju i ruše”, izdeklamovao je Vulin.

Tercira mu, na svoj način – ali sa konkretnijom ocenom i na drugu adresu – predsednik Odbora Skupštine Srbije za dijasporu i Srbe u regionu Miodrag Linta, ponukan izjavom nezavisnog kandidata Miroslava Škore o „prekopavanju Jasenovca“. Linta, inače izbeglica i(li) prognanik iz Hrvatske, uhlebljen pod skutima vladajuće Srpske napredne stranke, poručuje da je Škoro nedvosmisleni ustaša i jedan od barjaktara ustašije u današnjoj Hrvatskoj koji „otvoreno veliča ustaški pozdrav ‘Za dom spremni’ i iskreno i ponosno kaže da se pod navedenim pozdravom borio njegov pradeda u NDH, ali i njegov venčani kum za današnju Hrvatsku 1991. godine“ koja se „gradi na temeljima i principima genocidne NDH“.

Tri kandidata

Što se medija tiče, percepcija se svodi na troje kandidata – Milanovića i Grabar Kitarović kao već poznate likove u srpsko-hrvatskim odnosima, ali i Škoru, kao mangupa iz desničarskog korpusa koji bi mogao ukrasti šou aktuelnoj hrvatskoj predsednici.

Dok se na društvenim mrežama i u medijima posprdno razvlače skoro svakodnevni biseri iz kampanje Grabar-Kitarović – kojima se ruga i hrvatska predizborna javnost – Škoro je u Beogradu viđen kao „moguće iznenađenje“ sa desnice. Ocene su da bi, sa najmanje desetak odsto preotetih glasova tvrdolinijaša, mogao pomrsiti konce aktuelnoj šefici države u borbi za drugi mandat.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Zbog percepcije da se Škoro više ili glasnije od ostalih u kampanji bavi Srbijom, u beogradskim provladinim medijima se, između ostalog, da pročitati kako „ideološki pripada politički ’tvrdom’ desnom spektru“, i da je “u javnosti poznat po nacionalističkim stavovima i pesmama, kao i bliskom prijateljstvu i kumstvu sa kontroverznim hrvatskim pevačem Markom Perkovićem Tompsonom“.

Navodeći da je Škoro „u hrvatskim medijima prozvan mekšom verzijom Tompsona“, neizostavno se dodaje još jedan – u srpsko-hrvatskoj, a uopšteno i balkanskoj političkoj kuhinji, neophodan začin – prebrojavanje krvnih zrnaca po široj i užoj familiji. Otud i ovakav komentar pobornika površnog političkog mišljenja „da komšiji crkne krava“: „Ono što je dodatno uznemirilo hrvatsku javnost jeste, da ukoliko bi Škoro odneo pobedu na predstojećim izborima, potencijalna prva dama biće žena sa srpskim korenima… jer je njen deda Srbin iz Hrvatske pravoslavne veroispovesti“.

No, kad prođe populistički eho tih i takvih izjava i ocena, javi se glavni junak i sve jednostavno objasni: „Srbija će imati normalne i bolje odnose s Hrvatima u budućnosti“ jer „dve zemlje strateški nemaju razloga za sukobljavanja“.

Vučiću je, ipak, bilo teško da suspregne baš sva zrnca samodopadljivosti u još nedovršenoj tranziciji političkog promišljanja između manira Šešeljevog radikala i proevropskog pučanina, tojest narodnjaka.

Tako je, komentarišući odluku da ne ode na kongres evropskih pučana u Zagreb (EPP), gde je najavljen kao jedan od govornika, rekao kako je „histerija u delu hrvatske javnosti“ zbog njegovog mogućeg dolaska „deo izborne kampanje uoči predsedničkih izbora u Hrvatskoj“. To je isto ono kad Vulin tvrdi: „Predsednik Srbije glavna je tema izbora u Hrvatskoj, jer hrvatski političari, u svojoj mržnji, nepogrešivo osećaju ko su Srbi koji mogu da ojačaju Srbiju”.

Srbija i Hrvatska ne mogu naprijed

A Vučićevo JaPaJa razblaživanje zvuči ovako: „Kada počne izborna kampanja (u Hrvatskoj), onda je najlakše (steći poene) ako nešto kažu protiv Vučića i Srbije. Samo udarajte, meni to ne smeta ni malo“.

Za razliku od Nemaca i Francuza – koji su svoje antagonizme, ratne sukobe, mržnju i uzajamne žrtve, civilizacijski prevazišli i ostavili istoričarima već desetak godina posle Drugog svetskog rata – Srbi i Hrvati ni skoro četvrt veka od prestanka ratnih sukoba ’90-ih, ne mogu ozbiljnije da krenu napred.

A nije da nije bilo pokušaja. Najdalje su, setimo se, otišli Ivo Josipović i Boris Tadić. Počelo je relaksirajućim susretom, bez ceremonije i kravata, u Opatiji, uz poruke da će buduće odnose dveju zemalja graditi „na principima evropskog partnerstva“.

Sreli su se, na obostranu inicijativu, nepuna četiri meseca posle Josipovićevog ustoličenja na Pantovčaku, provozali su se brodicom duž opatijske rivijere i ručali u konobi.

Potom je usledio prvi zvaničan susret u Bačkom Monoštoru uz ohrabrujuće poruke: („Mislim da ćemo moći za nekoliko godina reći da su odnosi između Hrvatske i Srbije izuzetno dobri i da maltene nemamo nijedno otvoreno pitanje“ (Tadić) i „…riječ je o susretu ljudi dobre volje koji žele mir i prijateljstvo sa svojim susjedima“ (Josipović).

U julu te godine su, opet relaksirano, šetali i pili kafu u Knez Mihajlovoj ulici, usred Beograda.

Pokajanje u ime države i nacije

Politički najveću težinu imao je susret u novembru kada su se zajedno poklonili hrvatskim žrtvama na Ovčari kod Vukovara i srpskim u Paulinom Dvoru kod Osijeka, uz Tadićevo – bezmalo pa brantovsko – pokajanje u ime države i nacije.

„Došao sam ovde da uputim reči izvinjenja i iskažem žaljenje“, rekao je Tadić nakon što je na Ovčari položio venac sa Josipovićem. I još: „Priznanjem zločina stvaraju se mogućnosti za oproštaj i pomirenje i izmirenjem naroda otvara se nova stranica budućnosti… Sve što se dogodilo Srbima i Hrvatima u dvadesetom veku može biti sklopljeno u knjigu prošlosti, a to je čin pisanja knjige budućnosti“.

Te tadašnje Tadićeve ocene i poruke o „zajedničkoj budućnosti“ u međuvremenu je preuzeo Aleksandar Vučić i sve češće ih baštini u komentarima i proricanju iščekivanih srpsko-hrvatskih odnosa. No, Vučić istovremeno ne propušta ni jednu priliku da kaže i kako se o prošlosti Zagreb i Beograd nikad neće (u)saglasiti – od Jasenovca do Oluje.

Pobedivši Tadića, presvučeni radikal neuverljivih proevropskih manira Tomislav Nikolić pokušao je da dodatno olabavi uže srpsko-hrvatske bilaterale, zategnuto između Beograda i Zagreba. U oktobru 2013. ugostio je Josipovića u Beogradu uz zajedničku poruku da su „odnosi Srbije i Hrvatske dobili novu dimenziju – dimenziju stalnog dijaloga i rešavanja otvorenih pitanja“.

Taj vetar nije baš duvao ni dugo ni jako da bi napunio jedra za pouzdanu plovidbu ka daljem unapređenju bilateralnih odnosa. Nije pomogao ni pokušaj forsiranog šumadijskog šarma Tomislava Nikolića koji je, na samitu Brdo-Brioni čiji je Zagreb bio domaćin, poljupcem triput nasrnuo na novoizabranu hrvatsku predsednicu Kolindu Grabar Kitarović.

Nikolić se, prisećanja radi, nije pojavio ni na inauguraciji Grabar Kitarović jer je mu se tog dana – 15. februara, „namestila“ olakšavajuća okolnost – Dan državnosti Srbije, pa nije morao puno da objašnjava. Ali, podsvest je čudo: : „Svakako ne bih mogao da idem u Zagreb, ali razmislio bih da li idem ukoliko bi to bilo nekog drugog dana“, rekao je Nikolić, ne propustivši frazu kako on, svakako „želi dobre odnose Srbije i Hrvatske“.

Pogoršanje odnosa izazvala je Vlada Zorana Milanovića zatvaranjem graničnog prelaza Batrovci u vreme migrantske krize, usledile su recipročne mere zabrane uvoza robe iz Hrvatske, uvedene potpisom tadašnjeg premijera, a današnjeg šefa države Aleksandra Vučića. Umešala se malo Evropa, stvari su legle, ali je bilateralni zamajac dobrih odnosa dodatno klonuo.

Poneki golub mira

Pokušali su da ga zaklate Vučić i Grabar Kitarović susretom na Bogojevskom mostu i potonjom Subotičkom deklaracijom. Premda se, zahvaljujući njihovim državničkim autoritetima, a uprkos nekompatibilnosti funkcija predsednice i premijera, ponešto od dogovorenog i ostvarilo – prvenstveno u dodatnoj srpskoj pažnji prema hrvatskoj manjini u Srbiji – ni taj susret, ni potonji u Mostaru, nisu bili zalog osetnijem napretku i poboljšanju odnosa.

Predsednica Hrvatske dominirala je na inauguraciji novoizabranog predsednika Srbije u ciklama haljini i to je bio sam trenutni bljesak, više ceremonijalni nego stvarni, na relaciji Zagreb-Beograd-Zagreb. I tad je ostala u vazduhu Vučićeva poruka kako je “Srbija spremna da napravi iskorak iz mitologije u budućnost“.

U međuvremenu, tu i tamo i Beograd i Zagreb strateški puste ponekog goluba mira, ali se oni očas posla unerede dnevnopolitičkim potrebama za isticanjem uzajamne različitosti, vlastite važnosti i  vrednosti.

I tako do sledeće prilike, do sledećih izbora… Takozvane političke elite u Srba i Hrvata galamiće o evropskim vrednostima, a pojiće se uzajamno slatkom vodicom nacionalizma, populizma, šovinizma i ostalih izama, poput spojenih sudova u koje se stalno, po potrebi, dotače, pretače i odasipa.

A ima i ona stara rugalica: „Niko nema što Srbin imade, Srbin ima Hrvata za brata…“.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera