Očekujte od Angele Merkel neočekivano

Kada od Andreja Plenkovića preuzme šestomesečno predsedavanje Evropskoj uniji Angeli Merkel to neće biti prvi put da bude u toj ulozi. Sa takozvane porodične fotografije napravljene ispred Brandenburške kapije 2007. godine u okviru nemačkog predsedavanja EU, nemačka kancelarka je jedina i dalje na vlasti. Od tada nijedan francuski predsednik nije uspeo da osvoji reizbor, a nijedan italijanski premijer da uopšte izgura ceo četvorogodišnji mandat. Ostala je samo ona.

Iako su je analitičari širom sveta u više navrata opisivali kao političku „šepavu patku“, nemačka Mutti je ponovo najuticajnija političarka, ne samo u Nemačkoj, već i u Evropi. To što se početkom ove godine činilo da je ispario njen politički talenat da oseti potrebe i osvoji naklonost većinski konzervativne Nemačke, pandemija korona virusa je preobratila u rekordnu popularnost osobe koja je Nemcima ulivala ono što oni najviše cene – stabilnost.

Međutim, ovo nemačke predsedavanje EU će se donekle razlikovati od onog pre trinaest godina. Onomad je tada još nedovoljno iskusna kancelarka imala poprilično zahtevan zadatak – da EU izvuče iz krize nastale time što su Francuzi i Holanđani na referendumima odbili prihvatanje usaglašenog Ustava EU. I uspela je, budući da je u toku nemačkog predsedavanja dogovorena nova promena osnivačkih ugovora EU, takozvani Lisabonski sporazum.

Kršenje tri tabua njemačke politike

Ovoga puta pandemija je napravila još veći izazov – spasavanje EU od mogućeg raspada. Ali, ovoga puta Merkel neće upotrebiti uobičajene alatke iz svog uvek spremnog arsenala za krizni menadžment. Naučnica u kancelarskoj fotelji je vrlo brzo izračunala da metode koje je primenjivala u grčkoj dužničkoj krizi, finansijskoj evrozone ili migrantskoj krizi neće biti dovoljne za uspeh.

Ovoga puta je potrebna promena. I to promena Nemačke. Merkel je to shvatila na samom početku pandemije i već u martu krenula da menja najpre unutrašnju, a potom evropsku politiku Nemačke. Štaviše, sa lakoćom je prekršila tri velika tabua nemačke politike, a da čak ni njeni politički protivnici u Nemačkoj nisu izrekli ni reči kritike zbog toga.

Prvi tabu je politika štednje i takozvane crne nule u fiskalnoj politici, koja već godinama podrazumeva ustezanje od javne potrošnje i novog zaduživanje države. Kancelarka je prvo pregazila taj tabu odlučivši još krajem marta da bude izdvojeno gotovo 1.150 milijardi evra za pomoć privredi, od kojih je 156 milijardi dobijeno novim zaduživanjem države.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Drugi tabu, koji je kancelarke začuđujuće brzo pregazila, jeste višedecenijsko odbijanje Nemačke da prihvati da učestvuje zajedničkom evropskom zaduživanju. Kada je Nemačka ulazila u evropsku monetarnu uniju odričući se voljene nemačke marke, tadašnji kancelar Helmut Kohl obećao je Nemcima da oni nikad neće plaćati tuđe dugove, to jest da neće doći do unije transfera. I taj tabu ni velika finansijska kriza pre desetak godina nije ugrozila. Ali, korona jeste.

Mnogi su bili iznenađeni kada je Merkel sa francuskim predsednikom Emmanuelom Macronom izašla sa predlogom o zajedničkom spasilačkom fondu, koji će se finansirati zajedničkim zaduživanjem evropskih država. Još veće iznenađenje je bilo to što niko od nemačkih demohrišćana nije imao ništa protiv toga.

Nevoljni hegemon više ne krije moć

Treći nemački tabu je uzrokovan neslavnom nacističkom prošlošću a odnosi se na zaziranja Nemaca od toga da pokažu svoju moć u EU. Decenijama Berlin nastoji da njegova moć u briselskim krugovima bude nevidljiva ali sveprisutna. Ali, ovaj nevoljni hegemon sada je isteran na čistinu i primoran da otvoreno preuzme rukovođenje krizom. Da vodi EU ne iz potaje već pod svetlima reflektora.

Štaviše, to što je na čelu Evropske komisije Nemica Ursula von der Leyen samo će povećati očekivanja da Nemci dovedu do kompromisa oko načina ekonomskog spasavanja EU. I to prevashodno da ubede takozvanu nevoljnu četvorku – Austriju, Holandiju, Dansku i Švedsku – grupu bogatih izvozno orijentisanih zemalja s kojima je Nemačka godinama delila stavove po pitanju politike štednje, zaduživanju zone evra i stepenu integracija.

Koliko se retorika Berlina dramatično promenila moglo se videti ne samo u intervjuu koji je za četiri vodeća evropska dnevna lista dala Merkel, već i u govoru nemačkog šefa diplomatije Heiko Maasa na online konferenciji Evropskom saveta za spoljne odnose.

„Hoćemo da iskoristimo ovu krizu bez presedana da pokrenemo promene van presedana u EU. I ove promene biće usresređene na dve reči koje ukratko opisuju ceo program nemačkog predsedavanja: solidarnost i suverenitet“, rekao je Maas.

Pominjanje solidarnosti i suvereniteta bi, pre pandemije korona virusa, bilo pre moguće ćuti od nekog francuskog diplomate nego nemačkog. Međutim, pandemija je učinila da nemačke izjave naprasno dobiju „francuski šmek“.

Promjenama do statusa quo

Ali zašto je došlo do tako dramatične promene u nemačkom narativu u EU? Zašto Merkel nije nastavila po svojim dosadašnjim receptima za postizanje kompromisa i održanja evro zone?

Odgovor za to leži u tome što ova doktorka fizike i dalje na politiku gleda kao dugoročni eksperiment. Kada se dođe do novih okolnosti, procedure i sam eksperiment bivaju prilagođeni i započeti ponovo. Jedino su ovog puta naučne procedure morale da budu znatno promenjene, ali cilj je ostao isti – očuvati dugoročne nemačke interese.

Ove dramatične promene u pristupu bile su iznuđene. Nemačka kancelarka zapravo samo dokazuje da vrlo dobro shvata da, kada pomaže Italiji i Španiji, to nije neko specijalno dobročinstvo, već postupanje u najboljem interesu Nemaca. Svaki uloženi evro u spas ekonomski posrnulog juga EU biće dugoročni spas nemačke zarade, uticaja i političke moći.

Naprosto, Nemcima se privremeno odustajanje od štednje i prihvatanje ograničenog nivoa zajedničkog zaduživanje zapravo višestruko isplati, jer im je to put da stvari vrate na višedecenijski status quo u EU u kojem bezmalo dve trećine nemačkog izvoza odlazi upravo u ostale zemlje EU. Status quo koji joj se isplati jer bez prepreka nadoknađuje manjak sopstvene radne snage iz ostatka EU, a u istočnim članicama može jeftinije da proizvodi delove za svoju industriju te ne mora sve da prebaci u Kinu i samim tim od nje zavisi.

Ali, vara se svako ko misli da će Merkel sada olako prihvatiti neki federalistički model EU, koji bi bio blizak Macronovoj viziji EU. Jer, niti se Nemačka toliko promenila, niti za takav korak ima spremnosti među evropskom dvadesetsedmoricom.

Naprosto, Angela Merkel je realista. I ako uspe da napravi napredak u zajedničkom evropskom odlučivanju, po pitanju ekonomije, fiskalne politike, zdravstva, Šengena, migracija i klimatskih promena, to će biti dostojno velikih pohvala. Ma, čak i ako se sve svede na jaču ekonomsku saradnju članica EU, to će biti ogroman uspeh.

Ovo je njena poslednja šansa da ostavi ozbiljno političko nasleđe i izvan nemačkih granica.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera