Oglasi

Odlazak čovjeka kojem su crtali metu na čelu

Na mapi podjela, ako se ona uveliča, mogu se vidjeti glave ljudi koji zbog toga mogu stradati, kazao je miran, dobroćudan čovjek, kojeg su cijenili malobrojni i Srbi i Albanci.
Oliver Ivanović se nije mogao svrstati među one koji bi pali na kosovske mitove, piše autorEPA

Lider Građanske inicijative Srbija, demokratija, pravda Oliver Ivanović umro je jutros u Zdravstvenom centru u severnom delu Mitrovice, nakon ranjavanja ispred stranačkih prostorija. Zapravo, na licu mesta, a lekari su samo pokušali oživljavanje. Na njega je zasad nepoznata osoba ispalila više hitaca iz pištolja, iz automobila u pokretu, a direktor mitrovačkog Kliničko-bolničkog centra Milan Ivanović izjavio je da ja njegov prezimenjak primljen bez znakova života.

Intervjuišući Ivanovića 2005. i osam godina kasnije, a na pitanje šta mu predstavlja Kosovo, rekao je: "Tu sam rođen, tu živim na specifičan način, tako i razmišljam i možda ne govorim tipično, nemam tu dikciju, ali u principu, skoro svi isto mislimo. Vezanost za tu teritoriju je, čini mi se, među Srbima najjače izražena ovde, na Kosovu. Beograđani nisu toliko vezani za svoj grad, Užičani za Užice... kao što su ljudi sa Kosmeta vezani za KiM."

Deset godina kasnije rekao je da se u tom pogledu ništa nije promenilo: "Vreme nije uticalo na taj stav, ali je došlo do svojevrsne apatije kod ljudi koji (pre)dugo žive u teškim, nenormalnim uslovima, uz česte incidente, političku neizvesnost, ekonomsku besperspektivnost... Ali, nismo svi od istog materijala, pojedini su popustili, odustali, odselili se i ne želim da ih osuđujem. Ipak, mnogo je mladih u Mitrovici i na severu. I svi su ponosni što su deo ove sredine. Teško je ovde živeti, ali to je i svojevrsna privilegija."

Političar posebne fele

Bivši državni sekretar za KiM u vladi Srbije i predsednik Građanske inicijative Srbija, demokratija, pravda od pojavljivanja na političkoj sceni izgledao je pomalo nestvarno i ako biste političare u Srbiji i na Kosovu sve mogli da stavite u jedan koš, drugi koš bi vam bio potreban za Ivanovića. Druga fela.

Rođen je 1. aprila 1953. godine u Rzniću kod Dečana, u porodici prosvetnih radnika (otac profesor istorije, majka srpsko-hrvatskog jezika), osnovnu školu (započeo u Đakovici) i mašinsko-tehničku završio je u Kosovskoj Mitrovici. Studije na Vojnoj akademiji u Zagrebu prekinuo je posle tri godine, nakon čega je završio Mašinski fakultet u Kosovskoj Mitrovici i studije na Ekonomskom fakultetu u Prištini. Bavio se i sportom, nosilac je crnog pojasa – četvrti dan u karateu. Mnogo je čitao (uticaj majke) govorio albanski i engleski, zbog čega su ga sunarodnici mrko gledali. Bio je oženjen, otac troje dece.

Politiku je, kaže, opipao još kao srednjoškolac (izviđač, član Saveza komunista Jugoslavije...). U te vode zvanično je zagazio 1999. godine. "Krenulo je kao odbrana gole egzistencije od nasilnika i pljačkaških grupa u Kosovskoj Mitrovici, što se ubrzo transformisalo u političku borbu za očuvanje srpske zajednice kroz političke aktivnosti i kontakte sa strancima i Albancima."

Najpre ga je pridobio Nebojša Čović i na izborima 2001. i 2004. godine je shvatio razliku između izabranog i imenovanog političara. Rad u vladi Srbije Ivanovića nije ispunjavao: "Nisam bio impresioniran funkcijom i onim što uz nju ide, jer nije nudila mogućnost da kao nestranačka ličnost budem i stvarno angažovan."

Prizemne potrebe političkih krugova u Beogradu

Baviti se politikom na Kosovu za Ivanovića je značilo uzimati u obzir mnoge faktore prilikom formiranja stavova o pojedinim pitanjima i često je pominjao dve konstante: da se Albancima ne veruje zbog posledica "višedecenijskog nerazumevanja i konflikata" i da se bez Beograda ne može ulaziti u bilo kakav iole ozbiljniji politički posao. Srbi na Kosovu, govorio je, onesposobljavani su decenijama iza nas, nisu bili kadri da formulišu svoju, autentičnu politiku. To se, donekle, i može razumeti zbog značaja kosovske teme za svekoliko srpstvo, ali i zbog sasvim prizemne potrebe političkih krugova u prestonici da se "stvar drži pod kontrolom".

Često smo se sporili o novom političkom poslušniku, kome on nimalo ne nalikuje. "Taj profil nam je toliko odmogao i još odmaže da nemam ni volje ni snage da o tome govorim. Naučio sam da emocije nisu dobar savetnik, niti dobra osnova za donošenje političkih odluka, ali i da se emocije ne mogu ignorisati." Jedan kosovski kolega mi je davno rekao da Ivanovića, zbog dobrog sporazumevanja sa strancima, kosovski Srbi "mrze k'o Nemca". On to nije prihvatao, misleći da su mu samo (malo) zavidni, ne zaboravljajući da istakne da su ga ogovarali. ("Ko zna šta on sa njima priča!?")

Na kosovski problem, "dugotrajno i veoma zapušteno pitanje", ne može da se automatski primeni nijedan od oprobanih modela na sličnim ili komplikovanijim slučajevima. Bio je mišljenja da to rešenje traži inventivnost političara, veliku upornost, strpljenje, međunarodnu političku i ekonomsku podršku, ali, pre svega, dve snažne političke elite, snažne i voljne da krenu u stvaranje nacionalnog konsenzusa na obe strane. "Trajaće to...", govorio mi je i nije mogao da prihvati da je Kosovo zauvek izgubljeno, pogotovo da bi kosovski Srbi "bolje prošli" da o njima nije brinuo zvanični Beograd. ("Ne verujem u takvu hipotezu, jer čak ni Albanci ne cene slabe i nejake.")

O Rugovi, Đinđiću, Crkvi...

"Slobodan Milošević je pokazao sklonost da probleme ne rešava, a onda je pokušavao da ih reši energično, brzo, uz veliku cenu. Sklonost da se problemi reše jednim sporazumom, jednom odlukom ili jednom bitkom je potpuno anhrona sa današnjim trenutkom. Danas se na Balkanu problemi moraju rešavati uz mnogo kompromisa, sistematično i uz angažovanje međunarodnog faktora."

Vraćajući ga malo u skoriju istoriju, pitao sam Ivanovića za mišljenje o Mahmutu Bakaliju, Rahmanu Morini, Azemu Vlasiju, Remzi Koljgeciju, Sejdu Bajramoviću, Kaćuši Jašari... Jedino je Bakalija poznavao, a sa Vlasijem se susretao na konferencijama. Ubeđen je da su oba "negde napravili greške u koracima". Rugovu je doživljavao nešto drukčije: "Interesantan lik. Promišljeni intelektualac, koji je očito planirao i sanjao svoje snove na duge staze. Učio je svoje životne lekcije kao disident i, kasnije, kao politički nacionalni lider. Uspeo je da homogenizuje svoj narod na velikim nacionalnim temama, ali nije uspeo da objasni kako će se bolje živeti."

Zoran Đinđić ga je impresionirao kada ga je upoznao, decembra 1999. godine: "Izuzetno inteligentan, inventivan, sposoban da brzo izvuče pravi zaključak i odmah deluje. Vedar čovek, kojeg nikad nije obuzimala (ili je to uspešno skrivao) malodušnost. Neverovatna energija. Njegova smrt je veliki gubitak za Srbiju, balkanski region i šire. Kakva vizija i kakvi otpori!"

Za Srpsku pravoslavnu crkvu je verovao da je posle juna 1999. godine odigrala važnu ulogu u očuvanju srpskog življa, ali da je njeno povremeno preterano prisustvo u javnom i političkom životu Srbije svojevrsna kompenzacija za predhodni period. Vladiku Artemija nije razumevao: "Pokazao je ogromnu političku ambiciju i želju da upravlja društvom i procesima, potpuno neprimereno za pravoslavnog monaha. Veoma jak ego, ali povodljiv i lak za manipulaciju. U poslednjim godinama delovanja potpuno je poništio nesumnjive zasluge za opstanak dela Srba koji žive južno od Ibra."

O konačnici srpsko-albanskih odnosa

Neuspešne pregovore u Rambujeu (i oko toga smo se sporili) Ivanović nije razumeo kao poslednju veliku šansa za Srbiju i Kosovo. Za njega je to bio ultimatum, koji se nije mogao prihvatiti bez opasnosti za urušavanje poslednjih tragova nacionalnog ponosa i bez opasnosti od unutrašnjih sukoba u Srbiji. Poslednja šansa je propuštena 1997. godine, ili početkom 1998. godine, kada smo još uvek mogli napraviti povoljan sporazum među velikim silama i još uvek nekonsolidovanim maksimalističkim željama kosovskih Albanaca. Umesto što smo postali neprijatelj i cilj NATO kampanje, mogli smo da budemo partner.

Imao je stav i o "novim moćnim nevaljalcima" - Tomislavu Nikoliću, Aleksandru Vučiću, Ivici Dačiću, Hašimu Tačiju, Ramušu Haradinaju: "Tako je to u životu! Oni koji su u dugom vremenskom intervalu važili za tvrde nacionaliste imaju kredit i hrabrost da se uhvate ukoštac sa tako osetljivom temom." Konačnicu razrešenja srpsko-albanskog konflikta na Kosovu Ivanović nije ni nazirao. Smatrao je da će "ovi pregovori, dijalog ili kako god to nazvali, trajati jako dugo". Mnogo je tema koje tek treba da budu stavljene na dnevni red, za koje sada još uvek ne postoji spremnost jedne ili obe strane. Najteže dolazi na kraju - status, koji će da bude smetnja potpunoj stabilizaciji Balkana. "Bez stabilne Srbije nema stabilnosti regiona, tome nas uči istorija, a Srbija ne može da bude mirna bez pravednog rešenja ovog pitanja. Ovo, sadašnje, nije pravedno i nije održivo."

Oliver Ivanović se nije mogao svrstati među one koji bi "pali" na kosovske (bilo kakve) mitove, pogotovo na žalopojke srpskih političkih foliranata - zbog značaja izgubljene "kolevke" - od Titova zemana na ovamo. "Osim rezervi uglja - ništa, sve drugo je manje važno."

Januara 2014. godine, zajedno sa četvoricom Srba, dopao je pritvora u Mitrovici, pod optužbom za ratni zločin nad civilnim stanovništvom na Kosovu 1999. i 2000. godine. Optužnica je podignuta u novembru 2014. godine, a suđenje je počelo 18. decembra. Zbog odbijanja da ga puste da se brani sa slobode, Ivanović je 7. avgusta 2015. godine počeo štrajk glađu, a 14. istog meseca, zbog narušenog zdravlja, prebačen je u mitrovačku bolnicu. U februaru prošle godine ukinuta mu je prvostepena presuda i naloženo je novo suđenje. Nakon toga je bio u kućnom pritvoru, a od aprila 2017. godine dozvoljeno mu je da se brani sa slobode. Optužba, suđenje, iznuđivanje krivice od nepouzdanih svedoka... sve to je ocenjeno kao farsa, u kojoj Beograd nije imao "čiste ruke".

'Nisam za to da kosovski čvor sečemo'

U Beogradu je (o Kosovu) govorio na tribini o unutrašnjem dijalogu (početkom novembra 2017. godine) i tada je rekao da će se ideja o dijalogu raspasti i da neće dovesti ni do kakvog zaključka. Rekao je da načelno nije imao ništa protiv Vučićevog dijaloga, ali pod uslovom da to ne bude unapred pripremljeno rešenje. Kosovski problem se ne može razrešiti "lakim rešenjima", u koje je pisao i podelu Kosova, za koju se zalagao ministar spoljnih poslova Ivica Dačić. "Podela je takozvano lako rešenje, koje se sprovodi samo na mapi. U životu to rešenje nije moguće bez takozvanog rata ograničenog dejstva, što znači nove žrtve. Pojedinci izlaze sa ovom idejom zato što to kabinetski gledaju. Ne zamišljaju da se na toj mapi, ako se ona uveliča, mogu videti glave ljudi koji zbog toga mogu da stradaju... Nisam za to da 'kosovski čvor' sečemo."

Na dan ubistva hitno su se okupili lešinari. U sedištu Pokreta slobodnih građana Saše Jankovića koji poen posle ovog ubistva kamčili su, osim Jankovića, Dragan Đilas, kandidat za beogradskog gradonačelnika, Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke, Borko Stefanović (Levica Srbije) i Janko Veselinović, predsedavajući Pokreta za preokret. Janković je citirao objavljene izjave direktora vladine Kancelarije za KiM Marka Đurića i drugih eksponenata vlasti koji su Ivanovića proglašavali protivnikom interesa srpskog naroda, vređali ga i crtali mu metu na čelo.

Oglasio se i šef svega u Srbiji, Aleksandar Vučić. Ruku na srce, to što je rekao bilo je skroz marketinški, kao i naglabanja najbrojnije sekte srpske, takozvanih političkih analitičara. Šestog novembra, prilikom učešća na već pomenutoj tribini o unutrašnjem dijalogu, rekao mi je na kraju sesije: "Ono što ti znaš o meni ne objavljuj zbog moje bezbednosti, a ako se meni nešto desi, zadrži to i zbog svoje."

Otišao je miran, dobroćudan čovek, kojeg su cenili malobrojni i Srbi i Albanci. Njegovom smrću (za koju sigurno nisu krivi kosovski Albanci) dobila je većina na obe strane.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera