Oluja u odnosima Beograda i Zagreba

Piše: Ratko Femić

Već 20 godina zbog “Oluje” seva i grmi u srpsko-hrvatskim odnosima. Istina, ne samo zbog toga. Čak bi se moglo reći da je obeležavanje hrvatskog Dana pobjede i domovinske zahvalnosti jedan od manjih problema na relaciji Beograd – Zagreb.

To je problem koji se ispreči između njih tih nekoliko dana s kraja jula i s početka avgusta, a onda strasti utihnu do sledeće godine kada se ponovo vraćamo na dobro poznat teren, bez ikakvog napretka u međusobnom razumevanju ili približavanju stavova.

Da bi se došlo do napretka, ovde fale presude za počinjene ratne zločine tokom “Oluje” i jasan odnos hrvatskog državnog vrha prema nevinim žrtvama te operacije.

Za Hrvatsku to je Dan pobjede i domovinske zahvalnosti, povod za svečanost kojom se slavi oslobođenje u kojem je povratila suverenitet nad delom teritorije.

Među izbeglim Srbima preovlađuje mišljenje da Hrvatska slavi njihovu tragediju, a sama država ne čini ništa da pokaže da to nije tako. Naprotiv, organizovanjem proslave “Oluje” uz koncert Marka Perkovića Tompsona, pevača patriotskih pesama čiji nastupi odišu ustaškom ikonografijom, na kojima se često čuje pozdrav “Za dom spremni” i čiji stihovi veličaju ustaške zločince, ne uspostavlja se poverenje i ne doprinosi imidžu moderne evropske države.

Etničko čišćenje

U Srbiji se datum koji Hrvatska slavi pamti kao dan kada su u dugim kolonama na traktorskim prikolicama na granice nahrupili nesrećnici koji su isterani iz svojih domova i čiji su najbliži stradali u toj oslobodilačkoj akciji masovnog etničkog čišćenja.

To što je neka akcija legitimna ne znači da su ubistva civila i ratnih zarobljenika opravdana.

“Vratili smo Zvonimirov hrvatski grad u krilo majke domovine Hrvatske, i to onako čist kakav je bio u Zvonimirovo doba”, slavodobitno je tada u Kninu izjavio hrvatski predsednik Franjo Tuđman.

Međunarodni sud pravde u tekstu odluke kojom su odbačene međusobne srpsko-hrvatske optužbe za genocid, navodi da su hrvatske vlasti smatrale egzodus Srba poželjnim i da je on direktna posledica “Oluje”. Haški tribunal je donosio kontroverzne odluke – proglasio akciju udruženim zločinačkim poduhvatom u prvom stepenu, a zatim poništio taj zaključak.  

Zločini se danas zatrpavaju opravdanjima neophodnosti vojno-policijske akcije koja je imala za cilj integraciju “odsečenih” delova međunarodno priznate Hrvatske, ali nema sumnje da je tadašnji hrvatski vojno-politički vrh uz legitimnu operaciju stavljanja pod kontrolu teritorije Srpske Krajine uspešno izveo operaciju etničkog čišćenja.

To što je neka akcija legitimna ne znači da su ubistva civila i ratnih zarobljenika opravdana.

Tokom “Oluje” i u danima neposredno posle nje prognano je više od 200.000 ljudi.

Rezultat oslobođenja je blizu 2.000 ubijenih i nestalih (od toga oko 1.200 civila) koji su povod za razne skupove, komemoracije i parastose.

Ovi zločini nedvosmisleno upućuju na cilj – da se srpsko stanovništvo zauvek otera sa tih prostora ili, kako je to Tuđman rekao na Brionima, da se Srbima nanesu takvi udarci da praktično nestanu. Kasnije im je povratak otežavan i onemogućavan raznim administrativnim začkoljicama. I danas imaju problema sa ostvarivanjem imovinskih, stanarskih i drugih prava.

Mnogi svedoci tog “olujnog” vremena iznose sumnju da je “Oluja” nad Krajinom utanačena između Tuđmana i Miloševića. Navodno su u pojedinim mestima izmučene ljude na granici dočekali iz Komesarijata za izbeglice  sa već odštampanim izbegličkim legitimacijama.

Politička elita u Beogradu jeste, sa bezbedne distance, dolivala ulje na vatru i kumovala okolnostima koje su dovele do “Oluje”, što ne znači da na istu adresu ide odgovornost za zločine počinjene za vreme te operacije. Beograd njom nije komandovao.

Nekažnjeni zločini

Kada predstavnici političkog vrha Srbije govore o etničkom čišćenju u Hrvatskoj, nikada se ne sete da je pre pada, Krajina takođe bila etnički očišćena uz pomoć vojnih i bezbednosnih struktura Beograda i da je u tim operacijama održavanja etničke higijene stradalo hrvatsko stanovništvo u sistematskim zločinima, maltretiranjem, proganjanjem i ubistvima.

Svako, i dalje, govori uglavnom o “svojim” žrtvama. Reciprociteta u krivici nema i ne treba da bude, ali bi bilo ohrabrujuće kada bi on postojao u odnosu prema žrtvama.

,Po odnosu države prema zločinima neko bi mogao da zaključi da ih nije ni bilo.

Doduše, on postoji, ali u negativnom smislu koji se ogleda u neodlasku na stratišta “onih drugih”, a izuzeci su jako retki i – kako smo videli nedavno u Srebrenici – mogu da budu ekscesni.

Za hrvatski državni vrh i 20 godina posle “Oluje” još je suviše nezgodno da na dan kada se govori o oslobođenju i čistom odbrambenom Domovinskom ratu oda počast nevinim žrtvama te akcije.

Po odnosu države prema zločinima neko bi mogao da zaključi da ih nije ni bilo. Ali, zločini su dokumentovani, o njima se govorilo na suđenjima, o njima svedoče grobovi, ali ne i presude.

Više puta su se sa najodgovornijih mesta mogla čuti obećanja da će zločinci biti kažnjeni. Čak su bivši hrvatski predsednik Ivo Josipović, ali i aktuelni premijer Zoran Milanović, nakon oslobađajuće presude hrvatskim generalima u Hagu izjavili da će se suđenje onima koji su počinili zločine u “Oluji” nastaviti u Hrvatskoj, ali od tada nije učinjeno ništa. Jer, šta su tri optužnice naspram 667 ubijenih civila.

Ko je ubio sve te ljude? Pravosnažno je osuđen samo neki Božo Bačelić. Za ubistvo troje ljudi osuđen je na pet godina.

Nije valjda Hrvatska toliko slaba da ne može da se suoči sa onom mračnijom stranom Domovinskog rata i povrati izgubljeno poverenje dela svojih građana.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera