Početak kraja negiranja genocida

Piše: Marko Matić

Godinu dana od formiranja nove srbijanske Vlade i 18 godina od genocida, koji su naoružane horde Ratka Mladića počinile u Srebrenici, zvanični Beograd kao da pokazuje neku vrstu “dobronamerne indiferentnosti” prema tom užasnom zločinu.

Ma koliko paradoksalno zvučala iskazana sintagma, ona je realni odraz postojećeg odnosa Srbije prema srebreničkom genocidu, u kome su istovremeno sublimirani kako izostanak nekih bitnijih iskoraka u pravcu suočavanja sa prošlošću i počinjenim zločinima, tako i sve upadljivije odsustvo manifestacija njegovog sistematskog negiranja i relativizacije.

Mandat srbijanskog predsednika Tomislava Nikolića počeo je nizom gafova i nespretnih izjava o Srebrenici i Vukovaru, kojima je izazvao ozbiljno podozrenje u regionu. Te izjave nisu prošle nezapaženo ni među ključnim međunarodnim akterima, koji su Nikoliću jasno sugerisali da će u javnim nastupima ubuduće morati mnogo više da vodi računa o senzibilitetu međunarodne i regionalne javnosti.

Da su poruke jasno predočene i još jasnije shvaćene pokazali su kasniji javni nastupi srbijanskog predsednika, koji su evoluirali čak do tačke kada je u intervjuu za BHT doslovce rekao: “Ja klečim i tražim pomilovanje za Srbiju zbog zločina koji je izvršen u Srebrenici.” Iako ni ovoga puta najviši zvaničnik Srbije nije izgovorio reč genocid, opšti utisak je bio da je Nikolić napokon napravio suštinski otklon od svojih ranijih stavova i prvi put javno pokazao da shvata razmere onoga što se zaista dogodilo.

Zatvaranje institucija

Da su nove srbijanske vlasti postale svesne da se negiranje srebreničkog genocida više ne može braniti bilo kakvim smislenim argumentima, indirektno je pokazao i sam Nikolić u jednom od gafova sa početka svog mandata, kada je odbijanje da zločin u Srebrenici nazove genocidom obrazložio činjenicom da to nije uradio ni njegov prethodnik.

Taj stidljivi, ali javno nagovešteni otklon od, doskora, dominantnog stava srbijanske javnosti bio je praćen zatvaranjem ključnih državnih institucija i medijskog prostora za manifestacije otvorenog negiranja onoga što se dogodilo u Srebrenici.

Nastala promena najjasnije se može videti usporedbom prakse bivše vlasti u vreme Borisa Tadića i ponašanja aktuelnih institucija pod kontrolom nekadašnjih nacionalista. Od 2004. godine i svog prvog mandata na mestu predsednika Srbije Tadić je evoluirao od stava da je “negiranje genocida i zločina sastavni deo demokratske debate i ustavom garantovanog prava na slobodu mišljenja i govora” do odluke da poseti Memorijalni centar u Potočarima i pokloni se senima žrtava.

Kao posledica novog pristupa problemu suočavanja sa prošlošću zvanični Beograd je prestao da bude utočište svima onima koji u negiranju zločina pronalaze svoje uhlebljenje i smisao postojanja, zbog čega se njihovo delovanje sve više oslanja na Banju Luku i institucije Republike Srpske.

U poslednjoj godini Tadićevog mandata, pod snažnim pritiskom međunarodne zajednice, Skupština Srbije je donela rezoluciju o osudi zločina u Srebrenici, odbijajući da ga kvalifikuje kao genocid, iako je to nepobitno utvrđeno pravosnažnim presudama Haškog tribunala.

Paralelno sa “evolucijom” stavova bivšeg srbijanskog predsednika tekao je sinhronizovani i dobro koordinirani proces sistematskog negiranja svega onoga što se u julu 1995. godine dogodilo u Srebrenici. Uz zeleno svetlo samog vrha državne vlasti raznim šovinističkim grupama i paradržavnim strukturama na raspolaganje su stavljena velika sredstva i otvoren pristup javnom prostoru u njihovom poduhvatu relativizacije obima i karaktera zločina koje su počinile snage pod kontrolom Ratka Mladića.

Cilj tih podzemnih aktivnosti državne vlasti bio je da se unapred odbaci svaka pomisao da bi država Srbija mogla imati bilo kakvu odgovornost za ono što se dogodilo nedaleko od njene zapadne granice.

Ilustracije radi, dovoljno je samo prisetiti se ekspresno organizovanog televizijskog suočavanja Milorada Dodika i Čedomira Jovanovića nakon izjave lidera Liberalno-demokratske partije da je Republika Srpska nastala na genocidu, do kojeg je došlo po nalogu tadašnjeg državnog vrha. U pokušaju negiranja tog zločina nad zločinima, kao pogodne instrumente za ostvarenje svojih tajnih nauma državne strukture su koristile Srpsku pravoslavnu crkvu, Srpsku akademiju nauka i umetnosti, razna kulturna i “patriotska” udruženja, šovinističke i nacionalističke grupacije.

Deo te široko osmišljene strategije bila je i ustaljena praksa Tadića da na svaki pomen Srebrenice, uključujući i posetu Potočarima, radi privida veštački stvarane ravnoteže odmah budu pomenuti ili posećeni Bratunac i selo Kravica. Neutralni posmatrači su se u to vreme slagali da je mogućnost da se Srbija kao društvo u dogledno vreme suoči sa sopstvenom odgovornošću za zločine iz devedesetih daleko od bilo kakve pomisli.

Za razliku od Bratunca i Skelana, iz same Srebrenice Nikoliću je poručeno da bi njegova poseta Potočarima bila poželjna, uz opasku da bi ona, za razliku od nekadašnje nemušte posete Tadića, u odsustvu pritisaka međunarodne zajednice bila daleko iskrenija.

Godinu dana nakon promene vlasti u Beogradu postalo je jasno da je pristup ključnih aktera u dobroj meri promenjen. Prvo su ključni međunarodni činioci, analizirajući odsustvo učinka insistiranja na suočavanju sa prošlošću u prethodnih desetak godina, došli do zaključka da rezultata na tom polju neće biti dok se prethodno ne dogodi bar elementarna stabilizacija ekonomskih i društvenih prilika u regionu. Kao da je zaključeno da istinskom procesu suočavanja i pomirenja u regionu mora prethoditi izlazak iz polja egzistencijalne nužnosti kojom je većina stanovnika Srbije, ali i regiona, danas ophrvana, a što temu suočavanja s prošlošću izmešta iz vidokruga njihove svakodnevice.

‘Prekodrinska migracija’

Na talasu te logike srbijanske vlasti su dobile neku vrstu “grejs perioda” u kome od njih neće biti zahtevano da se eksplicite izjašnjavaju i suočavaju sa demonima iz sopstvene prošlosti, ali pod uslovom da taj period ne bude iskorišćen za nastavak sistematskog negiranja i relativizacije onoga što se zaista dogodilo.

Kao posledica novog pristupa problemu suočavanja sa prošlošću zvanični Beograd je prestao da bude utočište svima onima koji u negiranju zločina pronalaze svoje uhlebljenje i smisao postojanja, zbog čega se njihovo delovanje sve više oslanja na Banju Luku i institucije Republike Srpske. Kao potpora takvom zaključku može se navesti masovna prekodrinska migracija različitih kvazikulturnih udruženja i njihovih javnih promotera, koji su se u prethodnom periodu isticali u negiranju zločinačkog karaktera ratova devedesetih.

Još jedan od brojnih pokazatelja da je državna potpora promoterima negiranja genocida zaista i obustavljena predstavljaju sve brojniji grafiti u gradovima istočne Bosne, kojima se Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću, uz najgore moguće uvrede i kvalifikacije, lepe etikete izdajnika i istovremeno poručuje da na tom području nisu dobrodošli. Za razliku od Bratunca i Skelana, iz same Srebrenice Nikoliću je poručeno da bi njegova poseta Potočarima bila poželjna uz opasku da bi ona, za razliku od nekadašnje nemušte posete Tadića, u odsustvu pritisaka međunarodne zajednice bila daleko iskrenija.

Iako za sada nije verovatno da bi do takve posete uskoro moglo doći, dalja marginalizacija onih snaga koje negiraju počinjene zločine predstavlja sigurno utiranje puta za suočavanje sa posledicama politike devedesetih godina, do kojeg će, bez ikakve sumnje, morati da dođe. Taj proces, međutim, treba prilagoditi realnim mogućnostima i prihvatiti bolnu činjenicu da će on zahtevati znatno više vremena nego što bi to zagovornici ideje pomirenja želeli. Uostalom, daleko naprednijim društvima, poput nemačkog, za stvarno suočavanje sa zločinima iz Drugog svetskog rata bilo je potrebno nekoliko decenija i do njega je došlo tek nakon stabilizacije opštih društvenih, ekonomskih i vrednosnih prilika.

S obzirom na performanse balkanskih društava jasno je da će ovde za taj proces biti potrebno daleko više vremena. U tom dugoročnom procesu, da parafraziramo čuvenu dosetku Winstona Churchilla, postojeća indiferentnost zvaničnog Beograda možda ne predstavlja čak ni početak kraja procesa pomirenja, ali nema sumnje da ona predstavlja kraj početka tog procesa, koji je bio obeležen agresivnim negiranjem bilo kakve pomisli da se genocid uopšte mogao dogoditi tokom rata u Bosni.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera