Palestinci uzvraćaju na neuspjeh u UN-u
Piše: Boško Jakšić
Nacrt rezolucije Ujedinjenih nacija koja poziva Izrael da se do kraja 2017. godine povuče sa okupiranih palestinskih teritorija neočekivano uverljivo je odbijen, pa Sjedinjene Američke Države nisu morale da pribegnu vetu, ali uprkos tome, pokrenut je tok događaja koji ponovo pojačava bliskoistočne tenzije.
Nesumnjivo razočaravajuće po Arape, dokument nije uspeo da dobije devet od 15 članica Saveta bezbednosti UN-a, pošto se Nigerija, koja je ranije podržavala palestinski plan, odlučila da bude uzdržana.
Američki državni sekretar Džon Keri je uoči glasanja mnoge kolege po svetu ubeđivao da rezolucija “nije konstruktivna” i da stiže u pogrešnom trenutku, pa je svojom uspešnom kampanjom izbegao da Amerikanci moraju da stave veto – čime bi celom svetu demonstrirali da palestinska prava mogu da se blokiraju samo snagom veta.
Abasova prva reakcija bila je da odmah potpiše 16 međunarodnih konvencija, uključujući i Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda iz Haga.
Neuspeh Palestinaca da izbore devet glasova simptom je šireg problema koji pritsika okrnjeno palestinsko liderstvo koje drži vlast pod predsednikom Mahmudom Abasom, dok je mnogo Palestinaca napustilo njegov brod i okrenulo se Hamasu i drugim političkim grupama.
Abasova prva reakcija bila je da odmah potpiše 16 međunarodnih konvencija, uključujući i Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda iz Haga, u kome bi mogao da pokrene procese protiv Izraela za ratne zločine. Potom je najavio da sa Jordancima, jedinom arapskom nestalnom članicom Saveta bezbednosti u ovom trenutku, razmatra mogućnost da Savetu ubrzo ponovo predstavi rezoluciju o osnivanju palestinske države. Računa na činjenicu da je jedan broj članova Saveta promenjen posle Nove godine.
Izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu sve ovo bilo je dovoljno da bi doneo prvu od očekivane serije kaznenih mera: Palestinskoj upravi nije dostavljen poreski prihod koji Izraelci prikupljaju na Zapadnoj obali. Jedna izraelska organizacija odmah je sudu u Hagu podnela tužbe protiv trojice palestinskih lidera, optužujući ih za terorizam, torturu i kršenje ljudskih prava: Jibrila Rajouba, Majida Faraja i sadašnjeg premijera Ramija Hamdallaha.
Pitanje SAD-a
Niko nije očekivao da će Savet bezbednosti priznati palestinsku državu. Da se to dogodilo, bio bi to najvažniji događaj poslednjih sedam decenija trajanja izraelsko-palestinskog konflikta, najdužeg u savremenom svetu.
Bez obzira što su američko-izraelski odnosi na najnižem nivou poslednjih godina i što administracija Baraka Obame otvoreno pokazuje nezadovoljstvo nespremnošću premijera Netanjahua na nastavak mirovnih pregovora, u Vašingtonu prevladava oprez. SAD svoje protivljenje tumači potrebom da se “ne žuri” i da nema potrebe da se postavljaju bilo kakvi rokovi pre nego što se obnove izraelsko-palestinski pregovori, poslednji put prekinuti u aprilu 2014. godine.
Abas je brzo uzvratio na neuspeh rezolucije u UN-u. Zahtev za ulazak u ICC zvanično je podnet 2. januara, a članstvo bi trebalo da bude formalizovano za dva-tri meseca. To bi Palestincima omogućilo podizanja optužnica protiv Izraela: od sukoba u Gazi do posledica 47-godišnje izraelske okupacije palestinskih teritorija.
Da je Savet bezbednosti UN-a priznao palestinsku državu, bio bi to najvažniji događaj poslednjih sedam decenija trajanja izraelsko-palestinskog konflikta.
Izrael, koji, kao ni SAD, nije član ICC-a, odavno je veoma nervozno reagovao na ovakvu mogućnost i sasvim je sigurno da će učiniti sve da ne dozvoli pokretanje ovakvih procesa. Uostalom, naruku im ide činjenica da je članstvo u ICC-u jedno, a pokretanje postupka pred sudom ipak nešto drugo.
Sud osnovan pre 12 godina do sada je otvorio samo devet istraga koje se tiču genocida, ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, i svi oni se tiču Afrike. Nema sumnje da bi okretanje prema Bliskom istoku bilo pozdravljeno među zemljama koje ICC optužuju kao post-kolonijalnu, prozapadnu instituciju, ali bi to po zakonu spojenih sudova izazivalo otpor i odugovlačneje osumnjičenih.
Abas nema toliko vremena. On uskoro puni 80 godina, a nikada nije krio da želi da doživi proglašenje palestinske nezavisnosti. “Abas shvata da ako ne pliva, onda tone”, kaže Reutersu Grant Rumley, ekspert za palestinsku politiku pri njujorškoj Fondaciji za odbranu demokratija.
Serija priznanja u Evropi
Izraelski desničari, od kojih se očekuje da ostanu na vlasti, mogu da budu zadovoljan rezultatom glasanja, ali ne i međunarodnom atmosferom koja poslednjih meseci jača pregovaračku poziciju Palestinaca.
Bez obzira što nemaju instrumente kojima bi u UN-u ostvarili svoj cilj, Palestinci 2014. mogu da pamte kao godinu značajnih diplomatskih uspeha.
Rezolucija koju je predstavio Jordan ima sve širu podršku van Saveta bezbednosti, što znači da raste konsenzus povodom palestinskih zahteva: da budući pregovori sa Izraelom na bazi rešenja dve države budu zasnovani na granicama kakve su postojale pre rata 1967. godine, kada je Izrael okupirao Zapadnu obalu, istočni Jerusalim i Pojas Gaze (koji je predao Palestincima 2005. godine). Takođe se poziva na postizanje mira u roku od godinu dana i prestanak okupacije do kraja 2017. godine.
Prvo je Švedska krajem oktobra postala najveća zapadna zemlja koja je priznala Palestinu, potom su parlamenti Španije, Velike Britanijei Irske izglasali neobavezujuće rezolucije u korist priznavanja. Ubedljivom većinom to je početkom decembra učinio i Parlament Francuske, tražeći još da se izraelsko-palestinski pregovori završe za dve godine.
Izraelci ne prestaju da prete palestinskoj vlasti zbog pokušaja rešenja kroz Savet bezbednosti i sistem UN-a, poput Međunarodnog krivičnog suda.
Iako se Evropljani, kao i Amerikanci, slažu sa Izraelcima da nezavisnu Palestinu treba stvoriti isključivo kroz pregovore, iako ne zagovaraju brzinu i striktnost rokova, sve su to znaci rastućeg nestrpljenja zamrznutim mirovnim procesom i sve otvorenijim nezadovoljstvom, što Netanjahuova desničarska Vlada ne prekida gradnju spornih jevrejskih naselja.
Palestinski tim sasvim sigurno nije bio vođen iluzijom da će rezolucija proći Savet bezbednosti. Predsednik Abas postavlja je u mnogo širi okvir političkog manevrisanja, koje sve više izoluje SAD i Izrael, a ojačava palestinske argumente za vreme kada mirovni pregovori budu obnovljeni. Poput zahteva za prekid gradnje ilegalnih jevrejskih naselja, ili uzdržavanja izraelskih snaga bezbednosti od nasilja na Zapadnoj obali.
Izraelci ne prestaju da prete palestinskoj vlasti zbog pokušaja rešenja kroz Savet bezbednosti i sistem UN-a, poput Međunarodnog krivičnog suda. Izraelci Abasa upozoravaju da je taj put u suprotonosti sa odredbama mirovnog sporazuma iz Osla – što su prazne optužbe, baš kao i one Abasove kada taže da će prekinuti bezbednosnu saradnju sa Izraelom na Zapadnoj obali.
Neizvjesne stotine miliona dolara
Netanjahuova Vlada je do sada svojom arogancijom u mnogim prilikama vređala administraciju Baraka Obame, ali američki predsednik je tokom poslednjih šest godina pokazao da nema snagu da spreči da Izrael krši sporazume i dogovore sa Palestincima postignute pod sponzorstvom SAD-a. Ima onih koji smatraju da će u preostale dve godine svog drugog mandata – kada više nema šta da rizikuje – Obama biti odlučniji i da će ravnomernije balansirati pritiske na Palestince i Izraelce.
Pre će biti da će se ostvariti očekivanja, i strahovi, da će Izrael nastaviti da eksploatiše Obamine slabosti kako bi oborio palestinsku Vladu u Ramallahu tako što će pojačati gradnju ilegalnih naselja na Zapadnoj obali i Istočnom Jerusalimu, ili što jevrejske ekstremiste neće sprečiti da napadaju muslimanske vernike u džamiji Al-Aqsa.
Izrael je već pokazao da ne gubi vreme. Kao odgovor na “unilateralni korak” – palestinski zahtev za članstvo u ICC-u – izraelska Vlada najavljuje da će (ponovo) Palestincima povući 125 miliona dolara prihoda od poreza i carina koje Izraelci u njihovo ime svakog meseca prikupljaju na Zapadnoj obali.
Buduće rezolucije o Palestini biće sve teže obarati. Između ostalog i zato što otvaraju pitanje funkcionisanja sistema UN-a u celini.
Kako to znači da palestinska vlast, čiji je mesečni budžet 160 miliona dolara, ne bi bila u stanju da isplati plate zaposlenima i finansira javne službe za oko 2,5 miliona Palestinaca na Zapadnoj obali i još oko 1,8 miliona u Pojasu Gaze, sve preti kolapsom i de fakto udaljavanjem Palestinaca od sopstvene države. Podrazumeva se – i od obnove mirovnih pregovora.
Da stvar bude još teža, Palestincima preti da ostanu i bez 400 miliona dolara godišnje ekonomske pomoći SAD-a, jer američki zakon predviđa da ona bude ukinuta ukoliko Palestinci članstvo u ICC-u upotrebe da optuže Izrael.
Svedoci smo ironije dva paralelna procesa. Međunarodna podrška Palestincima raste, njihovi zahtevi se sve više uvažavaju. Buduće rezolucije o Palestini biće sve teže obarati. Između ostalog i zato što otvaraju pitanje funkcionisanja sistema UN-a u celini: da li Savet bezbednosti predstavlja samo volju moćnika sa pravom veta, ili omogućava međunarodnu pravdu svima? Onaj drugi proces pokazuje, međutim, da se situacija na palestinskom terenu ne poboljšava. Štaviše, pogoršava se.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera