Oglasi

Osmovjekovna autokefalnost pod Vučićevim ordenom

Izgleda da je 'darodavac' imena priznanju, sam Sveti Sava, ispao manje značajan od 'primaoca' ordena Aleksandra Vučića.
Patrijarh Irinej je, gotovo se kandidirajući za hvalospevne medijske 'analitičare', pohvalio Aleksandra Vučića, piše autorPredsedništvo Srbije/ Dimitrije Goll

Da li je nedavna proslava osam vekova autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve, povodom koje se u Ministarstvu kulture Srbije ova prva reč "osam" piše velikim slovom, pala u senku dodeljivanja SPC-Ordena Svetog Save prvog reda predsedniku Aleksandru Vučiću? Štaviše, da li je i "darodavac" imena priznanju, sam Sveti Sava, ispao manje značajan od "primaoca"?

I još, je li tačna ocena profesora Dragiše Bojovića, upravnika Centra za vizantijsko-slovenske studije Univerziteta u Nišu, da je "proslava ispod značaja ovog velikog jubileja, kako po samoj organizaciji, tako i po njenim duhovnim i javnim dometima?" Te da je, "možda pre 50 godina, pod mnogo težim ideološkim okolnostima, tadašnja generacija srpskih klirika i laika bila dostojnija jubileja koji se obeležavao".

Odgovor je, u konačnici, pozitivan, ali senke, koje su pre zamrljale nego baš zatamnile, veličinu ovog crkveno-civilizacijskog povoda nisu na njega padale samo sa "gorostasne" figure novog srpskog vođe. Vrh Crkve, naime, osim osamstoletke, "pobrinuo" se da ona bude dočekana u  atmosferi ne samo kanonskih, već i političkih trvenja. Naravno, uz evidentnu "crkvizaciju" politike i politizaciju Crkve, koja u centru ima, naravno Kosovo (i Metohiju), plus političku ulogu, posebno predsednika, spram ovog viševekovnog tinjajućeg, uz povremene  zabrinjavajuće proplamsaje srpskog (i kosovarskog) problema.

Poredali se ministri i - Dodik

Moglo bi uslovno da se kaže da su pomenute senke isključivo rezultat medijskog naduvavanja najave dodele, s obzirom da u najprimarnijem vidu Crkva kao samostalna nevladina organizacija, s ozbiljnim vladinim potporama ima prava da ordenje dodeljuje kome hoće. Pa čak da se, možda manje hrišćanski, njima odužuje za razne, ali u osnovi materijalne subvencije i dobrobitne transakcije. Ali, takav javni i medijski vatromet bio je prilično opravdan.

Poznavaoci prosuđuju da ni sam centralni duhovno-verski događaj u manastiru Žiča, koji je već 1219. godine Sveti Sava (sad se po Pravopisu i sveti piše velikim slovom) proglasio "prestonicom", upravo stečene samostalnosti SPC bio takav "da ni po čemu nismo mogli da osetimo da je reč o tako važnoj godišnjici."

S druge strane, pred samu kulminaciju "oskromnele" proslave desilo se nekoliko skandala, koje otvoreni mediji i osvešćena javnost ne mogu da zaobiđu. Em su akademik Matija Bećković i profesor Milo Lompar iz zadužbine Crnjanski protestno, zbog ordena Aleksandru Vučiću, odbili da održe predviđene govorancije na svečanosti u Centru Sava, em je iz crkvenih krugova napominjano da nije uobičajeno da se ordenje nosi na noge odlikovanima, već da se oni o vratove kače u Patrijaršiji. I okolnost da se na spisku dobitnika našao i Vučićev gensekretar u Predsedništvu Nikola Selaković, navodno glavni lobista vrha države u vrhu Crkve, kao i ministar osporenog doktorata Siniša Mali, šef resora trezora sve su začinili kao  prvoklasna pikanterija.

Konačno, ispalo je da spisak ordenovanih sadrži još "pet ministara u Vladi". A član Predsjedništva Bosne i Hercegovine Milorad Dodik, najavljivan kao "okićeni" ravnopravan Vučiću, taj je orden već dobio, pa mu je na priredbi dodeljen niži – Orden Simenona Mirotočivog. (Zasluge su mu, kako obrazloži patrijarh Irinej, što "dok je Mila Dodika biće i [bosanskohercegovačkog entiteta] Republike Srpske, ali, Bogu hvala, RS će uvek imati Mila Dodika.")

Svečani konac djelo ukrasio

Sve sabrano (i baš saborno), svečani "konac" u Centru Sava je "delo ukrasio", što je akademiji i dodeli ordena (a, podsetimo, dobio je isti taj i patrijarh) prisustvovalo tek petnaestak srpskih arhijereja. Dakle, tek oko trećine članova Sabora SPC-a. Međutim, bojkotu podele ordenja, u kom se sa spiskom dobitnika nije složila ni cela "crkvena vlada", Sinod, bio je samo dodatan impuls. Podele među srpskim episkopima traju već poduže, a sada su kulminirale i zbog novih pitanja, ali i nerešavanja ili produbljivanja razlika povodom ranije otvorenih.

