Oglasi

Političke dinastije postaju trend i u Srbiji

Sve je više primjera na političkoj sceni Srbije da djeca kreću stopama roditelja političara...
Porodice Bush i Clinton najviše uticale na američku politiku poslednje tri decenijeEPA

Nije tajna da u mnogim profesijama početnici imaju bolji prolaz ili makar bolju startnu poziciju, ako im se i neko od roditelja ili drugih članova porodice bavio istim poslom. To važi i za politiku.

U mnogim zemljama širom sveta pojam politička dinastija je poznat. Porodice, čiji članovi nasleđuju jedni druge na partijskim ili državnim pozicijama, postoje i u najrazvijenijim zemljama, jednako kao i u onima u tranziciji.

Neki od poznatijih aktuelnih primera na svetskoj sceni su predsednik Vlade kanade Justin Trudeau, sin nekadašnjeg premijera te zemlje Pierra Trudeaua, kao i Marine Le Pen, koja je nasledila svog oca na mestu predsednika francuske stranke Nacionalni front.

Bavljenje politikom nasledno

Primera potvrde “nenaučne” teze da je sklonost za bavljenje politikom nasledna, sve je više i u Srbiji. Poslednji u nizu je zajednički novogodišnji intervju potpredsednika Vlade Srbije i prvog čoveka Socijalističke partije Srbije Ivice Dačića i njegovog tek punoletnog sina, koji se odmah posle 18. rođendana učlanio u partiju svog oca jednom beogradskom tabloidu.

Bila je to svojevrsna javna promocija “mlade nade” socijalista sa jakim političkim pedigreom. Ne i jedina.

U poslaničke klupe Narodne skupštine Srbije nakon prošlogodišnjih izbora zajedno su ušli lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj i njegov sin Aleksandar.

Tamo su ih već čekali poslanici Demokratske stranke Balša Božović i Nataša Vučković, čiji su očevi, Dragoslav Zeka Božović I Slobodan Vučković, svojevremeno takođe bili predstavnici ove stranke u parlamentu.

I Balint Pastor iz Saveza vojvođanskih Mađara zamenio je svog oca Ištvana u skupštini Srbije. Stariji Pastor sada predsedava vojvođanskim parlamentom. Obojica su u Predsedništvu SVM-a.

Ipak, jedna od najpoznatijih srpskih političkih dinastija su Krkobabići. Jovan Krkobabić, osnivač Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS), bio je potpredsednik Vlade u vreme koalicije Demokratske stranke i socijalista.  Kada je umro pre tri godine, vodeću poziciju u stranci je nasledio njegov sin Milan, koji se okrenuo naprednjacima i prvo postao direktor Pošte Srbije, a potom i ministar u aktuelnoj vladi.

Prečica do radne knjižice

Milanov sin Stefan, Jovanov unuk, spada u onu manjinu mladih u Srbiji, koji mogu da se pohvale da su odmah po sticanju fakultetske diplome, dobili posao – u Privrednoj komori Beograda, gde je za manje od tri godine stigao do funkcije potpredsednika.

Kandidaturu Tomislava Nikolića za drugi predsednički mandat nije podržao ni njegov sin Radomir

EPA

Stopama svog oca u politiku je ušao i Radomir Nikolić, sin Tomislava, dugogodišnjeg drugog čoveka Srpske radikalne stranke i osnivača, sada vladajuće, Srpske napredne stranke.

Otac se posle petogodišnjeg predsedavanja državom, praktično povukao u političku penziju, iako mnogi ne bi tako nazvali njegovo aktuelno predsedavanje Nacionalnim savetom za saradnju s Rusijom i Kinom, budući da je za rad ovog tela ove godine izdvojeno gotovo pola miliona evra.

Sin Radomir drži poziciju gradonačelnika Kragujevca, jednog od pet najvećih gradova u Srbiji. Pitanje je, međutim, da li bi i dalje bio na toj funkciji da početkom godine na sednici stranačkog vrha nije odlučio da umesto za svog oca, glasa za Aleksandra Vučića, kada se odlučivalo ko će biti kandidat SNS-a na predsedničkim izborima.

I bivši predsednik Srbije i nekadašnji lider demokrata Boris Tadić, sin je poznatog oca, akademika Ljubomira Tadića, jednog od osnivača Demokratske stranke.

Motiv za kandidaturu - lični ili opšti interes

Profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Vladimir Vuletić objašnjava da u svetu, pa i u Srbiji nije nov trend zatvaranja profesija, u smislu da se profesije zatvaraju prema ljudima koji nisu rođaci, odnosno nemaju nikog iz te branše.

“To imamo ne samo kod lekara, profesora univerziteta, nego i u drugim zanimanjima, pa i u politici. S tom razlikom, što politika podrazumeva demokratski process u kojem bi svako trebalo da ima jednaku šansu da bude biran. I to je ono zbog čega su ljudi osetljiviji na tu pojavu u politici, za razliku od drugih profesija”, objašnjava Vuletić.

Teško je utvrditi u kojoj meri političke dinastije narušavaju princip jednakih šansi za izbor, ali i da li su motivi dece političara da krenu stopama roditelja, slični kao kod dece lekara, oficira, advokata ili sudija.

Porodice koje vladaju u zemljama regiona i Azije

Primera političkih dinastija ima i u regionu. U Hrvatskoj je, recimo, po obnovi višestranačja, sin tadašnjeg predsednika Franje Tuđmana bio na čelu obaveštajne službe. Sada je HDZ-ov zastupnik u Saboru.

I bivši predsednik Bosne i Hercegovine Alija Izetbegović tokom mandata postavio je svog sina Bakira za šefa kabineta. Bakir Izetbegović sada je na čelu Stranke demokratske akcije, koju je ranije vodio njegov otac, a ujedno je i član Predsedništva BiH. Njegova supruga Sebija poslednjih godina beleži napredak u karijeri i sada je direktorka Kliničkog centra Univerziteta u Sarajevu.

I Grčka ima nekoliko familija čiji su članovi davali najviše zvaničnike te zemlje i obeležili noviju istoriju te zemlje. Najpoznatije su Karamanlis (dva premijera), – Mitsotakis (premijer i ministar spoljnih poslova) Venizelos (dva premijera) i Papandreu (dva premijera).

Ipak, posle Amerike, azijske zemlje su možda najpoznatije po političkim dinastijama. Jedna od najpoznatijih je porodica Nehru-Gandi u Indiji. Džavaharlal Nehru bio je prvi premijer nezavisne Indije I to gotovo 20 godina. Dve godine posle njegove smrti, premijerka je postala njegova kćerka Indira Gandi, koja je ubijena 1984. godine u atentatu, da bi odmah potom tu funkciju preuzeo njen sin Radživ, do tada bez političkog iskustva. Posle njegove smrti u atetntatu, u politiku se uključuje njegova udovica Sonja Gandi, koja je Kongresnu stranku 2004. dovela do izborne pobede, ali je odbila da bude premijerka.

Predsednik Vlade Japana Šinzo Abe, unuk je bivšeg japanskog premijera i sin bivšeg ministra inostranih poslova.

Singapur, jednu od najuređenijih država, čiji stanovnici imaju visok životni standard, decenijama je vodio Li Kuan Ju, da bi ga na toj funkciji nasledio sin Li Sijen Long.

 

Profesor ekonomije i saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu Miroslav Prokopijević na pitanje zašto deca političara ulaze u politiku, odgovara: “Verovatno zbog toga što su shvatili da je politika život na tuđ račun i pošto su gledali kako žive njihovi roditelji, sad i oni žele da žive na taj način”.

I profesor Vuletić navodi da je motiv najčešće da se “dođe do pozicije koja obezbeđuje bolji društveni položaj, a politika pruža mogućnost dolaska na takve položaje”.

Prema njegovim rečima, suštinska razlika između razvijenih zapadnih zemalja i postsocijalističkih jeste što se u prvim često dešava da se ekonomska moć i kapital pokušavaju iskoristiti da bi se ostvarila politička moć, dok je u drugim česta situacija da se politička moć koristi da bi se došlo do ekonomskog bogatstva.

Transfer moći na rođake

Ali i u jednim i u drugim državama, kaže Vuletić, elite u određenim profesijama, ne samo u politici, pokušavaju da na najbliže rođake prenesu socijalni kapital i tako im omoguće lakši napredak u toj struci.

U pojedinim zapadnim medijima, kao argument u prilog političkim dinastijama, navodilo se da su članovi tih porodica kvalifikovaniji od drugih, jer su već iz neposredne blizine imali priliku da gledaju i uče kako se obavljaju državni poslovi.

Prokopijević, međutim, smatra da takav argument ne stoji. “Konstelacije interesa i situacije u politici se menjaju i najčešće su potpuno drugačije od onih u kojima su bili njihovi prethodnici iz porodice, tako da je pitanje šta od onog što su videli u porodici mogu da primene kada se i sami nađu na odgovornoj poziciji”.

Profesor Vuletić objašnjava da postoje dva načina opravdanja za situacije u kojima su akteri članovi političkih dinastija. “Jedan je opisan izrekom da “ne pada iver daleko od klade”, odnosno da postoji neka biološka, genetska predispozicija za bavljenje određenim poslovima. U smislu, ako je otac bio uspešan u nekom poslu, veća je verovatnoća da će biti i njegovo dete”

“Druga je da kroz proces socijalizacije stičete osećaj za bavljenje nekim poslom. Dakle, jedna je situacija kada se od malena krećete u društvu, recimo diplomata I drugih uticajnih ljudi, a druga kada u taj svet uđete tek kao odrastao čovek. I otuda se smatra da to daje neku prednost. Međutim, to može da doprinese da neko lakše dođe u priliku da konkuriše za neku važnu poziciju, ali opet na kraju i te osobe s političkim pedigreom moraju da pokažu šta znaju”, kaže Vuletić.

Šta donosi poznato prezime

Na Zapadu, u Americi, na primer, poznato prezime možda može lakše da obezbedi prolaz do potencijalnih finansijera kampanje i partijske candidature za neku poziciju, ali na kraju treba zaslužiti poverenje birača, koji su nekad stroge sudije. To je dobro naučila i Hillary Clinton, supruga bivšeg američkog predsednika Billa Clintona, koja uprkos stotinama miliona dolara potrošenih u kampanji, ipak nije uspela da pobedi Donalda trumpa u trci za mesto predsednika SAD. Jeb Bush, iz hedne od najpoznatijih političkih dinastija u Americi nije prošao ni u sopstvenoj stranci.

S druge strane, u Srbiji, na primer, mladi političari s poznatim prezimenom sami će teško doći do finansijera, ali je zato, s obzirom na proporcionalni izborni sistem, često dovoljno samo da ih stranka stavi na izbornu listu, pa da se nađu u parlamentu, a da birači i ne znaju da su glasali za dete poznatog funkcionera.

Vojislav Šešelj na poslednjim izborima na izbornu listu stavio je i svog sina Aleksandra

EPA

Miroslav Prokopijević navodi da deca poznatih političara uglavnom nisu bila uspešna kao njihovi roditelji. “Bilo da je reč o porodicama Kennedy ili Bush u Americi ili nekim drugim primerima u drugim zemljama, uglavnom su potomci uvek bili inferiorni u odnosu na prvu generaciju”, objašnjava.

Međutim, pitanje je i šta su kriterijumi za ocenu uspešnosti. Primera radi, iako je George W.Bush, svoj drugi mandat završio kao jedan od najnepopularnijih američkih predsednika, ipak ostaje činjenica da je za razliku od svog oca, Georga H.W.Busha, osvojio i drugi mandat.

S druge strane, ukoliko su roditelji još aktivni u politici, naslednicima je mnogo teže da pokađu šta znaju, što možda najbolje pokazuje i primer sina Vojislava Šešelja, Aleksandra, koji je, naročito u poređenju s ocem, gotovo nevidljiv kao poslanik u parlamentu.

Profesor Vuletić ukazuje da poznato prezime, odnosno politički background, ponekad može predstavljati i otežavajuću okolnost za mladog čoveka.

“Čak i ako su uspešni, okruženje taj uspeh može da tumači kao posledicu uticaja poznatog roditelja ili rođaka. I to može čak izazvati i određenu surevnjivost, pa predstavljati i kočnicu u daljem napretku”.

Vuletić podseća da su, generalno gledajući, uspešnija ona društva gde pojedinac napreduje na društvenoj lestvici zahvaljujući svojim sposobnostima, a ne zahvaljujući nasledstvu – ekonomskom, socijalnom, političkom. “Međutim, poslednjih decenija, ne samo kod nas, nego i u svetu, imamo situaciju da se ovi položaji smatraju važnijim nego ono što je urođena sposobnost pojedinca”.

Izvor: Al jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.