Oglasi

Novi Sad: Dekanesa koja svaki dan ima novi moto

Nekada se dekanom smatralo mitološko biće do kojeg je student dopirao teško ili nikako.
Za Živančević Sekeruš lični uspjeh predstavlja uspjeh kolektiva Ustupljeno Al Jazeeri

Dekanki Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Ivani Živančević Sekeruš poslala sam pitanja unapred. U njenoj kancelariji na fakultetu radile smo intervju i odmah po ulasku u kabinet ona počinje da odgovara na moja pitanja, odmah, nisam još uključila snimač. Sasvim spontano, poput fine numere koju čujete počinje da se tka tkanje koje je pred vama. Scena se otvara sa pričom o credu koji Ivana Živančević Sekeruš izgovara na samom početku, gotovo nehotično i ja ga velikim slovima zapisujem u svoju beležnicu: Ne verujem u teror, verujem u polifoniju, samo treba hrabro dati šansu.

Od niza veoma značajnih stvari koje je dekanka Ivana Sekeruš donela i promenila na fakultetu, pomenuću poslednje dve koje čujem pred dolazak na intervju: predavati i osnove sanskrita u okviru lektorata za hindi, a ovog decembra otvorena je izložba umetničkih dela koja čini Zbirku savremene umetnosti fakulteta koja  postavljena na sva tri sprata filozofskog fakulteta, zaista moćno funkcioniše u tom prostoru.

Intervju zapravo počinje dinamičnim dekankinim ulaskom u kabinet – ona odgovara odmah na pitanja koja sam joj poslala, samim ulaskom , da tako kažem, na scenu, a ta scena je njen ugodan kabinet koji svakako u sebi nosi čitav svet. Dinamično i toplo.

"Kako da kažem šta je moj moto? Svakog dana se budim i imam novi moto, svaki dan traži novi pristup postoji, da tako kažem, partitura, jer ja sam i svirala, imate notni tekst, njega morate da poznajete da biste super improvizovali, jer samo jedan element tog dana koji neće biti isti kao prethodni će odrediti drugačiju putanju. Znači- kako će biti moji saradnici raspoloženi, ukoliko ne prihvate neku moju ideju, a kako je ipak nežno nametnuti? Kako upravljati, a ne povrediti? Kako upravljati,  a ne uzdići se? Moj uspeh je zapravo uspeh kolektiva", navodi Ivana Živančević Sekeruš.

  • Pripremajući se za intervju konsultovala sam se sa Vašom šeficom kabineta Isidorom Gordić koja Vas je opisala kao osobu od vizije. Da li ste imali predstavu dokle ćete stići? Da ćete stvoriti novu katedru ili ste bili poput umetnika koji nije imao jasnu direkciju, već jasna očekivanja od sebe?

Sasvim druga paradigma od one koje se ja sećam da je funkcionisala kad sam ja bila student. Prva stvar je da na ovom fakultetu niste znali ko je dekan, a ako ste i znali ime to je bilo mitsko biće, do tog dekana se nije moglo stići.

Uloga dekana onda i sada, to je tema. Vi kao student, tačnije alumnista i ja kao student ove respektabilne kuće - osećate obavezu da nešto dobro uradite, da nastavite gde su vaši stali, ali puno stvari vidite koja nisu po vašem ukusu. Dakle- mitska bića ne mogu da postoje u institucijama obrazovanja- mi svi treba da budemo dostupni- od šefa studentske službe do dekana. Naravno- dekan ne za svaku sitnicu, ali dekan je taj koji sprovodi taj nežni nadzor da bi stvari funkcionisale - kao dirigent. Što znači da morate da poznajete svaku službu, svaki proces, program studijski odsek. Da znate program i potrebe studenata i da probate svima da izađete u susret, ali u okviru nekih vaših vizija. Moja je briga bila da li ću moći da donesem nešto što je, po mom skromnom mišljenju, ovom fakultetu nedostajalo, a to je pogled u drugost. Mi smo evropski univerzitet, ali Evropa je jedan mali kontinent. Bitan za civilizaciju, ali postoji toliko drugih stvari koje su meni bile zanimljive.

  • Da li je, odnosno koliko, vaša karijera profesora i prodekana za nauku i međunarodnu saradnju uticala na Vaš pogled na studiranje, funkcionisanje fakulteta, ulogu profesora, asistenata i sada dekana?

Meni je strašno zanimljivo kada se setim svojih mladih dana, a ja sam dete koje pripada vremenu kada je disko stigao u Jugoslaviju - dilema između odluke da se ostane kući i čita ili ide u disko nije postojala - uvek je pobeđivala pisana reč. Ne mogu da vam objasnim da li je to bilo zato što sam rasla okružena knjigama i prvi zvuk koji pamtim je zvuk pisaće mašine koji dopire iz sobe moga oca, tako sam naučila da pišem gledajući u ta slova mašine. Nije obavezno da bude tako: imate kuće u kojima je podsticaj tu - imate klavir i knjige i kompjuter, ali dete odluči da igra tenis. Zato što je, recimo, gledalo više Novaka Đokovića nego što je videlo svoje roditelje i taj podsticaj sledi….

Biblioteka koja je postojala u mojoj kući je bila za mene strašno zanimljiva- šta se krije iza tih šarenih korica. To je sigurno ogromna ljubav prema putovanjima koji se nalaze između korica, zatim prema stvarnim putovanjima koja je došla kao rezultat inspiracije. Hoću da vidim kako stvarno izgleda Francuska. Dugo sam ja naivno mislila da sve što vidite možete da donesete svojoj kući, a presađivanje nekih ideja je dug i strpljiv put. Znate onu čuvenu: putovanje počinje prvim korakom, e meni nikad nije bilo teško da napravim taj prvi korak.

  • Da li Vam je mesto prodekana za nauku i međunarodnu saradnju dalo jasniju perspektivu šta biste menjali na fakultetu? Ili je to učinila već uloga studenta književnosti ili posle uloga profesora i sada dekana?

Fakultet odnosno Univerzitet je po definiciji ustanova koja se sporo menja.

  • Meni se nekako čini da ste promene uneli brzo, efikasno.

Kada sam došla na mesto dekana teren je bio pripremljen za mnoge promene. Tehnološki deo je bio spreman, trebalo je imati kuraži i reći: uzimamo ovaj softver, pre toga proveriti gde taj softver dobro radi. Tako da smo softverom za studentsku službu i računovodstvo unapredili te dve službe i više se nismo saplitali o iste greške. Dosta dugo smo koristili nešto što nije radilo, trebalo je samo pogledati na drugu stranu. Ne znam koliko su promene išle brzo, samo su neke odluke donešene u pravom trenutku. Bilo je važno prelomiti promeniti, okupiti ljude koji razumeju podržavaju promenu. Bilo je zanimljivo kada smo studentima rekli: evo sad imate web servis. Onda su počeli da se javljaju i da govore: ko sad nas može naterati da to koristimo? Evo mi nećemo. Naravno da ne morate, ali mnogi od njih koji su hteli da ga koriste su dobili šansu. Ko ne želi ne mora d aga koristi, ali sada imate izbor. Možete da čitate onlajn, ne morate da sedite u biblioteci, možete da prijavite ispit , a da ne uđete u zgradu uopšte… ima onih koji vole taj ljudski kontakt, koji vole da stoje u redu. Dobro, ali učiniti da ljudi imaju izbor je velika stvar.

  • Promena je uloga čini se imala jedan svoj prirodni tok od privrženosti biblioteci, preko profesure, zatim mesta prodekana za međunarodne odnose,jaka je svest da svet nije samo Evropa, koliko god da smo samozadovoljni.

Jesmo, veoma. Važno je znati da iako govorimo da je antika kolevka stare civilizacije, jeste, ali pre toga je bilo nešto što je došlo sa drugih kontinenata a to je Azija, to je Afrika… prvo svet je povezan- niko ne postoji kao jedinka- genijalna ili tužna i usamljena- sve je povezano, samo treba naučiti prepoznavati te fine veze. Različitosti su ono što prvo primetimo, ali sličnosti ima mnogo više. Samo je važno biti hrabar i učiniti prvi korak. Prihvatiti da budeš prodekan za međunarodne odnose. Naravno ja sam iz detinjstva imala iskustva putovanja, upoznavanja drugosti, želju da razumem kako govoriš i kako izgleda tvoje pismo…. Saradnja sa Indijom je nešto što je prvi put u Srbiji ostvareno- od oktobra ćemo imati lektora koji će uz hindu predavati i osnove sanskrita. Zaista pokušavam da napravim balans- sanskrit koji Filozofski fakultet zaslužuje da ima, jedan čovek će doći, pa će posle njega doći drugi, treći i tako dalje. Tako je bilo sa kineskim, persijskim, turskim, portugalskim… Otvaranje prozorčića prema svetu, zatim mogućnost da svet dođe ovde, da shvatimo da svet nije tako strašno mesto, da mi imamo svoje mesto u svetu i da ono nije malo i beznačajno…. To saznate tek kad se upoređujete. Ostati sam i u izolaciji i vikati da si najbolji i najpametniji – to je lako, ali je autistično i opasno. Dovoljno je ohrabriti se i upoznati svet koji vas čini boljima i sigurnijima. Sve se mora sameriti.

  • Do sada u nama poznatom sistemu studiranja nije postojao takav interdisciplinarni pristup – preklapanje umetnosti vizuelnih, zvucnih, pisanih, a to ste Vi doneli na fakultet. Koliko smatrate da je izmenio perspektivu mladih ili budućih stvaralaca? Formiranjem zbirke savremene umetnosti ( u kojoj se nalazi 45 otkupljenih dela, a 2 su poklonjena) vi ste ih pozvali da se obrate katedri i razviju u tom smeru.

Mene naravno zanima šta studenti misle, naravno da ne možemo udovoljiti svim idejama i željama studenata koje oni sa pravom ispostavljaju- zato što smo mi državni univerzitet koji funkcioniše po pravilima koja diktira osnivač, ali neke stvari smo mogli da uradimo, jer postoji ta mala autonomija koju nam je ostavio osnivač- da svoju baštu uređujemo kako hoćemo, pa da kažem, metafizički ta bašta jesu zidovi- da se vratim na taj prostor u kojem boravimo koji je sada osvetljen i klimatizovan naročito u tim strateški osetljivim delovima gde su knjige i oni koji o njima brinu. Tu su prazni zidovi koje sada punimo slikama mladih i drugih umetnika iz našeg okruženja. Naravno da je prvi korak bio da smo se obratili Akademiji umetnosti, ali sada ovi zidovi funkcionišu kao zidovi nekog muzeja. Ovo je dijalog vizuelnih umetnosti sa nama koji se bavimo mahom rečju.

Veoma je važan dijalog sa studentima. Nekada je taj dijalog i bolan onda čujete stvari koje vam se možda i ne dopadaju, ali to ostane kao malo upozorenje, znate prošlo je dugo vremena od kako sam ja bila student, mnogo toga se promenilo i treba čuti šta druga strana kudi, ne samo šta hvali, ako slušate samo pohvale možete da počnete da živite u teškoj iluziji da sve radite jako dobro. Tuđa mišljenja i kritike jesu dobar korektiv, treba samo znati saslušati i videti šta možete da učinite da se stvari poprave. Vrlo sam ponosna na to što smo formirali kolekciju savremene umetnosti tako da ova zgrada počinje da  funkcioniše i kao mali muzej savremene umetnosti. Obzirom da Novi Sad nema adekvatan prostor za muzej savremene umetnosti, više stvari je u depou nego što je izloženo. Ta mogućnost kada neko dođe kod nas da pomisli da bi tako nešto mogao da uradi u svojoj instituciji- jeste poziv i model kako bismo mogli da oplemenimo institucije koje ne moraju da imaju direktno veze sa umetnošću.

  • To je zapravo odgovor na pitanje o pogledu na budućnost - kako vidite Vaš rad, ulogu i efekte reformi koje ste sproveli u budućnosti?

Da. Bilo bi lepo da se dobre stvari ne ugase, jer istorija institucije ne počinje sa jednim čovekom, da uvek imamo svest o onom što je prethodilo, da koristimo dobro, da imamo obavezu da nastavimo tamo gde su prepoznate dobre stvari. U veku u kojem smo informacije se mnogo brže menjaju, razmenjuju, zato treba osluškivati vreme u kojem živite sa pogledom i unazad i unapred. Možda kao neki radar koji se okreće pažljivo i sve beleži i selektuje prema nahođenju, količini obrazovanja… Biti pažljiv prema prošlosti, ne misliti da je sve što je novo dobro, ali ne bežati od novog. Jedan balans jedna ravnoteža to bih volela da bude nastavak ove institucije. Da se ugradimo najboljim u ono što smo dobili u nasleđe, ali svako novi da doda kockicu, da institucija koja traje pre mene nastavi da traje i posle. Ne počinjati svaki put iz početka, nego da se gradimo zajedno.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.