Grupa vladika traži održavanje takozvanog jesenjeg sabora, koji je pominjan i planiran da se održi već onomad u Žiči i koji po statutu ne bi bio vanredan. Ali bi mu vanrednost proistekla iz otkazivanja tog žičkog, kao i pitanja koja bi se na njemu rešavala. Među javno najpretresanijim je akcija u vrhu Crkve da se sa Bogoslovskog fakulteta oteraju dva profesora, vladika Maksim, episkop Eparhije zapadnoameričke, te docent  Marko Vilotić. Posle dugog opiranja na pritiske iz Sinoda, posebno vladike Irineja Bulovića, da oni dobiju otkaz, sada je dekan Bogoslovskog fakulteta vladika Ignjatije popustio.

Sa crkvenog i sinodalnog gledišta pritisci se nazivaju ukidanjem blagoslova da budu "crkveno-prosvetni radnici", ali u pozadini imaju i ono što se u (poljuljanoj) državi zove kadrovska kombinatorika. Ne razglabajući previše ni o ovim, i nimalo o drugim problemima koje (odranije) "pobunjeni episkopi" traže da se rasprave na malo verovatnom jesenjem zasedanju Sinoda, ovaj tekst je došao do tačke koja sama po sebi priziva zaključke. Oni se, rečeno je, tiču "crkvizacije" i politizacije države i Crkve. I, kako bi bez toga – Kosova.

Blatoidni mediji bliski vlastima

Frka na Bogoslovskom fakultetu, principijelno važna, tek je ilustracija ovog paradoksa srastanja i približavanja države i Crkve u tobož sekularnoj državi. Ovaj fakultet, naime, deo je Beogradskog univerziteta. Programi, pa i kadroviranje, trebalo bi da budu podvrgnuti "civilnom" zakonodavstu i statutarnim "zakonopravilima" Univerziteta. Crkva učestvuje u upravljanju njime po tim pravilima. Ali, vidimo, na (zlo)upotrebnu tih regula od velikog uticaja biće institucija pomenutog (uskraćivanja) blagoslova i neprincipijelnih pritisaka.

Osnovni razlog za anatemu docenta i episkopa je, pogađamo, Kosovo, odnosno misaono pripadništvo onom krugu (većinom mlađih) episkopa, koji su se još na Majskom zasedanju Sabora, uz još ponešto, usprotivili neizrečenom Vučićevom planu za sporazum sa Prištinom.

Pošto je "plan" u podtekstu imao razgraničenje s rizikom iseljavanja i preseljenja srpskog stanovništva, taj krug je isticao, da je to apsolutno nedopustivo. Uz to, jako su bili protivni dolasku Vučića i sada ordenovanog mu sekretara Selakovića na taj Sabor, kad je, kako su ovi episkopi najpre šuškali, a potom i glasnije govorili, on njima i pretio. Pa su tada, a i sada doživljavali "temate" u blatoidnim medijima bliskim vlastima, koji se, opet, ovom prilikom nisu previše istrčavali u vezi sa godišnjice autokefalnosti, ali jesu u ruganju "pobunjenicima".

Paradoksalno zanimljivo u svemu je što ovaj deo episkopata (i zaista) spada u liberalnije klirike, ali su u svom "antivučićevstvu" često veoma tvrdi u vezi sa kosovskim "srcem Srbije". Zato u izvesnom smislu patrijarh Irinej, ako se dobro (iš)čita(va) ispada fleksibilniji sa stanovišta onih koji uviđaju da je ono za Srbiju, na sadašnji način izgubljeno i da ga čak treba i priznati.

Poklonjeno se ne vraća

Vučić je prilikom "ogrljavanja" ordenom utilitarno i lukavo uvukao Crkvu u politiku (nemanjićko "saglasje dve orlove glave na telu naroda – Crkve i države")  istovremeno grdeći opoziciju, ali i razdruživanje sa Crnom Gorom. "Da ste orden dali onima koji su organizovali martovski pogrom, koji su proglasili nezavisnost Kosova ili ćutali na otcepljenje, ili nemo gledali kako nam iz zajedničke države odlaze svetinje, Ostrog, Cetinje, bolje biste prošli", opomenuo je Vučić "drugu glavu" orlovu. Patrijarh je, pak, gotovo se kandidujući za hvalospevne medijske "analitičare" pohvalio Vučića, jer je "do njega Srbija kaskala u svom životu, sada se pokrenula privreda, krenulo se velikim korakom napred, vidimo svi kako se radi i šta se radi".

A o statusu Kosova je ponovio ono što reče i pre nekoliko godina o razlici između "poklonjenog i otetog", gde prvo ne može, a drugo može da se (po)vrati. A to, privodeći kraju ove redove po treći put u ovoj kolumni, apostrofiramo kao mogući zaključak. "Ne smemo pokloniti nijednu stopu naše svete srpske zemlje. Prihvatamo kompromis i očekujemo ga, ali poklon nikako", kazao je patrijarh.

Dok pojedini smatraju da je Irinej ovim obavezao Vučića na čuvanje Kosova, vidi se da sve po njemu može i da se završi davanjem alibija za kompromis kao "nastavak otimanja". Tada se Kosovo, kao što je ranije rekao, "čuva u srcima". A ne u preambuli, kao sada.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.